Aktuelna
dobitnica nagrade Lajpciškog sajma knjiga govori ekskluzivno za
Radar
o svojoj novoj knjizi Minihorror
preuzetoj formi Mikijevog
almanaha,
o Mikiju i Mini, te o devedesetim, svakodnevici, hororu, fantastici i
odlasku u Austriju
Prvi
roman Barbare Barbi Marković, književnice rođene 1980. u Beogradu,
nastao je „remiksovanjem“ i „skrečovanjem“ novele Hodanje
austrijskog pisca Tomasa Bernharda. Njeno Izlaženje
(izdavač: Rende, 2006) ima isti broj strana i rečenica koliko i
Bernhardov klasik, s tim da pripoveda o beogradskoj klabing sceni.
Gde se pojavi Karer, pojavljuje se junakinja Bojana; čim Karer krene
u šetnju ulicom, Bojana uđe u klub.
No,
bernhardovski ritam i prepoznatljivo „hejtovanje“ omogućuju da
ova zapažena proza otvori niz važnih pitanja o životu u jednom
gradu i društvu. Onako kako to čine i tri junakinje Superherojki
(Arhipelag, 2017; prevod sa nemačkog: Maria Glišić), okupljene u
Beču, ophrvane depresijom, doduše s izvesnim natprirodnim
sposobnostima. Kadre da „posebim veštinama“ usmere misli na
pedesetčetvorogodišnjeg čoveka što je nedavno ostao bez posla, ne
bi li mu pomogle da se „sakupi“ i nastavi dalje.
Eksperimenti?
Tek
otvaramo njeno novo delo Minihorror
(izdavač: Residenz Verlag), napisano na nemačkom jeziku, za koje je
upravo dobila prestižnu nagradu Lajpciškog sajma knjiga. Barbi
Marković biće gošća „Književnog kafea“ Gete instituta u
utorak 23. aprila od 19 sati. Razgovor moderira prevoditeljka Biljana
Pajić.
Izdanje
je najavljeno kao zbirka avantura Miki i Mini u svakodnevnom urbanom
životu. Nisu „odavde“, probaju da se uklope.
Pojedini
čitaoci već govore da je Minihorror
zapravo
roman. Sviđa mi se, ali ja sam, posle izlaska prethodne knjige,
pisala kratke priče. Imala sam ih i pre toga nekoliko, sve su bile
bliske hororu, tako da sam u jednom trenu shvatila čime se u stvari
bavim. Ipak, bio mi je potreban jasan koncept i stigli su – Miki i
Mini. Iz više razloga… Želela sam fine junake, one što se
svojski trude u životu, i svi ih znaju. Likove koje nije lako sabiti
u ćošak kao strance. Miki je svačiji!
Lako
ste došli do forme?
Dok
sam počinjala da eksperimentišem sa Mini i Mikijem, uvidela sam da
je moja forma – Mikijev
almanah.
Ubacivala sam elemente bliske pomenutom izdanju. Recimo, vremenske
odrednice: „pet minuta kasnije“. Postalo je jako zabavno; male,
zabavne, horor priče. A horori su uglavnom svakodnevni. Mislim, ima
i čudovišta, ali gotovo da se sve storije odnose na društvene, na
socijalne strahote.
Šta
je od tih jeza iz naše stvarnosti najviše privlačilo pažnju?
Sve.
Horori iz života parova, horori rasizma, horori vezani za domovinu,
za stranu zemlju, pa običaje, religiju, nefer odnose u društvu,
siromaštvo, bogatstvo, nekretnine, klimu, pisanje na stranom jeziku…
Dakle, najrazličitiji aspekti stvarnosti. Završila sam „dodatkom“,
sličnim onima u Mikijevim
almanasima
– stotinu i pet mogućih plus horora sa Mikijem i Mini. Tu su našle
mesto dotle nepomenute teme.
