Nin
Olga Grjaznova, nemačka književnica: Pronađeni u prevodu

Odmah sam znala da će moja glavna junakinja biti prevodilac. Usmeno prevođenje potpuno je drugačije od književnog jer se sve događa u trenu, kaže za NIN spisateljica koja je u dvanaestoj godini napustila Azerbejdžan i preselila se u Nemačku

Tri godine skoro da nisam progovorila nijednu reč. Bila sam „baždarena“ na neko difuzno potonje vreme. Tkala sam snove: proučavala sam mape, čitala bedekere i pravila spiskove stvari koje će mi biti potrebne na putovanjima – pripoveda Maša, Marija Kogan, glavna junakinja romana Olge Grjaznove Rus je onaj koji voli breze (Kontrast izdavaštvo, prevod sa nemačkog: Maja Matić), opisujući kako je iz Azerbejdžana emigrirala u Nemačku. „Godine 1996. stigli smo u Nemačku. Godine 1997. sam prvi put razmišljala o samoubistvu.“ Ratovalo se u Nagorno-Karabahu, otac je odbijao da ode u Izrael, majka je govorila o antisemitizmu u Rusiji, stari sistem se raspao. U drugoj zemlji, grubo se sudarila s novim sistemom, okružena ljudima iz različitih delova sveta.

Dok smo 19. septembra u Gete institutu, u društvu Biljane Pajić, razgovarali o knjizi, iz Azerbejdžana su stizale vesti o novim sukobima. Naša sagovornica Olga Grjaznova rekla nam je da se trudi da prati aktuelne vesti, ali da joj se stare slike ne vraćaju jer ni u ono vreme nije živela na teritoriji gde se pucalo.

Zapitkivali smo je o tome kako svetlost ulazi u njenu fikciju, takođe krv; interesovali se o vezi toplote tela i vode. Maša u najgorim trenucima odmah ide pod tuš i pere ruke. Zanimalo nas je koliko jedan zec, i kukavice iz zidnih satova što nisu sinhronizovani, imaju veze s fantastikom...

No, darovita književnica kratko je odgovarala na ovakva pitanja, ponekad čak ćutala – detalji su očito pripadali onom delu rukopisa koji sâm vodi igru; „udelu čuda“ u procesu pisanja, o kome se ne može previše raspravljati. Ali kada smo pomenuli da Maša godinama ne progovara, a onda uporno, vredno uči strane jezike da bi ispunila prazninu u sebi, pošto je u nemačkoj Službi za strance shvatila da je njihovo znanje zapravo moć – naša priča se odjednom otvorila.

Na početku pravi francusku pitu od prhkog testa, čuveni kiš. Da li je ta reč možda otvorila roman?

Prevođenje

Nisam imala nekakvu konkretnu reč – rekla je Olga Grjaznova za NIN. Imala sam grubu ideju i jesam odmah znala da će glavna junakinja Maša biti prevoditeljka. Taj je posao sasvim odgovarao onome što sam želela da pokažem u romanu Rus je onaj koji voli breze. Prevođenje zahteva mnogo koncentracije. S druge strane, možeš da se potpuno povučeš kao ličnost i jednostavno prevodiš; da ne postojiš kao centralna figura, već isključivo kao nekakav provodnik. Usmeno prevođenje potpuno je drugačije od onog književnog. Mora da ide brzo! Nemaš vremena da sediš za stolom pa razmišljaš da li ćeš odabrati ovu ili onu reč. Cela stvar se odigrava u trenu. Bila sam fascinirana tom činjenicom.

Telo

Tačno je da otac u romanu menja položaj tela kada progovori na njemu stranom – nemačkom... Premda je razumevanje telesnosti prošlo mimo mene, jezik se doista sastoji od pokreta. Čim progovorimo na stranom jeziku, menjamo visinu glasa. Vidljiva je razlika. Evo mog iskustva: ruski je izuzetno brz, dok je nemački spor. U Austriji još sporiji... Pričam ruski i neprestano imam utisak da ne uspevam da postignem brzinu, neprekidno sebe požurujem. Pričam nemački – malo prikočim. Italijanski je pun gestova, dosta znakova dajemo rukama.

Maternji jezik

Termin „maternji jezik“ smatram pomalo teškim. Ne znam kako je kod vas, ali u Nemačkoj, na studijama prevođenja, koriste se termini A, B i C. A je onaj jezik kojim najbolje vladamo, B onaj sa kojeg prevodimo, C onaj s kog bismo mogli da prevodimo ali nismo najsigurniji. Ovakvu podelu smatram boljom i opuštenijom. Što se tiče Maše, ukoliko se već izražavamo u pomenutim A, B i C kategorijama – njen A jeste nemački, B: engleski, francuski, ruski – na njima radi. Međutim, najviše volim što je potpuno oslobođena svake ideologije. Imam poznanicu u Berlinu. Teoretski govoreći, njen je maternji – arapski, ali nikada nije uspela da na njemu progovori. Ta nemogućnost izazivala je veliku frustraciju. Zato se odlučila da studira kineski i ispostavilo se da njime mnogo bolje vlada. Termin „maternji jezik“ i slične reči, nabijene su u Nemačkoj raznim značenjima. Majčino mleko... Ali „otadžbina“... Postoji problem u društvenim naukama. Pojmovi jednostavno postoje, njihova značenja nisu baš najjasnije definisana. Naprosto se koriste.

