RADAR
Barbi Marković, književnica: Jedino Mini i Miki nigde nisu stranci

Aktuelna dobitnica nagrade Lajpciškog sajma knjiga govori ekskluzivno za Radar o svojoj novoj knjizi Minihorror preuzetoj formi Mikijevog almanaha, o Mikiju i Mini, te o devedesetim, svakodnevici, hororu, fantastici i odlasku u Austriju

Prvi roman Barbare Barbi Marković, književnice rođene 1980. u Beogradu, nastao je „remiksovanjem“ i „skrečovanjem“ novele Hodanje austrijskog pisca Tomasa Bernharda. Njeno Izlaženje (izdavač: Rende, 2006) ima isti broj strana i rečenica koliko i Bernhardov klasik, s tim da pripoveda o beogradskoj klabing sceni. Gde se pojavi Karer, pojavljuje se junakinja Bojana; čim Karer krene u šetnju ulicom, Bojana uđe u klub.

No, bernhardovski ritam i prepoznatljivo „hejtovanje“ omogućuju da ova zapažena proza otvori niz važnih pitanja o životu u jednom gradu i društvu. Onako kako to čine i tri junakinje Superherojki (Arhipelag, 2017; prevod sa nemačkog: Maria Glišić), okupljene u Beču, ophrvane depresijom, doduše s izvesnim natprirodnim sposobnostima. Kadre da „posebim veštinama“ usmere misli na pedesetčetvorogodišnjeg čoveka što je nedavno ostao bez posla, ne bi li mu pomogle da se „sakupi“ i nastavi dalje.

Eksperimenti?

Tek otvaramo njeno novo delo Minihorror (izdavač: Residenz Verlag), napisano na nemačkom jeziku, za koje je upravo dobila prestižnu nagradu Lajpciškog sajma knjiga. Barbi Marković biće gošća „Književnog kafea“ Gete instituta u utorak 23. aprila od 19 sati. Razgovor moderira prevoditeljka Biljana Pajić.

Izdanje je najavljeno kao zbirka avantura Miki i Mini u svakodnevnom urbanom životu. Nisu „odavde“, probaju da se uklope.

Pojedini čitaoci već govore da je Minihorror zapravo roman. Sviđa mi se, ali ja sam, posle izlaska prethodne knjige, pisala kratke priče. Imala sam ih i pre toga nekoliko, sve su bile bliske hororu, tako da sam u jednom trenu shvatila čime se u stvari bavim. Ipak, bio mi je potreban jasan koncept i stigli su – Miki i Mini. Iz više razloga… Želela sam fine junake, one što se svojski trude u životu, i svi ih znaju. Likove koje nije lako sabiti u ćošak kao strance. Miki je svačiji!

Lako ste došli do forme?

Dok sam počinjala da eksperimentišem sa Mini i Mikijem, uvidela sam da je moja forma – Mikijev almanah. Ubacivala sam elemente bliske pomenutom izdanju. Recimo, vremenske odrednice: „pet minuta kasnije“. Postalo je jako zabavno; male, zabavne, horor priče. A horori su uglavnom svakodnevni. Mislim, ima i čudovišta, ali gotovo da se sve storije odnose na društvene, na socijalne strahote.

Šta je od tih jeza iz naše stvarnosti najviše privlačilo pažnju?

Sve. Horori iz života parova, horori rasizma, horori vezani za domovinu, za stranu zemlju, pa običaje, religiju, nefer odnose u društvu, siromaštvo, bogatstvo, nekretnine, klimu, pisanje na stranom jeziku… Dakle, najrazličitiji aspekti stvarnosti. Završila sam „dodatkom“, sličnim onima u Mikijevim almanasima – stotinu i pet mogućih plus horora sa Mikijem i Mini. Tu su našle mesto dotle nepomenute teme.

Kada smo 2006. razgovarali o romanu Izlaženje, rekli ste da ste radeći na tom svom rukopisu, i na prevodu Bernharda, shvatili da pisac ne može da izgubi jezik iako ode. Bilo je književnika sa stavom da tako nešto može da se desi ukoliko napuste zemlju.

