Kritika
danas češće afirmiše nego što polemiše
Današnje
vreme donosi poseban užitak u afirmativno-reklamnom govoru o književnosti. U
takvom kontekstu glas kritičara, koji pre svega vrednuje i ukazuje na slabosti
dela, neretko deluje pomalo anahrono, kao glas učitelja koga se više niko ne
plaši
Goran Korunović je vanredni profesor na Katedri
za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, na Filološkom
fakultetu u Beogradu. Pisac je knjiga Gostoprimstva
(2011, poezija), Reka kaiševa (2012,
poezija), Literatura i opasnost
(2013, komparativni ogledi), Crvena
planeta (2014, poezija), Usta bez
kapaka (2019, poezija), Muze
ideologije (2020, komparativna studija), Manastir (2023, poezija, proza). Bavi se proučavanjem modernih
južnoslovenskih književnosti, sa posebnim interesovanjem za modernistički roman
i savremenu poeziju, a književnu kritiku objavljuje u peridoci i na portalima.
„Lirski subjekt u poeziji Milana Milišića“, „Šta plaši lirski subjekt: uncanny
u poeziji Milutina Petrovića i Novice Tadića“, „Sećanje na Drugi svetski rat u
romanu Kapo Aleksandra Tišme“, „Negovanje simptoma: značenje bolesti u romanima
Zorana Ferića i Veselina Markovića“, „Telo u međuratnim pripovetkama/novelama
Andrića i Krleže“ – tek su neki od naslova njegovih studija.
Pisali ste
o ranoj poeziji Milana Dedinca, poznoj poeziji Oskara Daviča, uzvišenom kod
Disa. Jesu li to vaši omiljeni pesnici?
Navedena imena svakako spadaju u širi krug
pesnika i pesnikinja kojima se vraćam. Teško mi je zapravo da izdvojim stalnu,
nepromenljivu grupu omiljenih pesničkih stvaralaca – u nekim danima to su samo
Njegoš, Rembo, Trakl, u drugim se krećem u trouglu Popa, Raičković, Davičo.
Nekada se intenzivnije zadržavam u stihovima Danijela Dragojevića, nekada
Silvije Plat. Ili su mi u dužem periodu u fokusu samo pesnički vrhunci
nemačkog, engleskog i ruskog romantizma. Sve navedene faze čitanja objedinjuje
ideja da je prisustvo poezije u svakodnevnom životu neophodno, te da često
vraćanje pesničkom jeziku podstiče našu osetljivost na stalni oporavak.
Književnu
kritiku objavljivali ste u Danasu, Letopisu Matice srpske, Poljima, Koracima, Kvartalu i na
portalu Glif. Nije lako odrediti
ulogu kritike u doba društvenih mreža?
Danas je kritika pre u funkciji preporuke
čitaocima, nego u službi vrednovanja; ona češće afirmiše nego što polemiše.
Kada se sporadično i učini da postoje profilisani kritički glasovi, neretko je
reč – na sreću, ne i uvek – o delovanju uz saglasje sa pojedinim centrima moći.
Sledstveno svemu tome, iako su česta lamentiranja nad sudbinom književne
kritike, verujem da ne bi bilo opšteg oduševljenja ukoliko bi se, nekim čudom,
iznenada uspostavila kritička javnost visokih etičko-aksioloških načela. S
druge strane, današnje vreme donosi poseban užitak u afirmativno-reklamnom
razlistavanju govora o književnosti, te u takvom kontekstu glas kritičara –
koji pre svega vrednuje i ukazuje na slabosti književnih dela – neretko deluje
pomalo anahrono, kao glas učitelja koga se više niko ne plaši. Kao da je
potrebno da sama književna kritika izvrši unutrašnju transformaciju i dobije
nešto drugačiji lik u savremenom trenutku.
Kako u
takvom vremenu držati radionice?
U okviru akademskog rada, posebno drago mesto
zauzimaju časovi Kreativnog pisanja. Moja uloga u tom kontekstu je pre svega
usmeravajuća i savetodavna – nije cilj da studenti usvoje poetičke i aksiološke
poglede nastavnika, već da se oslobode, umanje svoje inhibicije i pronađu
sopstveni autorski glas. U takvom radnom procesu – kao na malo kojem drugom
mestu – književnost osećam kao živu stvar, važnu za naše živote. Na kraju, i
sami razgovori sa mladim talentovanim ljudima osnažuju veru u budućnost srpske
književnosti.
