Dragan Ilić, voditelj Dizanja i TV kritičar
Televizija: ili pravite budalu od sebe, ili neko pravi
budalu od vas
Dragan Ilić pripada redu najpoznatijih srpskih televizijskih
kritičara. Piše TV kolumnu u nedeljniku „Vreme“. Na Radiju B92 radi od 1994. u
redakciji za kulturu, čiji urednik postaje 2000. godine. Autor je emisije
"TV manijak", koja se emituje na radiju ove kuće već deset godina, a
doživela je i tri sezone televizijskog emitovanja. Jedan je od osnivača „Ring
Ring“ festivala u Beogradu, koautor emisija „Sav taj folk“ i urednik serijala
„Taxi B92“. Na radiju B92 trenutno vodi jutarnji program „Dizanje“. Rođen je 1969.
u Prištini. Diplomirao psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svirao bubnjeve
u nekoliko bendova.
Dragane, konstituisana je nova Skupština Srbije. Imali
smo priliku da pratimo prvi prenos iz nove sale i jedan je kadar bio „slika
nedelje“: poslanik Socijalističke partije Srbije Borka Vučić pretsedava
sednicom, naravno po pravilu, kao najstariji poslanik. No, čini se da su mnoge
novine, pa i nedeljnik „Vreme“ za koji pišete, u toj činjenici videli nešto
više. Kako ste vi pročitali tu TV metaforu?
Borka Vučić je gospođa biblijske dobi, „bankar Slobodana Miloševića“
i žena koja je osumnjičena za brojne finansijske malverzacije. Ona je, navodno,
iznosila vreće novca na Kipar odakle su novci misteriozno nestajali. Nove
vlasti do danas nisu uspele da im uđu u trag, tako da mogu samo da zamislim njeno
unutrašnje zadovoljstvo dok predsedava Skupštinom, dok joj po pravilniku
društvo prave tri najmlađa poslanika. Takođe, potrefilo se da je u National
Geographic-Srbija objavljen članak o beogradskoj mumiji. Zaključak - oni žive!
Kog srpskog političara volite da vidite na televiziji?
Iskreno, nijednog!
Da li postoji emisija i voditelj koju čak ni TV manijak
poput vas nema strpljenja da odgleda?
Čudo jedno kolika je čovek stoka i na šta se sve navikne!
Sasvim u televizijskom smislu govoreći - koji je srpski
političar najharizmatičniji?
To je već drugo pitanje, mnogo kompleksnije. Vuk Drašković
ima epski prizvuk - nešto poput live verzije Gandalfa iz „Gospodara prstenova“.
Velimir Ilić ima neuporedivu ulogu gedže -Srbijanca, svojevrsnog Rokera s
Moravu - sliku ovdašnjeg arhetipa.
Zamislimo ovakvu situaciju: vi ste urednik nacionalne
televizije i dođu vam Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Tomislav Nikolić, Ivica
Dačić, Čedomir Jovanović i Mlađan Dinkić. Treba da im osmislite autorske
emisije. Kako bi izgledala takva jedna programska šema?
BORIS TADIĆ - raelity program, sve za ljubav, ženska publika
u studiju, ližu lilihipe, limbo dancing, prljavi ples. Pitanja dodaju
asistentkinje, može i bazen u pozadini.
VOJISLAV KOŠTUNICA - drugi program nacionalne televizije,
termin iza ponoći- emisija- uglavnom bez gostiju, najmanje dva sata u komadu
bez reklama - IZAZOVI SRPSKOG PARLAMENTARIZMA, iz off-a Vladeta Janković
(savetnik) čita delove istorijskih tekstova, kao nekada u školskom programu,
samo tada sam bio mnogo mali i nisam znao da je to DSS.
TOMISLAV NIKOLIĆ - vremenska progrnoza, kamena faca.
IVICA DAČIĆ - majstor
za po kući, bucko u trenerci koja spada dok majstor radi pa se vidi razdeljak
guzova.
ČEDOMIR JOVANOVIĆ - tv propoved. Samo u košulji, dodirne
čelo verniku, on se stropošta u ruke asistenata i progleda.
MLAĐAN DINKIĆ - ne bih ga slikao, on bi bio lutajući
reporter- fotka u ćošku ekrana, drži
slušalicu i javlja se sa lica mesta. Ako baš mora - telešop- uvek počinje
rečima- sigurno ste bar jednom u životu poželeli da...
Na prvom programu Javnog servisa Srbije reprizira se (po
ko zna koji put) serija „Bolji život“. Ako dozvolite, dok nekada gledam tu
reprizu, imam utisak da je vreme stalo, jer su teme i dalje aktuelne. Da li vi
gledate „Bolji život“ i sa kojim osećanjem?
