Nin
Francuska književnica Katrin Kise za NIN: Nepodnošljiva lakoća užasa

Postoji u romanu Definicija sreće Katrin Kise sažeti životopis sporedne junakinje koja je kao beba preživela Holokaust i ostala siroče. Podigao ju je u Krakovu par katolika i „na savet njihovog sveštenika, izvesnog Karola Vojtile“, kasnije joj otkrio da je Jevrejka. Sa dvadeset je izbegla u Ameriku, posle razvoda vratila studijama i postala rabin. 

Čim smo se u društvu Sare Ralić Dakić, koja je za Prometejevu ediciju „Reka“ prevela ovo delo, i Sonje Filipović iz Francuskog instituta, našli u društvu književnice, pomenuli smo taj detalj.

Izmislila je „savet“ sveštenika Vojtile, docnije pape Jovana Pavla Drugog?

„Ne mogu da se setim“,  odgovorila je Katrin Kise za NIN. „Ko li mi je to rekao...“

Delovalo je kao da čini nešto nedozvoljeno iako samo brzo pretura po sopstvenoj arhivi sačinjenoj od fakata i fikcije.

„Istraživala sam. Sigurno da mi je neko ispričao sličnu priču. Mora da dolazi iz realnosti! Moj mozak romansijerke uhvatio je takav momenat. Fantastičan detalj.“

U knjizi opisuje četiri decenije života dve žene, beležeći burne istorijske događaje od osamdesetih godina prošlog veka do danas; Klaris i Ev čije su sudbine – kako primećuje izdavač – opšte svedočanstvo o položaju žena: o onome šta suštinski znači hodati svetom kao žena. Pripoveda o poreklu, transgeneracijskom nasleđu i težnji da se uhvati sreća, njen delić, fragment ili pak kontinuitet blagog ali postojanog osećaja sreće.

Pominjete i druge „stvarne ličnosti“. One su trambulina za maštu?

Takve poteze nazivam efektima realnosti, sve to jeste moja tehnika. S tim da je najvažnija psihološka realnost. Ne pravim nikakvu analizu, opisujem akciju i ulazim u glave junaka. A oni su nepobitno povezani sa sadašnjošću. Politička i društvena stvarnost prirodno se integrišu da bi se stvorila realnost i koherentnost jednog lika. Njegov način razmišlja primenjujem na sve ostalo. Na odnose sa drugima, na politiku...

Definiciju sreće objavili ste 2021. Novinar iz knjige čita vesti pa kaže: „Ovaj Putin ne miriše na dobro.“

Daću prednost anegdoti vezanoj za roman Onaj drugi koga smo obožavali. Zamislila sam glavnog junaka. Istinita priča, izvršava samoubistvo na kraju, 2008... Dve nedelje pre, u martu ili aprilu, opisala sam kako sluša televizijsku emisiju u kojoj nastupa mladi senator po imenu Barak Obama. Sa mračnom i ciničnom vizijom sveta gleda pomenutu debatu i saopštava da Obama nikada ne može da postane predsednik Amerike. Objavila sam knjigu – u stvarnosti jeste pobedio. Zanima me kako neko razmišlja pre nečega; kako zamišlja budućnost. Evin muž, inteligentni novinar, pisao je o Putinu; projektovao unapred, video šta se dešava, sposoban da kad sagleda određeni događaj, recimo 2000, predvidi šta dolazi.

Pretpostavljamo da nije lako do tančina, u paralelnim tokovima, profilisati dva ovako različita karaktera?

U Nepodnošljivoj lakoći postojanja, Kundera zaključuje da se lik rodi iz gesta. Moj lik rađa se iz jedne reči. Daću vam primer. Imam prijateljicu. Poverava mi kako joj je, neraspoloženoj i deprimiranoj jer ju je dečko napustio, majka kazala: „I ti ćeš ostariti sama.“ Eto, iz toga nastaje Klaris. Istovremeno velika ranjivost, strah od samoće, složen odnos sa majkom i životna, erotska energija. Snaga i krhkost. Živi strasno, punim plućima. Hoće da umre u vrtlogu strasti, pre u pedesetoj, nego da dočeka bledu starost. Konstruisala sam ih na principu kontrateže. Ev je bliska meni. Stabilna, promišljena, racionalna, ali Klaris vuče roman.

I želi da bude slobodna...