Kada
smo 2006. razgovarali o romanu Izlaženje,
rekli ste da ste radeći na tom svom rukopisu, i na prevodu
Bernharda, shvatili da pisac ne može da izgubi jezik iako ode. Bilo
je književnika sa stavom da tako nešto može da se desi ukoliko
napuste zemlju.
Teško
mi je da odgovorim s ove distance. U međuvremenu sam se i sama
menjala, a sve utiče na način kako pišeš; ono što saznaješ o
svetu, o sebi. Definitivno se mnogo toga promenilo, uključujući
jezik. Sada ne znam koji je deo onoga što trenutno radim drugačiji
zbog nečega što sam shvatila o društvu, koji zbog samog jezika.
Skoro sam davala intervju i rekla novinarki da je moj stil verovatno
postao jednostavniji. Pišem na jeziku koji nije moj prvi jezik.
Ipak, izgovarajući te reči, počela sam da gradim tako komplikovanu
rečenicu da sam posumnjala i u taj zaključak. Poslednjih dvadesetak
godina čitavu realnost doživljavam na nemačkom i mnoge stvari
vezane za svakodnevicu znam da izrazim isključivo na tom jeziku.
Od
Izlaženja,
preko Superherojki,
do Mikija i Mini – srednja klasa je bitna tema, preciznije pokušaj
da se ona dostigne. Junakinje Superherojki,
u tuđini, svim se silama trude da drže glavu „iznad vode“, a
neprekidno „škilje ka građanskoj srednjoj klasi“.
Jednostavna
formula da se izrazi ono o čemu često razmišljam. Život vredan
čoveka! Suprotno od onoga što bismo nazvali „životom nedostojnim
čoveka“. Ljudi jesu tako živeli tokom devedesetih, uključujući
mene. Možda odatle dolazi ta opsesija, pitanje – kada život
prestaje da bude ponižavajući i počinje da bude O. K. Oko mene je
sada austrijska srednja klasa. Najviše me zaokuplja problem ko mora
da pati da bi drugi mogao da živi pomenutim životom. Mikijevi
almanasi
počinju slikom predgrađa, kućicom u kojoj su Miki i Mini. Imaju
autić, normalan život. Biće da me tema okupira jer sam upoznala i
svet ispod toga. Ispada da se stalno, na drugačiji način, bavim
„raspodelom dobara“.
Po
čemu pamtite devedesete? Meni se vraća slika praznog izloga seoske
prodavnice, sa golom lutkom kojoj su polomili i ruke i noge.
Strašno.
Puno je asocijacija! Pamtim dosta stvari iz te decenije, a evo sad mi
je prvo u glavi zazvonila – embargo torta. Napisala sam čitavu
knjigu o tom vremenu. Zove se Die
verschissene Zeit.
Smatram je najboljom, šteta što nije prevedena. Znate kako ja
prevodim njen naslov?
Spičkano vreme.
Vi
ste iz zemlje otišli posle 2000. godine?
Da.
U Beču sam od 2006.
Koliko
vaš odlazak ima veze sa razočaranjem u petooktobarske promene, sa
ubistvom premijera Zorana Đinđića?
Nakon
toga bila je očajna atmosfera u celom društvu. Privatni osećaj
nije bio u velikoj meri vezan za ove jezive događaje, ali jesam
imala snažan utisak da za mene nema velike nade tu gde sam se
nalazila. Takoreći, otišla sam iz polunaivnosti. Pri kraju studija
germanistike, ispričali su mi kako je moguće preživeti mesec u
Austriji sa četiristo evra. Nisam znala odakle mi ni te pare. Dve
torbe, petsto evra, dobra volja. I onda decenija pukog
preživljavanja, uz studiranje. Još se odmaram od svega toga.
Devedesete nisu direktno uticale, ali jesu umešale prste u moj
odlazak.
Pre
odlaska, saopštili ste mi da Izlaženje
govori o „zatvorenosti, očaju, besu i vrtenju ukrug“. Ako se u
našu zemlju vrati čovek otišao iz nje početkom devedesetih,
zateći će maltene iste ljude na vlasti.
