Odmah sam znala da će moja
glavna junakinja biti prevodilac. Usmeno prevođenje potpuno je drugačije od
književnog jer se sve događa u trenu, kaže za NIN spisateljica koja je u dvanaestoj
godini napustila Azerbejdžan i preselila se u Nemačku
Tri godine skoro da nisam progovorila nijednu reč. Bila sam
„baždarena“ na neko difuzno potonje vreme. Tkala sam snove: proučavala sam
mape, čitala bedekere i pravila spiskove stvari koje će mi biti potrebne na
putovanjima – pripoveda Maša, Marija Kogan, glavna junakinja romana Olge
Grjaznove Rus je onaj koji voli breze (Kontrast
izdavaštvo, prevod sa nemačkog: Maja Matić), opisujući kako je iz Azerbejdžana
emigrirala u Nemačku. „Godine 1996. stigli smo u Nemačku. Godine 1997. sam prvi
put razmišljala o samoubistvu.“ Ratovalo se u Nagorno-Karabahu, otac je odbijao
da ode u Izrael, majka je govorila o antisemitizmu u Rusiji, stari sistem se
raspao. U drugoj zemlji, grubo se sudarila s novim sistemom, okružena ljudima
iz različitih delova sveta.
Dok smo 19. septembra u Gete institutu, u društvu Biljane Pajić,
razgovarali o knjizi, iz Azerbejdžana su stizale vesti o novim sukobima. Naša
sagovornica Olga Grjaznova rekla nam je da se trudi da prati aktuelne vesti,
ali da joj se stare slike ne vraćaju jer ni u ono vreme nije živela na
teritoriji gde se pucalo.
Zapitkivali smo je o tome kako svetlost ulazi u njenu fikciju, takođe
krv; interesovali se o vezi toplote tela i vode. Maša u najgorim trenucima
odmah ide pod tuš i pere ruke. Zanimalo nas je koliko jedan zec, i kukavice iz
zidnih satova što nisu sinhronizovani, imaju veze s fantastikom...
No, darovita književnica kratko je odgovarala na ovakva pitanja,
ponekad čak ćutala – detalji su očito pripadali onom delu rukopisa koji sâm
vodi igru; „udelu čuda“ u procesu pisanja, o kome se ne može previše
raspravljati. Ali kada smo pomenuli da Maša godinama ne progovara, a onda
uporno, vredno uči strane jezike da bi ispunila prazninu u sebi, pošto je u nemačkoj
Službi za strance shvatila da je njihovo znanje zapravo moć – naša priča se
odjednom otvorila.
Na početku pravi francusku pitu od prhkog testa, čuveni kiš. Da li je ta reč možda otvorila
roman?
Prevođenje
Nisam imala nekakvu konkretnu reč – rekla je Olga Grjaznova za NIN.
Imala sam grubu ideju i jesam odmah znala da će glavna junakinja Maša biti
prevoditeljka. Taj je posao sasvim odgovarao onome što sam želela da pokažem u
romanu Rus je onaj koji voli breze.
Prevođenje zahteva mnogo koncentracije. S druge strane, možeš da se potpuno
povučeš kao ličnost i jednostavno prevodiš; da ne postojiš kao centralna
figura, već isključivo kao nekakav provodnik. Usmeno prevođenje potpuno je
drugačije od onog književnog. Mora da ide brzo! Nemaš vremena da sediš za
stolom pa razmišljaš da li ćeš odabrati ovu ili onu reč. Cela stvar se odigrava
u trenu. Bila sam fascinirana tom činjenicom.
Telo
Tačno je da otac u romanu menja položaj tela kada progovori na njemu
stranom – nemačkom... Premda je razumevanje telesnosti prošlo mimo mene, jezik
se doista sastoji od pokreta. Čim progovorimo na stranom jeziku, menjamo visinu
glasa. Vidljiva je razlika. Evo mog iskustva: ruski je izuzetno brz, dok je
nemački spor. U Austriji još sporiji... Pričam ruski i neprestano imam utisak
da ne uspevam da postignem brzinu, neprekidno sebe požurujem. Pričam nemački –
malo prikočim. Italijanski je pun gestova, dosta znakova dajemo rukama.
Maternji jezik
Termin „maternji jezik“ smatram pomalo teškim. Ne znam kako je kod
vas, ali u Nemačkoj, na studijama prevođenja, koriste se termini A,
B i C. A je onaj jezik kojim najbolje vladamo, B onaj sa kojeg prevodimo, C
onaj s kog bismo mogli da prevodimo ali nismo najsigurniji. Ovakvu podelu
smatram boljom i opuštenijom. Što se tiče Maše, ukoliko se već izražavamo u
pomenutim A, B i C kategorijama – njen
A jeste nemački, B: engleski, francuski, ruski – na njima radi. Međutim, najviše
volim što je potpuno oslobođena svake ideologije. Imam poznanicu u Berlinu.