Volim tu reč! A ne znam da li su likovi slobodni... Verujem u predodređenost. Ne osećam se slobodno čak ni kao književnica. Sad do izražaja dolazi prustovska crta. On smatra da pisac treba da prevodi svoju unutrašnju knjigu. Pišem i osećam da nisam slobodna da radim sve što poželim. Zašto? Junaci moraju da budu uverljivi, istiniti. Ne mogu da pričam bilo šta. Pitanje slobode je komplikovano. Nasuprot Ev, Klaris je sasvim fizički slobodna. Opet, da li je sloboda na nivou tela, senzualnosti... Zaista ne znam.

Očigledno da taj osećaj ima veze sa prostorom i vremenom. Radnju ste smestili u više decenija i prošpartali čitav svet. Pritom, kroz vreme se putuje i kada Ev uđe u stari garderober.

Bitno je reći da tema mojih romana uvek jeste – vreme. Možemo li da se vremenom promenimo, da postanemo slobodni. Drugo: šta ostaje nepromenljivo... Ono ostalo u nama još od detinjstva, od roditelja. Uz problem predodređenosti. Neprekidno sam u dilemi. Sudbina i sloboda. Vreme je zagonetka. U svim knjigama pokrivam dug period. Pitam se šta radimo od našeg života. Kakve su nam želje sa dvadeset, četrdeset, šezdeset.

Da li ste kao Klaris obišli čitavu planetu?

Ukoliko je roman autobiografski, onda jeste priča autora. Ali ova nije! Nisam živela živote Klaris i Ev. Nisam se porodila u taksiju. Išla sam na Kapri. Nekoliko puta su me pitali ko je zapravo misteriozni francuski pisac iz Definicije sreće u Njujorku. Međutim, reč je o fikciji.

„Misteriozni“ književnik Sebastjen Beler planira da napiše delo o 11. septembru. Bili ste u Njujorku u vreme terorističkih napada na Kule bliznakinje?

Tridesetak godina živela sam u Njujorku. Kraće u Pragu i Londonu. Ne na adresi gde stanuje Ev! Bila sam tamo... Dan ranije došla sam iz Francuske. Čitajući u rukopisu poglavlje o toj vezi sa francuskim književnikom, izdavač mi je rekao da obratim pažnju. Pišem o Svetskom trgovinskom centru a ne pominjem 11. septembar. Ev se na tom mestu sastaje sa Sebastjenom; plaši se da ne sretne muža koji je tu zaposlen. Fikcija. Ali faktualna sličnost jeste važna. Koristim iskustvo. Evina ćerka je bolesna i ona je prati biciklom. Zaustavlja je policija, plaća kaznu – meni se ovo doista dogodilo u Parizu.

Nakon što nam je pisac Semezdin Mehmedinović skrenuo pažnju da izveštaj zvanične komisije o 11. septembru sadrži i poglavlje o mašti, mnoge smo pisce pitali da li se njena granica pomera posle tragičnih događaja koji dotle nisu mogli ni da se zamisle. Da stavimo napokon tačku na tu našu malu anketu i veliku nedoumicu.

Složeno, previše uopšteno pitanje. Pitanje zla i užasa često me vrati na Prusta čiji opus volim. Gđa Verdiren čita novine koje donose vesti o potapanju Luzitanije. „Kakav užas!“ Usput jede kiflu i umače je u belu kafu. Prust komentariše da joj se smrt svih tih utopljenika morala prikazivati milijardu puta umanjena, pošto u trenu kada ucveljeno izgovara ove reči, s punim ustima, na licu pre ima izraz slatkog zadovoljstva zbog kifle. Danas je najteže na svetu imati osećaja za druge. Biti altruista. Svuda je užas! Pet minuta gledate televiziju a onda odete na večeru. Cilj književnosti i njeno mesto jeste da nas natera da saosećamo sa drugima duže od tih pet minuta. 

(NIN, 21. decembar 2023)

четвртак, 26. јануар 2023.

Pisanje je za mene život i kada sam se upustila u tu avanturu napravila sam dogovor sa sobom da me
четвртак, 19. јануар 2023.

Kakva je uloga književnih nagrada u doba Amazona? Pre pedeset godina, pošto je nagrađen za ro
четвртак, 5. јануар 2023.

Umesto da Džima Morisona kuje u zvezde, Grejl Markus ga predstavlja kao čoveka koji je bio žrtva v
четвртак, 8. децембар 2022.

Nakon što smo čuli da rado čita knjige Aleksandra Tišme, potražili smo englesku spisateljicu čiji