Istina
je da se vrtimo ukrug. Došla sam jednom u Beograd posle duže pauze
i na televiziji videla Vučića ili Dačića, ne znam, svejedno. Ali
izgovara skroz proevropske rečenice. Zbunila sam se. Onda su mi
pojasnili kako oni sada zastupaju takvu politiku. U svim zemljama
politika je bizarna ako se čovek udubi. Jedino što je kod nas više
toga moguće.
Nervira
vas kada vašu književnost povezuju sa rečju „angažman“?
Uopšte
mi ne smeta. Ne pišem previše angažovano, nije to očigledno, nije
pisanje s „porukom“, ali često se bavim politički relevantnim
temama. Neprijatno mi je da kažem nešto sasvim očigledno. Volim da
ostane pitanje, ne odgovor. Da bude čudno. Čak mi laska kada kažete
„angažovano“, međutim, ja sama o sebi to nikada ne bih rekla.
Pomenuli
ste čudno.
Kakva je uloga fantastike? Miki i Mini prelaze u paralelni univerzum.
Superherojke koriste moći zvane „blic sudbine“ i „brisanje“.
Ponekad
se nađem na pragu odlaska u fantastiku. U Minihorroru
sam
sebi dozvolila takav izlet. Pomislila sam ko će da mi zabrani da
odem u tom pravcu. Bila sam i skeptična, pojedine priče približile
su se alegoriji, postale kafkijanske. Nisam bila oduševljena,
čitaoci ih vole, ostale su unutra. Ne volim da priča zvuči
alegorično. Inače se krećem u svim mogućim pravcima i ne smeta mi
da se pojavi nešto „nerealno“. Ponekad lakše objasnite pojavu
iz stvarnosti kada iz nje nakratko izađete.
U
Spičkanom
vremenu
likovi putuju kroz vreme.
Idu
kroz vreme, ali su zarobljeni u devedesetim. Mašina ih baca
isključivo iz jedne u drugu godinu te decenije. Da bih mogla da
stavim što više brutalne realnosti u tekst, potrebna mi je doza
fantastike. Pitanje harmonije, ništa drugo. Tim igrama ujedno
podmićujem čitaoca da ostane u devedesetim. Onda serviram glavno
jelo. U Superherojkama
se radi o brutalnom kapitalizmu. Dokumentarni materijal, prepisivan
sa zidova gradova, i ti prepisani cenovnici, govore o našoj
neveseloj stvarnosti. Zato malo magije! Slično je sa Mikijem i Mini.
Obrađeni problem uopšte nije smešan. Oni su baš slatki.
Volim
rečenicu iz romana Superherojke:
„Na minus 17 stepeni koža počinje da gori.“ Naratorka podseća
na citat iz Deblinovog Berlin
Aleksanderplaca,
prepisan prekoputa trga: „Ponovo na Aleksu, pseća hladnoća.
Dogodine, 1929, biće još hladnije.“ Čujete da se u javnosti
šuška o novom ratu?
Definitivno
su dve stvari u vazduhu. Kraj sveta i početak novih ratova. Znate za
tezu Hajnca fon Forstera, začetnika radikalnog konstruktivizma, po
kojoj su ljudi i čitavo društvo jednostavno nepredvidivi, pošto
nisu trivijalne mašine. Skoro svaki put kada smo sigurni u kom
pravcu ide svet – ne ide u tom pravcu, barem ne na način kako smo
mislili. Tešim se da pojma nemam.
Pesimistkinja?
Negde baratate pojmom „prapesimizam“. Aleksandar Tišma
zaključuje u starom razgovoru za novine da je pesimista uvek u
pravu.
U
mom životu – oprobana strategija! Funkcioniše. Uvek se prijatno
iznenadim. Ne očekujem previše, pa teče odlično. Nezgodno je kada
primeniš tehniku na ceo svet, ali Zemlja se i dalje vrti, nema veze
što smo očekivali da stane. U principu, kul je biti pesimista.
(Radar,
4. april 2024)