Teško mi je da odgovorim s ove distance. U međuvremenu sam se i sama menjala, a sve utiče na način kako pišeš; ono što saznaješ o svetu, o sebi. Definitivno se mnogo toga promenilo, uključujući jezik. Sada ne znam koji je deo onoga što trenutno radim drugačiji zbog nečega što sam shvatila o društvu, koji zbog samog jezika. Skoro sam davala intervju i rekla novinarki da je moj stil verovatno postao jednostavniji. Pišem na jeziku koji nije moj prvi jezik. Ipak, izgovarajući te reči, počela sam da gradim tako komplikovanu rečenicu da sam posumnjala i u taj zaključak. Poslednjih dvadesetak godina čitavu realnost doživljavam na nemačkom i mnoge stvari vezane za svakodnevicu znam da izrazim isključivo na tom jeziku.

Od Izlaženja, preko Superherojki, do Mikija i Mini – srednja klasa je bitna tema, preciznije pokušaj da se ona dostigne. Junakinje Superherojki, u tuđini, svim se silama trude da drže glavu „iznad vode“, a neprekidno „škilje ka građanskoj srednjoj klasi“.

Jednostavna formula da se izrazi ono o čemu često razmišljam. Život vredan čoveka! Suprotno od onoga što bismo nazvali „životom nedostojnim čoveka“. Ljudi jesu tako živeli tokom devedesetih, uključujući mene. Možda odatle dolazi ta opsesija, pitanje – kada život prestaje da bude ponižavajući i počinje da bude O. K. Oko mene je sada austrijska srednja klasa. Najviše me zaokuplja problem ko mora da pati da bi drugi mogao da živi pomenutim životom. Mikijevi almanasi počinju slikom predgrađa, kućicom u kojoj su Miki i Mini. Imaju autić, normalan život. Biće da me tema okupira jer sam upoznala i svet ispod toga. Ispada da se stalno, na drugačiji način, bavim „raspodelom dobara“.

Po čemu pamtite devedesete? Meni se vraća slika praznog izloga seoske prodavnice, sa golom lutkom kojoj su polomili i ruke i noge.

Strašno. Puno je asocijacija! Pamtim dosta stvari iz te decenije, a evo sad mi je prvo u glavi zazvonila – embargo torta. Napisala sam čitavu knjigu o tom vremenu. Zove se Die verschissene Zeit. Smatram je najboljom, šteta što nije prevedena. Znate kako ja prevodim njen naslov? Spičkano vreme.

Vi ste iz zemlje otišli posle 2000. godine?

Da. U Beču sam od 2006.

Koliko vaš odlazak ima veze sa razočaranjem u petooktobarske promene, sa ubistvom premijera Zorana Đinđića?

Nakon toga bila je očajna atmosfera u celom društvu. Privatni osećaj nije bio u velikoj meri vezan za ove jezive događaje, ali jesam imala snažan utisak da za mene nema velike nade tu gde sam se nalazila. Takoreći, otišla sam iz polunaivnosti. Pri kraju studija germanistike, ispričali su mi kako je moguće preživeti mesec u Austriji sa četiristo evra. Nisam znala odakle mi ni te pare. Dve torbe, petsto evra, dobra volja. I onda decenija pukog preživljavanja, uz studiranje. Još se odmaram od svega toga. Devedesete nisu direktno uticale, ali jesu umešale prste u moj odlazak.

Pre odlaska, saopštili ste mi da Izlaženje govori o „zatvorenosti, očaju, besu i vrtenju ukrug“. Ako se u našu zemlju vrati čovek otišao iz nje početkom devedesetih, zateći će maltene iste ljude na vlasti.

Istina je da se vrtimo ukrug. Došla sam jednom u Beograd posle duže pauze i na televiziji videla Vučića ili Dačića, ne znam, svejedno. Ali izgovara skroz proevropske rečenice. Zbunila sam se. Onda su mi pojasnili kako oni sada zastupaju takvu politiku. U svim zemljama politika je bizarna ako se čovek udubi. Jedino što je kod nas više toga moguće.

