Književnica, članica redakcija Nolita i časopisa Delo, upoznala je nadrealiste, bila važna učesnica književnog života posle Drugog svetskog rata i aktivno pratila literaturu našeg tranzicijskog doba. U delu Ja sam ta koja nisam govorila je o svom dvadesetogodišnjem životu sa Oskarom Davičom, ne skrivajući teret koji je nosila nakon samoubistva Branka Miljkovića

Intimno, ja ostajem pristalica ćutanja – rekao je Koča Popović publicisti Aleksandru Nenadoviću u Razgovorima s Kočom, knjizi čiji „glavni junak“ prvih nekoliko stranica gotovo ne progovora, uveren da izgovorena reč snižava čoveka.

Delo Nenada Miloševića pod naslovom Ja sam ta koja nisam (Akademska knjiga) sadrži razgovore sa Milicom Nikolić (1925–2019), esejistkinjom, prevoditeljkom, antologičarkom, lektorkom. Spisateljicom brojnih knjiga, dugo godina članicom redakcija izdavačkog preduzeća Nolit i časopisa Delo. Potomkinjom Kneza Arsena Karađorđevića, što uporno prećutkuje: „To mi nikad nije bilo važno, ja sam komunistkinja.“

Svestan da ona u sebi spaja tri epohe jugoslovenske i srpske književnosti, najpre nastalu pre Drugog svetskog rata, pa stvaranu posle, do propasti socijalizma i Jugoslavije, uključujući najnoviju, ispisanu poslednjih trideset godina, „u doba tranzicije“ – saznavši uzgred da je u životu dala samo jedan intervju (Radio Beogradu) – autor želi da zaokruži taj bogati životopis.

No, i ovo izdanje, nalik Nenadovićevom, ima odlika nesvojstvenih ovom „žanru“. „Junakinja“ je u desetoj deceniji života i zaboravlja. Njena su sećanja, kazaće, „pojedina scena, slika“, što dijalogu daje čvrstu formu, preciznije – određene refrene. Malo-malo, pa se vrate na pitanje ljubomore, zaljubljivanja, na podatak da je posavetovala Aleksandra Tišmu da ne objavljuje roman Ženarnik...

Takođe, tu je neočekivani „treći sagovornik“, koji ovde ne progovara, niti njihovim sastancima prisustvuje, iako pominjanje njegovog imena neretko pokreće lavinu. Književnik Božidar Šujica, na koga bi Nenad Milošević, kako veli, devedesetih „bacao bombe“, a koga je sad „baš zavoleo“. Milica Nikolić naročito reaguje, posebno u poglavlju „Branko“, na 49. stranici:

M: Šujica mene brani? To sa Brankom Miljkovićem, to je bilo nešto što…

N: Nije vaša odgovornost što je on bio zaljubljen u vas i ubio se.

M: Strašno je snositi tu odgovornost…

N: Da li vam je otvoreno izjavljivao ljubav?

M: Jeste.

N: Da, pričali ste mi kad je pokazivao na kola hitne pomoći i govorio da će tako završiti.

N. se trudi da „otprilike locira“ poslednji dan Branka Miljkovića proveden u Beogradu. „Tu je sa Vaskom Popom ispred Nolita. Vasko Popa je ispred njega, sa njim, da ga nagovori, po vašem nalogu, da prestane da se zaljubljuje u starije žene, da se okane ćorava posla. Ali isto, s druge strane nailazi Šujica, njegova priča, koji ga vidi sa tim masnicama – on se tukao…“

Očigledno, smenjuju se inicijali, međutim, Milošević pravi dodatnu neuobičajenu sižejnu igru. Čitalac očekuje da se naizmenično oglašavaju Nenad i Milica, ali se srećom izneveravaju navedena očekivanja. Završe rečenicu, potom verovatno nastupi tišina, pa sâm nastavi na potpuno novu temu, otvarajući prostor da se naglas razmišlja o svemu i svačemu. Time se postiže efekat krajnje uverljivosti – nisu li upravo takve naše svakidašnje konverzacije.

Ne isključivo o nadrealističkom krugu, već o pilavu, činjenici da je otac Marka Ristića imao telefonski broj 4. O posuđu koje je volela i nudila na dar.

Prihvatio je jedino relikviju: gipsanu figuru ženke altajskog jelena koju je Milica Nikolić dobila na poklon od Nadežde Mandeljštam. „Pripadnici KGB-a su je razbili, sumnjajući da se u njoj nalazi nekakva poruka. Milica je pažljivo zalepila svaki deo figure.“

Centralni lik?

