Srđan V. Tešin, književnik

Ti mene serdarom, ja tebe vojvodom

Jedan od najzanimljivijih detalja u biografiji književnika Srđana V. Tešina jeste podatak da je od retkih Evropljana koji su postali članovi Udruženja književnika Kanade. U ovo društvo Tešin (1971) je ušao zahvaljujući drami “Pohovani mozak”. Upravo u Kanadi je objavio zbirku poezije, a zadnjih godina se posvetio prozi. Beogradski izdavač “Rad” mu je objavio zbirku priča “Sjajan naslov za pantomimu” i roman u fragmentima “Antologija najboljih naslova”. Zastupljen je u nekoliko antologija, a urednik je književnog časopisa “Severni Bunker”.
Mića Vujičić: Srđane, rođen si u Mokrinu, radiš u Kikindi, član si Udruženja književnika Kanade. Gde žive drugi pisci tvoje generacije?
Srpsku književnu scenu danas čine pisci koji žive u provinciji. Za razliku od beogradske čaršije, zaokupljene “velikim nacionalnim temama”, u provinciji se još uvek mogu naći primeri dobre, autohtone književne prakse. Petrović u Kraljevu, Jelenković u Zaječaru, Šajtinac u Zrenjaninu, Matijević u Čačku, Ćirić u Nišu, Žurić u Pančevu... S druge strane, “emigrantska” književnost i dalje zauzima veliki deo aktuelne scene: Marojević u Španiji, Jovanović i Albahari u Kanadi, Spasojević u Americi, Ristović u Sloveniji...

Pisci i mafija

Često se postavlja pitanje da li pisci u Srbiji mogu da žive od svojih knjiga. Ima li profesionalnih pisaca u Srbiji?
- Ne bi trebalo nikoga da čudi da i mafija u Srbiji ima svoje pisce, kad već ima novinare na platnom spisku. Ne postoji relevantna književna periodika, a samim tim ni književna kritika. Ipak je najskandaloznije to što u Srbiji nema profesionalnih pisaca, jer niko ne može da živi od honorara koje izdavačke kuće uglavnom i ne isplaćuju svojim autorima. Dakle, u Srbiji su pisci volonteri i marginalci. Ako želite u Srbiji da postignete književnu slavu, morate se baviti i politikom. Koga nema na televiziji, nema ga ni u stvarnosti. Koga još briga za to što su vaše knjige izložene u knjižarama!
Možda se stvari poprave! Kao da se na polju kulture rodila neka nova virtuelna Jugoslavija…
Sve do nedavno, malo ko je znao šta se i kako piše u nekadašnjim es-ef-er-jot republikama. Časopis “Severni bunker”, recimo, prati aktuelnu književnu scenu sa ovih prostora, jer je taj časopis deo Literarnog konzorcija, mreže za širenje/diseminaciju književnosti, a urednici su često gosti svojih kolega iz Hrvatske i BiH. Primetno je da raste interesovanje za pisce iz Hrvatske (izdavačka kuća “Rende” Vladimira Arsenijevića objavila je knjigu Vedrane Rudan), BiH (između ostalih, “Stubovi kulture” su objavili i “Sahiba”, po meni, najbolju knjigu napisanu prošle godine na srpskom jeziku), Makedonije (“Geopoetika” je objavila knjigu Aleksandra Prokopieva), Slovenije (“Rad” je objavio antologiju slovenačke savremene priče) itd. Čak se i u manjim sredinama (i kod manjih izdavača), poput Subotice i Zrenjanina, objavljuju knjige savremenih hrvatskih autora. “Severni bunker” je u prošlom broju objavio izbor iz savremene BiH proze, oni drugi malobrojni časopisi (“Sent” Novi pazar, “Polja” Novi Sad, “ART 032” Čačak, “Gradina” Niš) objavljuju dela, pa i cele izbore, pisaca iz jugoistočne Evrope.
Šta misliš o književnoj kritici danas? Ima li kritičara čiji rad pratiš i kritičara kojima veruješ?
Nema u Srba danas književne kritike. Verovao sam, i dalje bih im verovao kad bi pisali, Gojku Božoviću, Tihomiru Brajeviću, Vladislavi Gordić, Slobodanu Vladušiću, Dušici Potić, Božu Koprivici i još nekima iz različitih generacija. Kritičara poput Jerkova, Pavkovića i Pantića, koji bi pratili određenu generaciju pisaca, danas nema. Nabrojanim kritičarima verujem jer su umeli da odneguju formu negativne kritike, čak i kada su pisali o knjigama svojih bliskih prijatelja, a u tome se, između ostalog, ogleda poštenje kritičara i nezavisnost iznetog estetskog stava i suda. Kritiku danas pišu urednici izdavačkih kuća i to o knjigama koje su sami potpisali, a mnogi pišu i po principu “ja tebe serdarom, ti mene vojvodom”. O književnokritičarskim poletarcima i nadripoznavaocima literature u dnevnoj i nedeljnoj štampi reći ću samo to: sedite, sestre i braćo, i pročitajte nešto pre no što se latite ocenjivanja.
Uzgred, u Srbiji ima 365 registrovanih literarnih nagrada, što bi značilo da se svakog dana dodeli neko važno priznanje, a bolji poznavaoci prilika od mene tvrde da u žirijima sedi uvek ista skupina profesionalnih kritičara. Nije ni čudo što knjigama ovenčanim NIN-ovom ili nagradom “Meša Selimović” i drugim danas retko ko veruje. Prost bi čovek rekao: sve se može kupiti, pa zašto ne i književna nagrada, književna kritika, književni kritičar...

