Umesto
da se zanima za najznačajnija dela umetnosti, Anri Kale odlazi na
trke pasa. Znajući da nisu sve velike slike i skulpture u slavnim
muzejima, Dominik Fernandez traga po zabačenim italijanskim selima i
nepoznatim krajevima
Knjiga
Ofrlje
kroz Italiju
(izdavač: Službeni glasnik; prevod: Bojan Savić Ostojić; 87
strana), napisana 1949, pripada vremenu kada se u spavaćim kolima
voza uveče oblačila pidžama. Ipak, njen nemirni pisac Anri Kale
(1904–1956) ne skida cipele da nazuje patofne od meke kože, niti
na čiviluk kači „svileni kućni haljetak na pruge“, poput
saputnika u kupeu. Kako god da krene, njegova je druga, češće –
treća klasa.
Otuda
ne bi bilo loše nabrojati neke od perspektiva iz kojih sagledava
Italiju u ovom „dnevniku s putovanja“. Najpre iz kreveta vagona
vidi seoske predele „kako se prostiru u horizontali, kao u filmu
izrazito prirodnih boja“. Sve što može da kaže o Milanu, gde ima
sat pauze, jeste ono što vidi sa prozorčeta gabinetta (fusnota:
klozet). Kaže da više ništa ne može da ga zadivi, da probija
predele, ne pogledavši ih… Lokale i druga mesta katkad poredi s
prizorima iz američkih filmova. Zaboravlja „Galilejev pršljen“,
pažnju mu privlače javni telefoni pričvršćeni po zidovima. Ne
promiče ni požutela fotografija u restoranu „Mrtvi pas“; natpis
ispod slike igračice: SABATO TRIPPA. Subotom iznutrice. Ne gleda
znamenitosti, nego trke pasa.
Kakav
je onda to (puto)pisac? Izuzetan, inspirisan Šarlom de Brosom zvanim
Predsednik, književnikom iz 18. veka, čijim citatima otvara
poglavlja. Ranjiv na putu, za sobom vuče svoj pariski kvart; shvata
da je „neophodno da stupi u dodir sa svim oblicima života“.
Navodi da je Italija obložena skramom, „umetničkom i romanesknom
patinom po kojoj bi trebalo uporno kopkati“. Ima oko za bizarni
detalj – u jednom manastiru na ćebadima uočava oznake nemačke
policije.
Forma
žudi za fragmentom! Tu je najbolji, recimo, u opisu fijakera i
taksija: „Sećam se da su, čim je počeo kratkotrajan jak pljusak,
kočijaši istovremeno otvorili svoje velike crne kišobrane, što je
momentalno ražalostilo trg.“
Još
se čuje odjek Drugog svetskog rata. Na zidovima su ostali pojedini
natpisi iz fašističke ere. „Urezani su preduboko ili su toliko
nepristupačni da se smatra da su postali neuvredljivi.“
Dok
Anri Kale žuri, podsećajući na nestašno dete što pokušava da
prevari pokretne stepenice u modernim gradovima, a vodiče i atlase
lista tek pošto se vrati kući – savremeni francuski pisac Dominik
Fernandez (1929) lagano vodi čitaoca kroz svoj neobični svet.
U
delu Italijom
izvan utabanih puteva
(Službeni glasnik; prevod: Bojan Savić Ostojić; 307 strana) polazi
od činjenice da se mnoge slike i skulpture ne nalaze u muzejima,
palatama i crkvama te zemlje, već i u nepoznatim, zabačenim
krajevima. Zato rešava da ih pronađe, opiše i zaokruži njihovu
sudbinu. Uz napomenu u predgovoru da će „dobrim delom“ umetnine
biti analizirane iz „seksualne vizure“.
Kreće
od Sicilije („gde preterana svetlost gasi kolorit“) ka severu, po
pustim selima, spaljenim poljima, belim solanama duž morske obale i
brdima da bi pronašao mozaik u podrumu vinogradara ili „Plesača
iz Macare del Valo“, smeštenog u dotle napuštenoj crkvi. Stilom,
erudicijom i pripovedačkim darom gradi priču od delova što
nedostaju (ništa čudno za dobitnika Gonkura 1982) i stvara utisak
da iznova iskopava artefakte. Čini da se čitalac obraduje nalik
ribaru koji 1997. kod najjužnijeg ostrva Pantelerija u mreži
pronađe bronzanu nogu.
Šta
ih povezuje? Jedino Stendal!
S
tim što u stendalovskom ogledalu, na putu, Anri Kale vidi sebe,
sopstvene misli i čitav život, bez mogućnosti bekstva. Dominik
Fernandez u odrazu otvara krajolike i pruža priliku za čvrst
zagrljaj sa prošlošću. Čak i kad kipu nedostaju ruke. „Na
osnovu njihovog spoja“, pretpostavlja da su raširene.
(Radar, 18. april 2024)