Prilično ravnodušno, jer znam kraj. Odnosno scenarista
Siniša Pavić je promašio temu. Nema ni B od boljeg života. Dok recimo u jednoj „Dinastiji“,
na kraju upadnu teroristi i sve pobiju. A?
Kada bi vam bilo ponuđeno da napišete nastavak serije
„Bolji život“ - kako biste ga nastavili, u kratkim crtama?
Pa, teroristi obavezno. Posle se ispostavi da glavni likovi,
naravno nekako prežive, i eto nastavka - koji je već snimljen- „Srećni ljudi“.
Onda te srećkoviće stigne takva biblijska pošast, koju naravno prođu, pa
počinje – „Porodično blago“ gde iskopaju ćup zlata u kojem se, avaj, nalaze
govna. Tu je spektakularni kraj, živa epizoda snimljena pred publikom gde se
akteri ... neću da otkrivam kraj džabe. Naplatiću superfinale jednog dana.
Da li više volite emisiju „48 sati svadba“ ili program „Menjam ženu“?
Emisija „48 sati svadba“ fantastična je prilika da se za dva
dana venčate o trošku RTS-a. Videli smo bezbroj svadbenih običaja i porodičnih
peripetija.
„Menjam ženu“, takođe licenca, emisija je u kojoj supruge
menjaju mesta u dve porodice. Manje mi se dopada, jer se ultimativnom ženskom
ulogom smatra pripremanje torte za ukućane. Niko nikada nije pokušao da
spopadne tuđu ženu koju mu televizija dovede u kuću.
Bili ste koautor emisije „Sav taj folk“ koja se bavila
fenomenom turbo folka. Da li ste mogli da nam ukratko kažete nešto o tom
fenomenu, da na neki način sažmete zaključke tog programa?
Emisija je u osam epizoda obradila glavne aspekte
turbo-folka, koji uprkos svemu ne mogu posmatrati isključivo kao estetski
fenomen. Bavili smo se estetikom, kriminalom, star.sistemom, muzičkom matricom,
ratnim, mitskim i verskim aspektom. Kombinovali smo izjave aktera (umetnika i
umetnica), analize stručnjaka iz raznih oblasti i inserte tv spotova i
programa. Zaključak - najteže je bilo napraviti kraj, jer ga nema. Turbo folk
je danas inaugurisan u etno, što je sinonim za narodnjačku političku opciju
HDZ-a u Hrvatskoj i DSS-a u Srbiji. Muzički su to Seve i „Štikla“, te Željko
Joksimović i „Lane moje“. Svi su međutim, izašli iz Bregovićevog šinjela, da ne
kažem Đurđevdana.
Mnogi su se iznenadili kada su baš na teleiziji B92
ugledali „Velikog brata“. Da li je srpski „Veliki brat“ bio po nečemu osoben u
odnosu na iste emisije u okruženju?
“Veliki brat“ je za mene bio fantastičan socijalni eksperiment, koji je uz to
bio i komercijalni uspeh. U post-ratnom društvu u istu kuću smestite Srbe,
Mađare, Hrvate, Muslimane, Crnogorce , Bosance i frustrirate ih. Dobili smo tv
retortu – ogledalo našeg društva. Serijal je otvorio polemike o svim, ili
gotovo svim, glavnim socijalnim problemima poput homofobije, međunacionalne
mržnje, očajne opšte kulture, muško-ženskih sterotipa, nasilja, seksualnosti i
tabua, predrasuda, alkoholizma, ima još koliko hoćete. Zato je ovaj koncept
toliko uspešan - budi u ljudima sve najgore. Svojevrsna tv katarza. Shvatam
takođe i kritičare kojima je zasmetala količina realnosti i manipulacije, no,
ja po tom pitanju nemam nikakvih iluzija. Televizija je u svojoj suštini medij
manipulacije.
Da li ste se iznenadili kada ste u novogodišnjoj noći
čuli da je pobednik „Velikog brata“ Ivan Ljuba, mladić iz Beograda, pijanista i
student medicine, vrlo vaspitan tip, koji je na pitanje: gde će potrošiti
dobijeni novac, tri puta ponovio da će sve uložiti u školovanje?!
Neverovatno je bilo da će pobednik biti povučeni momak,
pijanista. Da podsetim: drugoplasirani je bio Edin iz Sarajeva. Ponosan sam što
je ovdašnja publika pokazala određenu dozu kosmopolitizma. U intervjuu smo
otkrili da je u stvari Ivan pokušao da pobedi vlastitu povučenost. Čovek je u
stvari pokušao da pobedi sebe a ne druge, tako je valjda pobedio.