Kad Hornbi dođe na sajam

Kako se oseća pisac u tranziciji?
Ako smo društvo u tranziciji, pa nam je i književnost u tranziciji, kako to da još nismo preležali sve “dečije bolesti” takvog stanja? Malo se pisaca odvažilo da se upusti u odvažnu bitku za (književnu) istinu i odgovornost. Čim mu narastu krila, eto njega u “institucijama sistema”: to urednikuje, to zauzima katedre, to se pasivizira… Oni malobrojni nemaju kome drugom da se obraćaju nego istomišljenicima, a to ne rešava stvar iz korena. Razočaran sam u to što nije stvoren “književni front” u kome će prednjačiti pisci mlađe generacije, vođeni starijim nekompromitovanim piscima, a takvih ima, ma kako to zvučalo neobično kada je reč o srpskoj književnoj sceni. I ova priča već nalikuje onoj narodnoj: “ko o čemu - kurva o poštenju, a vojnik o skraćenju”. Kako ćeš stvoriti dobar književni milje u kome ćeš, bez ičega drugog na pameti osim da pišeš dobre i duhu vremena odgovarajuće knjige, imati od čega da živiš? Šta si i koliko doprineo da učiniš književnost potrebnom i opravdanom? To su pitanja koja, na moju žalost i jad mnogih mojih prijateljica i prijatelja, malo ko danas u Srbiji od pisaca postavlja.
Šta bi lepo moglo da nam se desi u tranziciji?
Dosta smo bili okrenuti sami sebi i učaureni u tekovinu palanačkog duha. Veće tržište, pa veća i odgovornost. Ne može iz sveta dolaziti samo ono što je “bratsko po krvi i veri”. Ne može iz sveta da dolazi samo komercijalno đubre. Kada na Sajmu knjiga u Beogradu budem sreo, recimo, starog Gintera Grasa, mladog Nika Hornbija i ko zna koga još iz beloga sveta, poverovaću u dobru budućnost srpske književnosti. Kad pisci budu počeli da žive od prodaje svojih knjiga, a sada žive samo za to da kako-tako objave kakvu-takvu knjigu, i stvari u književnosti će se promeniti na bolje, verujem. Odgovarajuće “prateće službe” poput kritike i medijske pažnje idu nakon objavljene knjige, zar ne? Danas književni kritičari (sic!) i članovi žirija bolje žive od pisaca: oni barem dobiju honorar. Ministarstvo kulture ne može da reši taj problem. Ministarstvo prosvete ne može da reši taj problem. Vanzemaljci, i pored dobre volje, ne mogu da reše taj problem.