Nervira vas kada vašu književnost povezuju sa rečju „angažman“?

Uopšte mi ne smeta. Ne pišem previše angažovano, nije to očigledno, nije pisanje s „porukom“, ali često se bavim politički relevantnim temama. Neprijatno mi je da kažem nešto sasvim očigledno. Volim da ostane pitanje, ne odgovor. Da bude čudno. Čak mi laska kada kažete „angažovano“, međutim, ja sama o sebi to nikada ne bih rekla.

Pomenuli ste čudno. Kakva je uloga fantastike? Miki i Mini prelaze u paralelni univerzum. Superherojke koriste moći zvane „blic sudbine“ i „brisanje“.

Ponekad se nađem na pragu odlaska u fantastiku. U Minihorroru sam sebi dozvolila takav izlet. Pomislila sam ko će da mi zabrani da odem u tom pravcu. Bila sam i skeptična, pojedine priče približile su se alegoriji, postale kafkijanske. Nisam bila oduševljena, čitaoci ih vole, ostale su unutra. Ne volim da priča zvuči alegorično. Inače se krećem u svim mogućim pravcima i ne smeta mi da se pojavi nešto „nerealno“. Ponekad lakše objasnite pojavu iz stvarnosti kada iz nje nakratko izađete.

U Spičkanom vremenu likovi putuju kroz vreme.

Idu kroz vreme, ali su zarobljeni u devedesetim. Mašina ih baca isključivo iz jedne u drugu godinu te decenije. Da bih mogla da stavim što više brutalne realnosti u tekst, potrebna mi je doza fantastike. Pitanje harmonije, ništa drugo. Tim igrama ujedno podmićujem čitaoca da ostane u devedesetim. Onda serviram glavno jelo. U Superherojkama se radi o brutalnom kapitalizmu. Dokumentarni materijal, prepisivan sa zidova gradova, i ti prepisani cenovnici, govore o našoj neveseloj stvarnosti. Zato malo magije! Slično je sa Mikijem i Mini. Obrađeni problem uopšte nije smešan. Oni su baš slatki.

Volim rečenicu iz romana Superherojke: „Na minus 17 stepeni koža počinje da gori.“ Naratorka podseća na citat iz Deblinovog Berlin Aleksanderplaca, prepisan prekoputa trga: „Ponovo na Aleksu, pseća hladnoća. Dogodine, 1929, biće još hladnije.“ Čujete da se u javnosti šuška o novom ratu?

Definitivno su dve stvari u vazduhu. Kraj sveta i početak novih ratova. Znate za tezu Hajnca fon Forstera, začetnika radikalnog konstruktivizma, po kojoj su ljudi i čitavo društvo jednostavno nepredvidivi, pošto nisu trivijalne mašine. Skoro svaki put kada smo sigurni u kom pravcu ide svet – ne ide u tom pravcu, barem ne na način kako smo mislili. Tešim se da pojma nemam.

Pesimistkinja? Negde baratate pojmom „prapesimizam“. Aleksandar Tišma zaključuje u starom razgovoru za novine da je pesimista uvek u pravu.

U mom životu – oprobana strategija! Funkcioniše. Uvek se prijatno iznenadim. Ne očekujem previše, pa teče odlično. Nezgodno je kada primeniš tehniku na ceo svet, ali Zemlja se i dalje vrti, nema veze što smo očekivali da stane. U principu, kul je biti pesimista.

(Radar, 4. april 2024)

понедељак, 1. април 2024.

Htela sam da pokažem kakvo je seme davno posejano. Desničari u sadašnjoj vladi, premda daljim por
недеља, 24. март 2024.

Autorka knjige Čovek je čoveku virus otkriva Radaru koliko smo se zaista promenili posle pandemije
субота, 16. март 2024.

Olja Petronić prevodila je s francuskog jezika Anrija Bergsona, Mišela Fukoa, Bruna Latura, Feliks
петак, 15. март 2024.

Osnovni šablon interneta jeste zaverenički, paranoičan, ali i navijački. Nemilosrdno prepravlja n