Volela bih da je nagrađen Valjarevićev Komo

Logika hiperproduktivnosti uvukla se u sistem mišljenja o književnosti. Šta onda preostaje kritičaru u srušenoj hijerarhiji vrednosti? Da ne bude potkupljiv, da ne trguje, već da bude smeo, kreativan i kao takav osluškuje duh vremena

Milena Đorđijević, višegodišnja kritičarka i esejistkinja Kulturnog dodatka subotnje Politike, urednica književnog i tribinskog programa u Narodnoj biblioteci Srbije – objavila je pre pet godina studiju o sukobu Istoka i Zapada u delima F. M. Dostojevskog, Ive Andrića, Džona M. Kucija i Orhana Pamuka.

Četiri književnika u naslovu knjige i doktorata! Pisci koje najradije čitate?

Nisu svi navedeni moji omiljeni književnici, ali sukob ideja Istoka i Zapada u literaturi bila je moja voljena tema. Zapravo, zanimao me je dodir književnosti i politike, te njihova opasna blizina: kako vrhunski pisci poput Andrića, a posebno Dostojevskog, Kucija i Pamuka, koji su živeli u ideologizovanim okolnostima i naglašeno politizovanom društvu, odgovaraju u romanima na izazove vremena.

Šta vas je privuklo toj temi?

Intrigantan mi je način na koji politički pojmovi Istok i Zapad opstaju u delima Dostojevskog, Andrića, Pamuka i Kucija, kako nadrastaju okvire svojih ideoloških supstrata i postaju prepoznatljivi u nekom drugom vremenu, na primer našem, u kome je značajno izmenjena nadređena ideologija, vlast i društvena struktura. U delima ovih pisaca zanimljivo je bilo proučavati i sukob „istočnog diskursa“ i „zapadnoevropskog diskursa“, koji konstituiše sliku inferiornijih neevropskih (istočnih) društava i kultura. Ispostavilo se da je svim piscima o kojima je ovde reč, osim Andrića, svojstvena ideološka raspolućenost koja je dala vrhunski umetnički rezultat.

U magistarskom radu bavili ste se problemom zla u stvaralaštvu južnoafričkog pisca Dž. M. Kucija. Pored Nobelove nagrade, on je dobio dve Bukerove. Oskar Davičo čak tri NIN-ove. Mislite li da je dobro da jedan autor više puta dobije isto priznanje?

Primeri Kucija i Daviča su dva poređenja po suprotnosti. Kuci nije političar i bio je predstavnik jedne takoreći nevidljive nacionalne književnosti, a kao intelektualac bio je u delikatnoj poziciji u aparthejdskoj i postaparthejdskoj Južnoafričkoj Republici. Davičo je bio i politička figura i ideolog svog vremena. Dodeljivanje istog priznanja Kuciju dva puta bilo je afirmativno i za samu nagradu i za pisca, budući da je tako otkrivena jedna od najznačajnijih svetskih spisateljskih figura s kraja 20. i početka 21. veka, dok je neupitno vrednom i već priznatom piscu Daviču, pa i samoj NIN-ovoj nagradi, trostruko nagrađivanje odmoglo jer je precenilo romane za koje je nagrađen do te mere da se danas gotovo i ne čitaju.

Da možete da vratite vreme – kome biste preskočenom romanu u sedamdesetogodišnjoj istoriji danas dodelili naše najvažnije književno priznanje?

Vratiću vreme ne u daleku, već nešto noviju istoriju NIN-ove nagrade i verujem da nisam usamljena u tome ako kažem da bih volela da je Srđan Valjarević dobio ovo priznanje za roman Komo. Nevolja je, međutim, što se te 2006. godine u najužem izboru našao i roman Svetislava Basare Uspon i pad Parkinsonove bolesti. Ovaj primer svedoči i o delikatnosti i agoničnosti izbornog procesa kada je više odličnih romana u najužem izboru.

Kako gledate na sopstvenu ulogu u žiriju?

Poznato je da danas imamo srušenu hijerarhiju vrednosti i hiperprodukciju stvaranja i vrednovanja knjiga. Logika hiperproduktivnosti uvukla se u sistem mišljenja o književnosti, ali ne verujem u njegov poraz, već u njegov drugačiji oblik postojanja koji nam se još nije obznanio. Šta je, u ovom trenutku, preostalo kritičaru? Možda najpre da ne bude potkupljiv i da ne trguje; da bude smeo; da ima imaginaciju i kreativnost i da osluškuje cajtgajst...