Ćerka interniste i vojne lekarke (infektologa) bila je dve decenije u braku sa Oskarom Davičom.

N: Davičo je radio u jednoj prostoriji a vi u drugoj. Izdvajao se.

M: Da. On je ustajao strašno rano, oko tri, pola četiri, pa dođe, donese kasnije kafu i ja tek onda krenem da radim. Koliko je on radio vi ne možete da zamislite… on je uvek govorio kako radi ujutro jer ni u jedno drugo doba dana ne može, a pušio je kao sumanut, od svoje pete godine.

Razmatra se odnos Daviča prema Josipu Brozu, svim pripadnicima nadrealističkog kruga; prema drugim kolegama: Krleži, Andriću, Kišu, Dobrici Ćosiću… Refren je da Marko Ristić na klaviru drži Titovu sliku.

Potvrđuje da Davičo nije voleo knjiške, obrazovane pesnike.

M: Nije ih voleo… Davičo je hteo dublje prožimanje života i poezije, čak i ono nelagodno iz života primao je u poeziju i pokušavao da to oblikuje, često sa užasnim otkrićima do kojih jezik poezije dolazi i što pesnika može da ugrozi. Davičove pesme su nastajale, čini mi se, ne za radnim stolom, nego tokom čitavog dana, u svakom trenutku, na svakom mestu, a oblikovao ih je ustajući u zoru i provodeći nad tekstom i po šesnaest sati. Davičo kao da je želeo da se čulni život neprekidno manifestuje u njegovoj poeziji, udisaj i izdisaj, smeh i suze, strast i spokoj.

Bez sumnje, pojavljuje se Koča Popović! Nikada se nisu upoznali ali pamti da su se slučajno sreli u pariskom metrou. Koča je bio ministar spoljnih poslova Jugoslavije. Ušao je na nekoj od stanica, „nonšalantno obučen u trenčkot“. Posmatrala ga je u neverici. Ministar stoji u metrou. „Primetio je da ga gledam i uzvratio mi. Ne znam šta je mislio. Sišla sam na sledećoj stanici, uplašila sam se, ne znam zašto i zbog čega.“

Nenad Milošević jeste pesnik, ali i dokumentarista. Pamtimo da je u svojoj TV seriji Život u okupiranom Beogradu 1941–1944. otkrio da su Nemci, loveći sakrivene radio stanice, naredili beogradskim golubarima da pobiju sve golubove-pismonoše.

Milica Nikolić zna da vešt novinar može svašta da izvuče, pogotovo intimu, na šta pred kraj postaje osetljiva, pa ponavlja da sve objavi nakon njene smrti. Nju su stare gospođe učile strane jezike, plus: da ne piše pisma. Sve je spalila! Razglednice, dopisnice, posvete, izjave ljubavi, nalete ljubomore, izraze udvaranja. „Brankove telegrame.“ Šujicu je zadužila da kod suseda proveri da slučajno nešto nije ostalo. Neće da joj kopaju po životu!

Autor knjige Ja sam ta koja nisam, pominjući na jednom mestu „trač“, poetički opravdava postupak, donekle refrenski, svestan da krši stav o intimi. Kao da kopa po pepelu izgorelih epistola, ubeđen da se „tradiciji mora pristupiti slobodnije“. Zato što ga zanima „neposredno iskustvo nastalo iz ličnog prijateljstva sa izuzetnim ljudima naše kulture“; zato što misli da Milica Nikolić nije običan učesnik života, nego da se u njoj stiču mnogi, različiti ljudi. Da je deo srpske moderne literature, na neki način, „intimno prolazio kroz njen život“. Veruje da našoj književnosti nedostaje biografski diskurs. Svedočanstvo i dokument. Da se tim postupkom proširuje kontekst i da sećanje na stvarne ljude čini kulturu snažnijom. Idući prema kraju, sve je izričitiji; sagovornica sve obazrivija. „Jer šta je literatura kada se ne meša s vašim životom?“

Premda glasno ne odriče da jeste bila femme fatale, opet deluje da će se duže od tih detalja pamtiti oni delovi iz proze i poezije koju Milica Nikolić čita, pa mu prepričava. Na primer, da Radomir Konstantinović počinje razgovor sa Beketom o Sartru koga izuzetno ceni, na šta Beket „samo onako“ doda: „Da, inteligentan tip“.

M: „Radeta je to strašno porazilo.“

(Radar, 8. avgust 2024) 

Foto: Vesna Lalić i privatna arhiva Milice Nikolić