Predrasude

Nemački nije komplikovan. Ipak, procena kako znate jezik vezana je katkad i za vaš izgled. Ispričaću vam anegdotu. Radi se mojoj ćerki. Jedna vaspitačica ocenila je njeno znanje nemačkog kao nedovoljno. Dobra vaspitačica, ali ne lingvistkinja. Jedino što je tada znala o mojoj ćerki jeste da njeni roditelji nisu iz Nemačke i da žive u „problematičnom“ delu grada. Vaspitačica je počela da mi objašnjava kako je važno da čitam svom detetu; pitala da li imamo knjige kod kuće. Potvrdno sam odgovorila i objasnila da imam profesuru iz germanistike. Čim je čula, moje dete izgleda više nije imalo problem, a mogu da stavim ruku u vatru da se njeno znanje nije preko noći popravilo. Nestala je predrasuda! Ovakve stvari jako utiču na budućnost dece iz migrantskih porodica.

Postnacionalno

U zemljama iz kojih dolazim, postnacionalno jeste stvarnost; u zemljama gde sada živim još postoji nekakva ideja o naciji. Rado se tim terminom operiše u javnosti, iako je danas vrlo upitno uopšte sanjati o nekakvoj naciji u određenim granicama. Ne deluje mi da su takve ideje povezane s realnošću. U najnovijem romanu istražujem šta je ruska kultura. Radnja je smeštena u 19. vek. Pogledate li ruske klasike, bili su pod uticajem francuske i italijanske književnosti. Vojska je dolazila iz Nemačke. Razni uticaji sa raznih strana. Opet sve pod etiketom ruske kulture.

Autobiografsko

Autobiografska jeste isključivo činjenica da glavna junakinja i ja imamo isto poreklo, te da smo istog pola. U fikciju se uvek utka ponešto iz svog života, ali u romanu Rus je onaj koji voli breze to zaista jeste jedina stvar. Postoji razlika u recepciji prvih romana čiji su autori muškarci i prvenaca koje napišu spisateljice. Prvi romani autorki uvek se nekako čitaju u autobiografskom ključu.

Autofikcija

Na svojim predavanjima bavim se upravo autofikcijom, ali me ona ne interesuje kao autorku. Zanimljivo je kada analiziraš tekst i vidiš koliko je toga u autofikciji iskonstruisano. U pomenutoj složenici, veći je naglasak na fikciji. Nisam baš fan Mišela Uelbeka, ali napisao je knjigu o autofikciji u kojoj sebe raskrinkava. Austrijski pisac Tomas Glavinić objavio je roman Pa to sam ipak ja. Na izvestan način, fiktivni autor preotima roman.

(NIN, 28. septembar 2023)

---------------------------------

Baku, Berlin

Nemačka književnica Olga Grjaznova rođena je u Bakuu, u Azerbejdžanu, 1984. godine. Odrasla je na Kavkazu, a u Nemačku se preselila sa dvanaest godina. Studirala je istoriju umetnosti i slavistiku na Univerzitetu u Getingenu, a potom program kreativnog pisanja na Nemačkom institutu za književnost u Lajpcigu. Nakon studijskih boravaka u Poljskoj, Rusiji i Izraelu, Grjaznova je studirala i nauku o plesu na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Za zapaženi debitantski roman Rus je onaj koji voli breze (2012) dobila je je nagrade „Klaus Mihael Kine” i „Ana Zegers”. Sledeću knjigu Pravna nejasnoća jednog braka objavila je dva leta kasnije. Oba dela adaptirana su za pozorišno izvođenje. Autorka je romana Bog nije stidljiv (2017) i Izgubljeni sin (2020). Članica je nemačkog PEN centra i Gete instituta. Trenutno živi i radi u Berlinu.

среда, 20. јул 2022.

Tajanstveni zamak osvetljen plamenom sveće, zabranjena zamračena soba, okovi, reze, šarke, mrtvačk
понедељак, 18. јул 2022.

Besmislenost savremenog sveta rada, eskapizam, turobni gradski pejzaži, pasivnost pojedinca u odno
четвртак, 23. јун 2022.

Gost „Beogradskog festivala evropske književnosti“ govori za NIN o svojoj knjizi Ljubav u vazduhu
четвртак, 16. јун 2022.

Likovi su neprekidno sputani prividnošću života. Telo je isto što i duh, oba su gurnuta u ćošak. C