Ukoliko pominjemo duh vremena, kritičar je suočen s jednim od dominantnih tokova – autofikcijom...

Autofikcija nije novi termin, skovan je još sedamdesetih godina prošloga veka i imao je unekoliko drugačije značenje nego što ga poimamo u literaturi 21. veka, odnosno, savremenoj autobiografskoj prozi. U proteklih nekoliko godina jasno je da je došlo do dominacije umetničke proze koju nazivamo autofikcijom, o čemu svedoče njena velika popularnost na zapadnom tržištu knjige (Karl Uve Knausgor), potom značajne književne nagrade (Nobelom nagrađena Ani Erno) pa onda i njen kvantitet.

Tako je i kod nas?

I u srpskoj književnoj produkciji proteklih godina mogla se zapaziti dominacija autofikcijske proze, o čemu uostalom svedoče i ostvarenja dve laureatkinje (Milena Marković i Danica Vukićević). Ove godine, barem kada je o srpskom romanu reč, izvesno je da postoji autofikcijska „iscrpljenost“ i okretanje nekim drugim formalnim rešenjima. Neki pisci, poput Džonatana Frenzena, autofikciju smatraju pomodnošću, ali Frenzen je poznati cinik i razumem da nije naklonjen onome što sam ne stvara. Autofikcija je ipak pokušaj da se iznađu novi umetnički odgovori na temeljni doživljaj raspadnutosti sveta i obmana u kojima živimo: da se piše iz istine (iz sebe), a ne iz privida i laži kojima smo okruženi. Ipak, čekamo nove romaneskne izazove!

Volite li Knausgora?

Karl Uve Knausgor, učenik aktuelnog nobelovca Juna Fosea, koji je uoči proglašenja ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost napisao zanimljiv tekst o svom neočekivano nagrađenom učitelju za odlični književni veb-sajt Literary Hub, literarni je fenomen i po mom uverenju on će ostati zabeležena figura u istoriji svetske književnosti. Po obimu uratka i po kontroverzama može se porediti sa Prustom (premda je ta misao danas odveć smela): obojica su imali nevolja zbog ljutitih osoba iz svog okruženja koje su fikcionalizovali. Iako Prustov umetnički savršeni i Knausgorov „beležnički“ stil ipak nisu uporedivi, ne bih potcenila skandinavskog pisca.

Na jednoj stranici piše o Celanu, a na sledećoj ode u supermarket i kupi parče slanine.

Fascinantan je način na koji običnost i svakodnevicu uspeva da otrgne od banalnosti i umetnički je preosmisli: kako tka pripovest od mrava i mravinjaka do atomske fizike i metafizike ili postavlja pripovedno u naporedan odnos opasne segmente „svog života“ – beskonačne rutinske radnje, poput odvođenja dece u obdanište, i sopstvenu delikatnu seksualnost. Knausgor uspeva da tom opasnom naporednom pripovedanju – beskonačno ponavljanje odvođenja dece u vrtić i opisivanja seksualnosti ili svojih intimnih delova tela – pruži maestralni obrt u narativu, odnosno, sasvim novo značenje. To polazi za rukom samo velikim piscima.

Dotakli smo autobiografsko: kada ste znali da ćete se baviti književnošću?

Jedina izvesnost u mom životu, od kada sam postala svesna sebe, bila je ta da ću se baviti književnim poslovima: i to ne kao spisateljica, već čitateljka i diskretna uhoditeljka literata. Potajno ne žudim da postanem književnica, već da se delu približim najviše što se može: da postanem Drugi.

Objavljujete kritiku, eseje... Jeste li nekada pisali fikciju?

Nikada nisam pisala fikciju. Za to ću da okrivim F. M. Dostojevskog sa kojim sam se družila duže nego što se to smelo. On je vazda brinuo o tome kako da nađe „poslednju“ reč, kako da iskaže neku radikalnu ideju i da je sukobi sa drugom radikalnom idejom, zađe s one strane dobra, zla i razuma ili obznani tragizam ljudskog podzemlja. Stvaranje sam razumevala stoga kao opasnu igru – „sve ili ništa“.

Napravili ste stotinu razgovora na književnim večerima.

Priželjkujem da se srpski književnici i književnice više prepuste razgovoru, te da razbijemo nametnuta ograničenja i nepoverenja koje je uneo zloduh političke svakodnevice, ali i da prihvatimo činjenicu da uslov za pravi razgovor isključuje povlađivanje sagovorniku.

(NIN, 19. oktobar 2023)