Ukoliko
ste jedinstveni i lični, dobro je da znate sve ili pak da ne znate ništa – kaže
sagovornik Radara čija je predstava Ostrvo zatvorila „2. Jadranski festival
igre“ u Budvi
Od početka migrantske krize,
zastrašujuće su fotografije utopljenika pronađenih na obali, takođe ređanje
brojeva, utisak da se u vestima češće koristi reč telo umesto ljudi. U
svojoj proznoj minijaturi, pisac Tedžu Kol baca pogled na blistavu flotu na
mediteranskoj pučini, setivši se najpre misli koju im je na skupu, veče ranije,
saopštila književnica Edna O’Brajen: „Znamo
za ove divne vode koje nose smrt.“
Nije lako
otrgnuti se od takvih misli dok sedite na obali, u noći, jer se s leve strane,
iz gledališta, otvara pogled na more slično „tepihu“ kakav u predstavi Ostrvo koriste igračice i igrači;
pokrivaču pod koji se zavlače da se sakriju, tražeći od Boga da im da znak,
uplašeni na svom nesigurnom, odisejskom putu, donekle ispunjeni nadom.
U
rediteljskoj postavci Jua Stremgrena, koja je zatvorila 2. Jadranski festival
igre u Budvi, inače koprodukciji Bitef teatra, Jadranskog festivala igre, Ju
Stremgren kompanije i Kulture sada – koriste kutije da načine brod, pa doista
sa Citadele okrenuti prema moru, fenjerom traže novi put, stežući pojaseve za
spasavanje.
Bitnije,
pokretima grade svoj svet značenja, posmatrajući „migracije“, temu ove junske
manifestacije, kao priliku za pronalaženje bolje budućnosti. U avanturu pritom
ulaze znajući da moraju da ulože sve što imaju. A pored starinskog kasetofona,
pecaljke, poneke sitnice – poseduju isključivo sopstveno telo. Igraju, dakle,
na sve ili ništa.
U plesnoj
drami poznatog norveškog pozorišnog reditelja i koreografa Jua Stremgrena, čija
biografija broji više od sto pedeset produkcija u šezdeset četiri zemlje,
nastupaju Ana Ignjatović Zagorac, Tamara Pjević, Jakša Filipovac, Branko
Mitrović, Jovana Grujić, Dejan Bošković, Katarina Anić i Vladimir Čubrilo.
Ostrvo je prikazano na
budvanskoj, otvorenoj, letnjoj sceni. Jan Kot kaže da na takvim mestima priroda
igra zajedno sa glumcima. Na kraju, da ne bismo pogrešili, pitali smo ton
majstore da li su šum talasa puštali sa zvučnika ili smo čuli jedino one prave.
Sličan zvuk proizvodilo je šuškanje najlona dok su po završetku programa, pred
nevreme, pokrivani zvučnici.
Nažalost, nisam bio u prilici da
prisustvujem budvanskoj premijeri, tako da mogu da govorim isključivo o svojim
namerama tokom rada, te pripremama s obzirom na manifestaciju na otvorenom i
dvoranski nastup u Beogradu i drugim gradovima. Nikada nisam bio ljubitelj
pozorišta na otvorenom jer se pozorište u velikoj meri bavi stvaranjem iluzija
i izmeštanjem publike na izmišljena mesta. Budući da je na otvorenom, sama
lokacija može da izvedbi da konkretno okruženje i time promeni uslove kada je
reč o tome kako pričate priču. Ali, da, uvođenje stvarnih elemenata poput vode,
helikoptera, zvukova iz prirode jeste bilo namerno, pokušaj da se poveže ne
samo sa prostorom scene već celokupnom atmosferom na otvorenom. Takođe, zvuk sa
radija umesto dvoranskog ozvučenja. Nadam se da je uspelo.
Tema Jadranskog festivala igre bile
su migracije. Izvanredna zamisao. Ulog u toj igri jeste celo telo?
