Dobitnica
Gonkurove nagrade za prvi roman govori o svojoj knjizi Treće
doba
u kojoj je opisala život Samjuela Beketa u staračkom domu
Na
Molijerovim danima, Majlis Besri je pažljivo saslušala sve naše
priče o Beketu i Beogradu. Kako je pisac Pavle Ugrinov, reditelj
prve postavke drame Čekajući
Godoa,
u romanu Tople
pedesete
opisao premijeru održanu na Starom sajmištu, u slikarskom ateljeu
Miće Popovića. Ispod gole drške metle s namotanim širokim klupkom
stare žice namesto „kržljave krošnje“, scenografije kakvu je
načinio Mario Maskareli. I pod sijalicom „sa štitom“ što će
okupljenu publiku, usred nevremena, ostaviti u mraku, a glumce
naterati da igraju uz sveće i bljeskove munja, pošto grom udari u
transformator. O prepisci, drugovanju Radomira Konstantinovića s
velikim književnikom; o izvedbi Godoa
1991. tokom koje će se napolju, u stvarnom svetu, raspasti
Jugoslavija…
U
prvencu Treće
doba,
objavljenom u izdavačkoj kući Geopoetika, u prevodu Olje Petronić,
nagrađenom Gonkurovom nagradom za prvi roman, Majlis Besri citiraće
opasku kritičara da Godo
„oslobađa prinuda prostora, vremena, čak i svesti“.
Nisu
se isključivo kod nas zbivala čuda dok dramski umetnici tumače
Vladimira, Estragona… Ugrinov veli da su tamo, u tami, imali gotovo
fizički utisak da se nalaze napolju, usred oluje, „na onom
Beketovom močvarnom tlu“. Glumci su „postepeno izjednačavali
mesto na kome su se nalazili… s prostorom izvan scene“. Uzgred,
Mića Popović se brinuo hoće li pod izdržati, strepio je da svi ne
propadnu u atelje Laze Vozarevića .
„Čini
se da je čitav taj komad ušao u vrstu vibracije sa onim što se
događalo u regionu“, kaže Majlis Besri u razgovoru za Radar.
Ističe da su svi Beketovi komadi iz pedesetih plod ratnog,
apokaliptičnog iskustva. „Dakle, šta danas radimo na svim tim
ruinama... Zamišljam koliko je posebno bilo pomenuto iskustvo za
publiku i tumače uloga: da osete odzvanjanje teksta s onim što se
ponovo dešava. Moralo je biti kao da vam drama unapred priča
sopstveni kraj. Istovremeno, mogućnost da se sve ponavlja u beskraj.
Uostalom, to se dogodilo na Balkanu.“
Na
kraju njene proze stoji svojevrsna napomena, u nju lepo staje jezgro
Trećeg
doba.
Podvlači da je Samjuel Beket svakako postojao i život okončao u
staračkom domu po imenu „Treće doba“, u Parizu, „gde je pola
veka živeo kao izgnanik“. „Ali ova knjiga je ipak roman. Nisam
imala nameru da sklopim biografiju, nameravala sam da od Beketa, na
osnovu konkretnih i izmišljenih činjenica, stvorim lik koji se
suočava sa vlastitim krajem, lik sličan onima kojih je puno njegovo
delo.“
Premda
se drži datuma, od 25. jula do 11. decembra 1989, navodi da je htela
da piščeva starost postane materijal za imaginaciju i pisanje.
Deluje joj da je hteo da obnovi moć pisanja. „Posmatra telo i šta
više ne može da uradi, donekle postaje sam svoja kreatura. Kao da
sam sebe postavlja na pozorišnu scenu i biva fasciniran novim telom.
Na starost gleda znatiželjno, ne toliko pejorativno. Izuti cipele,
okupati se – epska je avantura. Obožavala sam te scene.
Svakodnevna sitnica postaje poput velikog izazova. S tim da postoji
promena nivoa značenja, jer ima način da to ispriča.“
Koliko
god progovarala kroz usta glavnog junaka, reklo bi se: iza Beketa,
lako uočavamo dar Majlis Besri. Izvrsna je kada piše o Irskoj: „U
Dablinu sam čuo krike galebova. Grad im pripada, i oni viču na
njega, grde ga.“ Piće kod Grogana: „Sećam se, zimi, mušterija
šćućurenih uz šank poput vrabaca na bodljikavoj žici.“ Džojs:
„Brkovi mu dobro stoje. Skrivaju mu usne kao žandarmova kapa.“
„Nalazim
da u pisanju Samjuela Beketa, osim snage izraza, jezika i osobenosti
protagonista, pola ludih – pola mudrih, postoji jedan rad ritma,
posebna mantra. Bili gledalac ili čitalac, dvaput primate tekst.