Teoretski govoreći, njen je maternji – arapski, ali nikada nije uspela da na
njemu progovori. Ta nemogućnost izazivala je veliku frustraciju. Zato se
odlučila da studira kineski i ispostavilo se da njime mnogo bolje vlada. Termin
„maternji jezik“ i slične reči, nabijene su u Nemačkoj raznim značenjima.
Majčino mleko... Ali „otadžbina“... Postoji problem u društvenim naukama.
Pojmovi jednostavno postoje, njihova značenja nisu baš najjasnije definisana.
Naprosto se koriste.
Predrasude
Nemački nije komplikovan. Ipak, procena kako znate jezik vezana je
katkad i za vaš izgled. Ispričaću vam anegdotu. Radi se mojoj ćerki. Jedna
vaspitačica ocenila je njeno znanje nemačkog kao nedovoljno. Dobra vaspitačica,
ali ne lingvistkinja. Jedino što je tada znala o mojoj ćerki jeste da njeni
roditelji nisu iz Nemačke i da žive u „problematičnom“ delu grada. Vaspitačica
je počela da mi objašnjava kako je važno da čitam svom detetu; pitala da li
imamo knjige kod kuće. Potvrdno sam odgovorila i objasnila da imam profesuru iz
germanistike. Čim je čula, moje dete izgleda više nije imalo problem, a mogu da
stavim ruku u vatru da se njeno znanje nije preko noći popravilo. Nestala je
predrasuda! Ovakve stvari jako utiču na budućnost dece iz migrantskih porodica.
Postnacionalno
U zemljama iz kojih dolazim, postnacionalno jeste stvarnost; u
zemljama gde sada živim još postoji nekakva ideja o naciji. Rado se tim
terminom operiše u javnosti, iako je danas vrlo upitno uopšte sanjati o
nekakvoj naciji u određenim granicama. Ne deluje mi da su takve ideje povezane
s realnošću. U najnovijem romanu istražujem šta je ruska kultura. Radnja je
smeštena u 19. vek. Pogledate li ruske klasike, bili su pod uticajem francuske
i italijanske književnosti. Vojska je dolazila iz Nemačke. Razni uticaji sa
raznih strana. Opet sve pod etiketom ruske kulture.
Autobiografsko
Autobiografska jeste isključivo činjenica da glavna junakinja i ja
imamo isto poreklo, te da smo istog pola. U fikciju se uvek utka ponešto iz
svog života, ali u romanu Rus je onaj koji voli breze to zaista jeste jedina stvar.
Postoji razlika u recepciji prvih romana čiji su autori muškarci i prvenaca
koje napišu spisateljice. Prvi romani autorki uvek se nekako čitaju u
autobiografskom ključu.
Autofikcija
Na svojim predavanjima bavim se upravo autofikcijom, ali me ona ne
interesuje kao autorku. Zanimljivo je kada analiziraš tekst i vidiš koliko je
toga u autofikciji iskonstruisano. U pomenutoj složenici, veći je naglasak na
fikciji. Nisam baš fan Mišela Uelbeka, ali napisao je knjigu o autofikciji u
kojoj sebe raskrinkava. Austrijski pisac Tomas Glavinić objavio je roman Pa to sam ipak ja. Na izvestan način,
fiktivni autor preotima roman.
(NIN, 28. septembar 2023)
---------------------------------
Baku, Berlin
Nemačka
književnica Olga Grjaznova rođena je u Bakuu, u Azerbejdžanu, 1984. godine.
Odrasla je na Kavkazu, a u Nemačku se preselila sa dvanaest godina. Studirala
je istoriju umetnosti i slavistiku na Univerzitetu u Getingenu, a potom program
kreativnog pisanja na Nemačkom institutu za književnost u Lajpcigu. Nakon
studijskih boravaka u Poljskoj, Rusiji i Izraelu, Grjaznova je studirala i
nauku o plesu na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Za zapaženi debitantski
roman Rus je onaj koji voli breze
(2012) dobila je je nagrade „Klaus Mihael Kine” i „Ana Zegers”. Sledeću knjigu Pravna nejasnoća jednog braka objavila
je dva leta kasnije. Oba dela adaptirana su za pozorišno izvođenje. Autorka je
romana Bog nije stidljiv (2017) i Izgubljeni sin (2020). Članica je nemačkog
PEN centra i Gete instituta. Trenutno živi i radi u Berlinu.