Postoje ograničenja koliko duboko
možete da uđete u temu plesnom predstavom. Polovinu svog vremena radim kao
pozorišni reditelj, uz tekst je moguće detaljnije razgovarati o pojedinim
temama. Ipak, intuitivnom percepcijom onog što pokreti i asocijativne situacije
mogu da kažu još uvek jeste moguće dati boju nečemu što se obično predstavlja
kao crno-belo. Pojedinačne životne priče iza tela i brojeva jesu nešto o čemu
retko slušamo. Pretpostavljam da je za ljude generalno to porazno, a neke
prilično nerešive konflikte lakše je sagledati s malo distance. Moj cilj je da
plesnom predstavom privučem publiku da poveže, obnovi sećanja, s nadom da će
povezati nove misli ili lance misli. Možda da podstaknem da se više
zainteresujemo za određenu temu. Ukoliko publika napusti pozorište i ode kući
da istraži nešto na internetu, ili pronađe knjigu o pomenutoj temi, ili
pozdravi komšiju emigranta prvi put u životu – kad god uzburkam vodu – srećan sam.
Bavio se pozorištem ili pisao hroniku, iskoristiću nekad priliku da iznesem
žestoke stavove i dati sve od sebe da ubedim gledaoce da se slože sa mnom.
Svaka umetnička forma ima potencijal i ja ću pokušati da ga iskoristim na pravi
način.
Šta vas je inspirisalo? Nojeva barka?
Odiseja? Margaret Atvud je napisala svoju verziju mita o Penelopi. Članice hora
tamo pevaju da su putovale u „krhkim čamcima vlastitih tela“.
Inspiracija je varljiva stvar. Prvu
polovinu svog života proveo sam čitajući sumanutu količinu knjiga i gledajući
gomilu predstava, dajući sve od sebe da usvojim ono što su drugi činili i
radili pre mene. A onda sam se predomislio u jednom trenu i kazao sebi da je
bolje da znam manje i umesto toga iznova i iznova izmišljam točak. Ako ste
jedinstveni i lični, dobro je da znate sve ili pak da ne znate ništa. Kako god,
moja najveća inspiracija jeste čitanje vesti, razgovor s ljudima, življenje
života normalno koliko god da je moguće, pokušaj da izrazim šta se dešava među
različitim ljudima u različitim zemljama. Moguće da je ovo način da se smanje intelektualne
ambicije, ali je i način da se izbegne isključivanje većeg dela publike. Mogao
sam da utemeljim predstavu, recimo, na Penelopijadi, ali ako ju je
pročitala samo jedna osoba u publici, napravila bi se distanca umesto
intimnosti. S Nojevom barkom bi išlo lakše jer većina ljudi zna, ili bi trebalo
da zna, tu priču. Biblija je sjajna u tom smislu, prepuna poznatih referenci,
otvorena da se njome igra u savremenom okruženju. Smatram da su naročito godine
mog opsesivnog čitanja stvorile svojevrstan kreativni balast – sve je rečeno i urađeno, sve je na
svetu relativno.
Primećujemo
pokrete vezane za znakovni jezik. Igrači izgovaraju nekoliko reči. Recimo,
pozivaju u pomoć. No, istog dana, na plaži, jednog mladića uhvatila je panika,
počeo je da se davi, međutim, mislili smo da se šali. Isprva smo ga gledali kao
video-klip.
Heh. Smešno da ovo pominjete. Mnogo sam puta
koristio znakovni jezik, dosta sam puta pravio predstave s gluvonemim glumcima.
Zanimljivo mi je kako je svet plesa kroz istoriju odbijao gestove i više se
fokusirao na apstrakciju. Naučili smo da cenimo nekoga ko radi deset pirueta,
ali šta taj pokret saopštava osim fizičkog sjaja? Apsolutno ništa. Ponekad je
zbunjujuće ako plesač ima kiseo osmeh. Da li je upravo dobio pismo od svog
doktora u kome piše da ipak nema rak? Ne možemo da pobegnemo od činjenice da su
najefikasniji alati ljudske komunikacije gestovi ruku i izrazi lica. Čini mi se
da je od početka moj cilj da ova dva elementa uključim u svoje plesne nastupe.
Što neretko iznenada dovodi do toga da ljudi to nazivaju plesnim pozorištem,
kao da lice i ruke nisu deo plesnog rečnika. Uzgred, kada govorimo o
inspiraciji, moja sledeća predstava s pozorištem gluvih biće zasnovana na priči
H. Dž Velsa Zemlja slepih, koju sam pročitao kada sam imao trinaest
godina i još uvek mi je veoma važna. Možda bi trebalo da odam počast ovom
izvoru i nazovem ga Zemlja gluvih?
(Radar, 25. jul 2024)