Razumete ga, onda osetite nešto gotovo nesvesno. Nagoni vas da
čujete muzički deo.“
Generalno
smatra da tema knjige nije najvažnija. „Imate temu – nemate
ništa!“ Treba pronaći glas da biste pripovedali. „Pronaći
pisanje čiji ritam odgovara onom o čemu govorite.“
Književnica
iz Bordoa, s diplomom političkih nauka, pet godina predavač na
pariskom Institutu za medije i komunikacije u oblasti dokumentarnih
radio programa, producentkinja i urednica Radija Frans
kultur
dve decenije – ponavlja da dolazi sa radija. „Vidim i mislim kroz
glas i zvuk. Beket je bio pozorišni čovek. Iako ćutljiv, imate
utisak da je on pun unutrašnjih glasova. Otkrila sam njegovo
neprekidno unutrašnje pričanje, ćaskanje mirnog i tihog čoveka
sa samim sobom.“
Ograđuje
se, ovakva je njena percepcija. Nije pravi Beket. „A ni lažni!
Takvog sam ga sačuvala u sebi. Počevši od tog čoveka, stekla sam
utisak da mogu da pišem. Takođe, polazeći od iskustava vezanih za
Irsku i Francusku. Otkrovenje je da tip koga obično predstavljaju
kao beznadežnog, ima u sebi neverovatan životni polet. Zapravo
nikada ne odustaje! Učinilo mi se da sa beketovskim humorom sve može
da se podnese.“
Pitamo
u kom trenu književnica treba da odgurne dokumentarni materijal.
Nalazimo poglavlja koncipirana u formi medicinskih opservacija,
„sestrinske dokumentacije“, dosijea, policijskog izveštaja,
psihološke „procene samostalnosti“, bolesničke knjižice
(„Zatražio je pomoć za sečenje noktiju na nogama“).
Naravno,
bitnije su igre svetla („Čovek bi pomislio da je u Kombreu: obrazi
na jastuku i pruga ispod vrata“), motiv kostura
i krevetskog
pokrivača.
Smrti i zemlje.
„Počela
sam i potom istraživala u trenucima kada je bilo potrebno da se deo
potkrepi dokumentom. Ni za druge knjige nikada ne radim opsežna
istraživanja, ne snabdevam se arhivom.“ Pristalica je kreativne
potrage. „Tražim glavna mesta i prelazim sa jedne stvari na drugu.
Desi li se da mi je potreban precizan detalj, potražim ga.“
Ne
počinje rad na rukopisu saznanjem da vlada svim pojedinostima.
„Imam
utisak da bih tako uradila analitički posao. Ne! Opipavam ako se
pojave praznine u saznanjima. Na taj način, stičem utisak da
napredujem kako su oni napredovali i išli kroz svoj život. U isti
čas otkrivam pojave koje su oni otkrivali, ne nalik nekakvoj
sveznalici.“
Dočarava
metod Beketovog rada. Sedne za sto, zamisli veliko uho iza sebe i
sluša.
Majlis
Besri pita zar upravo to nije ono što se desi dok pišemo. „Imate
utisak da čujete taj glas. Možda je halucinacija, ali nešto samo
krene da se odvija.“
-
List
gerontološkog centra
Pisci
ne vole da ih zapitkujete šta je plod mašte, šta ne, ali sam se
usudio da u Knez Mihailovoj ulici, ispred Francuskog instituta, gde
nam je razgovor sa Majlis Besri prevela Sonja Filipović, ipak upitam
da li je u tom domu Treće
doba,
koji je inače posetila, zaista postojala novina
La gazet vermej
– „rumeno glasilo“. Odgovorila je da joj nisu strana slična
specijalizovana izdanja – pripovedač kaže „za starce i starice“
– ali da je detalj ovde izmišljen. Htedoh da se u šetnji pohvalim
kako je jedna moja priča 2015. izašla u Bosiljku,
časopisu za kulturu Gerontološkog centra Kragujevac, pisana za
antologiju Starost,
ali se brzo setih kako me je David Albahari, uz Srđana V. Tešina
priređivač te knjige, iskreno posavetovao: „Uvek se odazivajte na
slične pozive, naročito ako proza treba da govori o starosti. Takav
zbornik je jedino mesto na kome ste još uvek – najmlađi.“