Vi niste samo TV kritičar, nego ste bili i autor i
voditelj TV fenomena – emisije „TV manijak“. Da li biste nam nešto rekli o toj
emisiji? Šta je nju učinilo fenomenom?
„TV manijak“ je već deset godina radio šou u kojem emitujemo
audio segmente iz nedeljnog TV programa. Kad eliminišete sliku, skrenete
ljudima pažnju šta te face govore, a to stvara neverovatan komični efekat. Sa
kolegom Goranom Mojsinom već deceniju pokušavam da objasnim prvo sebi šta sam
to gledao. Praktično razgovaramo sa TV aparatom, to danas svi rade jer je
televizija legitimni oblik realiteta - istina virtuelnog. Danas je na sreću sve
više smenjuje demokratskiji medijski prostor Internet , gde je konzument
aktivniji, nije puki blejač u ekran. TV izdanje našeg programa je emitovano u
tri sezone od 2000 do 2003 i tu smo eksperimentisali u montiranju, animaciji i
arhetipskim dramskim situacijama. Nas dvojica smo insertima TV programa pravili
svojevrsne TV kolaže i fantastično se zajebavali uz pomoć animatora Aleksandra
Vasiljevića Vase, bivšeg gitariste grupe „U Škripcu“ i „Familija“. Radijsku
emisiju radimo i danas, možete je slušati na podcastu B92, a TV emisija
zaslužuje novi oblik (nešto poput „Srećnih ljudi“, ili „Dinastije“).
Da li gledate hrvatske televizije?
Redovno, naročito HRT1 i 2, koje imam na kablovskoj.
Priznajem da je divno gledati političke emisije na HRT-u, uživaš u kostimima,
replikama koje su glupe ko naše, samo te boli K, jer te se ne tiče i kakvu god
glupost izglasaju (samo da nije rat daleko bilo) tebi svejedno. Za razliku od
RTS-a gde u anketama vidiš i zarozane i krezube i one što frljaju padeže, HRT
važi za lidera TV profesionalizma u regionu, jer permanentno ulepšava
stvarnost. Malo se razočaraš kad odeš u Hrvatsku, pa vidiš da nije sve ko na
HRT-u. I uvek postoji ta opasnost da se televizija ne udalji previše od
realnosti. To nam se već dešavalo sa
RTS-om i Pinkom. Onda pretplatnici zapale televiziju.
Bez obzira što ste TV kritičar, vi radite na Radiju B92.
Vodite jutarnji program „Dizanje“. Voleo bih da nam nešto kažete o tom
jutarnjem programu i da li više volite radio ili televiziju.
Svakog radnog dana od 6 do9 časova sa koleginicom Goricom
Nešović vodim emisiju „Dizanje“ na radiju B92. To je najslušaniji program u
Srbiji, jer nas sluša nekoliko stotina hiljada slušalaca. Ideja je da se zezamo
uz novine, kafu i događaje iz svakodnevnog života. Ta okrenutost naizgled
trivijalnim detaljima koji čine naš svakodnevni život verovatno je ključ
popularnosti ovog programa. Radio je kao što znate topliji medijum, neposredan
i imaginativan. Na televiziji, hteli to ili ne, ili pravite budalu od sebe, ili
od vas neko pravi budalu. Uz radio možete da uživate.
Ovih dana se na svim televizijskim kanalima govori o
Kosovu. Vi živite u Beogradu, ali ste rođeni u Prištini. Kako vi gledate na
problem Kosova?
Majčina familija živela je na Kosovu, ja sam rođen u Prištini,
ali je otac, Bosanac, sedamdesetih godina došao na genijalnu ideju da se
preselimo u Banjaluku, jer je tamo –bezbednije?! Danas se gotovo kompletna moja
familija odselila sa Kosova i rasula po Bosni, od sudbine se ne može pobeći,
kao ni od ljudske gluposti. Mislim da je moj otac jedino idealistički verovao u
pozitivističko razmišljanje naroda i narodnosti SFRJ. Ali da li je uopšte moguće
živeti bez iluzija?! O Kosovu razmišljam isključivo sa pozicije ljudi koji su
ostali tamo - i Albanaca i Srba. Mislim da su najveći problemi ljudi koji tamo žive
egzistencijalne prirode, dok se svi upinju da ih uvere kako su nacionalna
pitanja od životnog značaja. To je poslednji sudar mitologije i racionalizma,
nije mi svejedno kada gledam ljudsku patnju.
Mića Vujičić