Urednik u Gardijanu objašnjava NIN-u da se čitaoci na internetu suočavaju sa sve više majušnih informacija i da postoji glad za člancima koji pokušavaju da ispričaju kompletnu priču, dajući smisao često zbunjujućem svetu oko nas 

Na telefonima se skroluje brže nego što se nekada daljinskim upravljačem šaltalo po TV kanalima. Tajmlajn je svitak našeg doba; ako ga slučajno ispustite kao rolnu toalet papira – teško da ćete mu uhvatiti kraj. Kako se onda na internetu, upravo u vreme društvenih mreža, gde se najviše lajkuju slike i „smešni“ video-snimci, te plasiraju brze i kratke „udarne“ vesti – pojavio fenomen „longreads“? Opširni, istraživački članci za koje novinske kuće na sajtovima odvajaju poseban link.

„Mislim da je oživljavanje interesovanja za novinarstvo dugih formi, započeto oko 2010. godine, u velikoj meri reakcija na fenomene koje pominjete“, kaže za NIN Dejvid Vulf, urednik rubrike The Long Read u dnevniku Gardijan. „U vreme neprestanih ‘najnovijih vesti’, dok se čitaoci suočavaju sa sve više i više majušnih informacija, postoji glad za člancima koji pokušavaju da ispričaju kompletnu priču i daju smisao često zbunjujućem svetu oko nas.“

Smatra da je internet učinio lakšim otkrivanje američkog novinarstva ovog tipa, kako čitaocima, tako i novinarima širom sveta: „Čini mi se da mnogi čitaju Njujorker i onda pomisle: ‘Hej, zašto nema više sličnog novinarstva u mojoj zemlji!?’ Osete se inspirisani da učine nešto slično. Ovakvo je svakako bilo moje iskustvo u Velikoj Britaniji.“

Vulf već gotovo celu deceniju uređuje opsežne reportaže, eseje, intervjue. Oni pomalo podsećaju čitaoca na vezu sa čuvenim novim žurnalizmom: kada se na vest išlo i literarnim tehnikama.

„Govorimo li o novom žurnalizmu iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, sigurno da postoji veza između nekih od tih pisaca i narativne nefikcije kakva se danas piše – ali veliki deo tog uticaja jeste verovatno podsvestan“, ističe naš sagovornik. „Ne verujem da mnogo pisaca ispod četrdeset godina provodi vreme čitajući Toma Vulfa ili Normana Majlera – Džoun Didion je izuzetak – ali tehnike kakve su koristili pomenuti autori postale su alatke savremenih novinara. Takođe, svako ko poznaje istoriju ovakvog načina pisanja reći će vam da nije nastalo šezdesetih i navesti najvažnije predstavnike poput Džozefa Mičela, i one starije, recimo Hazlita…“

Pričamo mu da se duže vreme, na ovim stranicama, zanimamo za sudbinu štampanih magazina; da se interesujemo kako će morati da izgledaju u budućnosti ukoliko ne žele da nestanu… Pamtimo reči jednog američkog urednika: rekao je da će morati da se osete pod rukom na trafici, da će morati da se štampaju na dobrom papiru, uz reklame i poklon… Ne zaboravljamo ni opasku esejiste što ističe da je na internetu sve rascepkano, dok štampano izdanje, nasuprot tome, u sebi i dalje sadrži „ceo svet“, kao televizijske vesti, od početka do kraja; od najave do sporta i vremenske prognoze.

„Slažem se da je za mnoge magazine to da budu lepi važan deo stvaranja atraktivnog proizvoda na koji  će kupac trošiti novac. To je bilo ono čemu smo težili sa magazinom The Guardian Long Read, koji su lepo dizajnirali naši talentovani kreativni urednici.“

Reč je o novom Gardijanovom izdanju! Na stotinu stranica, štampali su deset najboljih tekstova iz ove rubrike, objavljenih tokom godine.

„Uopšteno govoreći, neki čitaoci će radije nastaviti da čitaju papirno izdanje nego druge formate. Za novinarstvo duge forme, kao i u slučaju knjiga, ovo ima mnogo smisla, jer što se više fokusirate na tekst, to ćete više izvući iz njega. I obično je lakše fokusirati se bez telefona u ruci. Da dodam da nisam tvrdokorni pristalica papirnih izdanja. Ako čitaoci više vole da čitaju naše priče na telefonima, ili da slušaju podkast, onda je to skroz u redu. Sve što želim jeste da poklone punu pažnju pričama na kojima naši pisci toliko vredno rade i na koje smo stvarno ponosni!“, objašnjava Dejvid Vulf.

(NIN, 28. decembar 2023)