Postoji li
predrasuda da pesnici drugačije procenjuju književnu vrednost proze?
Moguće je da postoji ta predrasuda. Možda se
formirala jer ljudi vole tabore (pesnici vs. prozaisti, kritičari vs. pisci,
tradicionalisti vs. moderni). U takvom kontekstu, mogu da govorim prevashodno
iz sopstvenog čitalačkog iskustva – možda baš iz privrženosti poeziji, verujem
da su estetski domet i sugestivna snaga proznog teksta dalekosežniji ukoliko
upotreba jezika u prozi nije daleko od pesničkog govora. To, naravno, ne znači
nužno lirizaciju i transformaciju proznog izraza u pesnički – registar
pripovedanja i stil mogu biti bilo koje vrste – već pre svega podrazumeva
nadilaženje „praznog hoda” i osvajanje nijansiranog smisaono-evokativnog
strujanja između redova, ponekad i između reči unutar zajedničke rečenice.
Član ste
NIN-ovog žirija ali smatrate da i u veličanju značaja nagrada treba imati mere?
Poziv za učešće u NIN-ovom žiriju prihvatio sam
sa zahvalnošću i sa svešću o ozbiljnosti konteksta u koji ulazim. Istovremeno,
verujem da književne nagrade, iako su svakako važne, ipak nisu prevažne. Drugim
rečima, književnost se konstituiše, između ostalog, i u javnom polju
vrednovanja i nagrađivanja, ali još više i temeljnije, čini mi se, u
individualnom čitalačkom iskustvu, u afektivnom vezivanju recipijenata za književno
delo. Kao član žirija, želeo bih da što češće imam priliku da glasam za romane
koje bi čitaoci mogli da zavole i kojima bi se često vraćali.
Sigurno
postoje romani koje je NIN-ov žiri u prošlosti peskočio. Koga biste danas
obavezno nagradili?
Većina romana edicije „Of NIN“ zaslužuje
priznanje NIN-a. Izdvojio bih Kad su
cvetale tikve, Prokletu avliju, Drugu knjigu Seoba i Dan šesti. Dodao bih i Lelejsku goru.
Koje
romanopisce inače najradije čitate?
Pored užitka u otkrivanju novih domaćih pisaca i
nove prevedene proze, često se vraćam pojedinim autorima, zahvaljujući kojima
sam formirao predstavu o tome šta bi umetnička snaga podrazumevala. To je niz
ruskih pisaca (Tolstoj, Gogolj, Bulgakov, Platonov), zatim Gombrovič, Makarti,
i mnogi drugi.
Njihove
poetike se razlikuju...
Verujem da se zajedničko svojstvo tih po mnogo
čemu različitih pripovedača može, načelno kazano, sažeti na sledeći način –
njihova imaginacija živim jezikom pruža produbljenu sliku ljudske prirode i
šire razumevanog mesta čoveka u svetu.
Produbljuju
li naši umetnici stvarnost na sličan način?
To pitanje me zapravo vraća na pojedine teme koje
se otvaraju u našem aktuelnom književnom prostoru – često čujemo glasove o tome
kako nemamo veliki roman o tranziciji, te kako još uvek nedostaje snažan roman
o 90-im godinama. Uvek mi se činilo da u tim podsećanjima na propuštene prilike
srpske književnosti postoji određeni previd, da se zapravo zaboravlja na to da
umetnička snaga ne počiva jedino u nijansiranom prikazivanju jednog epohalnog
trenutka.
Nije
dovoljno odabrati zvučan istorijski momenat.
Drugim rečima, čak i da dobijemo roman visoke
zanatske realizacije, roman koji zahvata vrlo širok spektar tranzicijskih ili
ratnih iskustava, ukoliko ipak u njemu nema slojevite antropološke postavke,
ukoliko nema vizije ljudske prirode i predstave o čoveku u naddruštvenim
koordinatama, onda još uvek govorimo samo o umetničkoj veštini, ne i razvijenoj
umetničkoj snazi. Kada bih izdvojio jednog autora koji belodano pokazuje
navedenu razliku, bio bi to Andrej Platonov. U njegovim romanima i dužim
pripovetkama ljudska tuga, životinje, priroda, mašine, društveni poredak, sve
vibrira u gotovo mističnoj korespodenciji.
(NIN, 16. novembar 2023)