Kakav
su prozni svet šezdeset godina skrivale izgubljene stranice
kontroverznog francuskog klasika, koji ozbiljno
tematizuje piščevu obradu najtežeg iskustva
Petnaestak
godina, negde do 2000, pozorišni kritičar Žan-Pjer Tiboda čuvao
je hiljade neobjavljenih stranica prikačenih štipaljkama. Njihov
pisac Luj-Ferdinand Selin (1894-1961) pretpostavljao je još 1944. da
će biti ukradene, bežeći iz stana pred oslobođenje, zbog svog
antisemitizma, sa drugim kolaboracionistima. Priča se da je Tiboda,
inače član Bitefovog žirija 2012, bio prilično uplašen da se
njegov dom slučajno ne upali, pa izgori ta vredna zaostavština što
mu je izgleda neželjeno došla u ruke.
Dok
je radio u Liberasionu
– kažu – pozvao ga je čovek čije ime „nikada“ neće
otkriti i doneo mu torbe sa Selinovim rukopisima. Predao ih je na
čuvanje, uz uslov. Sme da ih predstavi javnosti tek pošto umre
Liseta Detuš, piščeva udovica, jer misteriozni tip sebe smatra
levičarem i ne želi da se ona obogati.
Nakon
što je Liseta Detuš, učiteljica baleta, preminula 2009. u 107, a
Tiboda deceniju kasnije izneo pred javnost i policiju veliku tajnu,
znajući valjda da ga ni sud neće mimoići, jer naslednici smatraju
da nije smeo da krije tuđu imovinu, krenula su nagađanja kod koga
su toliko vreme stajale neobjavljene knjige kontroverznog velikana.
Govorkalo
se da je Selin 1949. sumnjičio Oskara Rozemblija (1909–1990), koga
je sâm ranije „pretvorio“ u književnog junaka. Rođen u
korzikanskom selu Pođolo, boem iz umetničkih krugova, on pre rata
odlazi kod prozaiste što se 1932. proslavio prvencem Putovanje
nakraj noći
i radi za njega kao računovođa. Uz to, navodno, i u
vodoinstalaterskoj firmi, u opštini, i kao novinar Voga.
Krije se tokom okupacije, a 1944. ulazi u Pariz s oslobodiocima, u
činu poručnika, i pretresa stanove kolaboranata u bekstvu. Zbog tih
radnji osuđen je na zatvorsku kaznu. Onda odlazi u Kaliforniju,
postaje guru, vraća se i umire u rodnom mestu, pevajući operske
arije. Blog-hroničar iz Oskarovog zavičaja dodaje da je bio
pomoćnik ministra Kamija Šotana, te antikvar. Oženio se ćerkom
zlatara i imao dete; radio u fabrici za preradu uljarica,
predstavljajući se kao direktor. Pominje se da je koristio posetnice
na kojima je pisalo da je vicekonzul Švedske…
Uprkos
Rozemblijevom zavodljivom životopisu, u celu je storiju naposletku
ipak ubačen Ivon Moranda (1913–1972; kodna imena: Leo, Marej,
Arnolf), sindikalni vođa, političar i pripadnik Pokreta otpora. Sin
farmera, docnije trgovac, učesnik bitke kod Narvika, koji će
skakati padobranom u tajnim misijama od 1941, po ideji Šarla de
Gola, najčešće sa zadatkom da u rat uključi nove borce. Na filmu
ga igra Žan-Pol Belmondo! Po okončanju rata je funkcioner, čak u
Ujedinjenim nacijama; na kraju državni sekretar u vladi Žorža
Pompidua. Selina je – prenose – pozvao 1951, rekao mu da su
stvari u skladištu i da ih može uzeti, međutim, ovaj je odbio –
zato su izronile iz nekakvog podruma.
Misterija
za misterijom, spekulacija za spekulacijom.
No,
sada kad je preveden deo iz te zaturene arhive, sa sigurnošću
možemo barem reći o čemu se radi u pronađenom romanu Rat
(izdavači: Laguna i LOM; prevod: Gordana Breberina). Pripovedač
Ferdinand slikovito opisuje kako je 1914. teško ranjen u ruku i
glavu; kako se i gde oporavljao. Reč je o knjizi izvrnute utrobe:
glavni junak biva bačen u pakao ratišta. Izvesno vreme bez svesti
leži među poginulima: „Mrtvi na sve strane. Momak s naprtnjačama
raspukao se, mora se reći, kao nar, od vrata do međunožja.”
Saopštava
da je rat zatvoren u njegovoj „tintari“: „Naučio sam da
razlikujem spoljašnje zvuke od zvukova koji me nikad više neće
napustiti.“ Ne čuje najbolje, sa ljudima komunicira više puta
ponavljajući izgovoreno, „kao kad ljudi razgovaraju na peronu
železničke stanice dok prolazi voz“. Halabuka postaje ključna
reč; tutnjava kakvu će nastaviti da nosi sa sobom. Nailazi na
jednog Engleza i zajedno odbauljaju prema bolnici u polju.
Danas
potpuno razumemo zaključke iz kritike Pjera Asulina, člana
Akademije Gonkur, pročitane pošto se delo tek pojavilo u Francuskoj
i odmah zauzelo vrh bestseler lista: „U ovoj knjizi govori se kao u
kasarni, samo još gore… U ratu, seks kao krajnji izvor života
jeste svuda u univerzumu, gde smrt vreba sve vreme… Moćno,
sumračno, sirovo, lascivno, bezobrazno… Od početka smo uronjeni u
otvorene leševe, u sirovo meso, u komade udova, u probušene stomake
iz kojih se sadržaj izliva kao pekmez iz kante, upali smo na bal
mrtvaka, gde se guli kora sa života. Blato, povraćka, krv, govna…
Onima koji Selina inače ne podnose, ova knjiga će se dopasti
utoliko manje što se u njoj pojavljuje portret traumatizovanog
pacifiste, a ne patološkog antisemite, koga je mnogo lakše izbaciti
iz književnog kanona.“
Podatak
iz autorove biografije da je zaista ranjen 1913. i odlikovan vojnom
medaljom za podvig, nateraće čitaoca da povlači nesigurne veze,
takođe sa poznatim objavljenim delima i njihovim likovima.
Mi
se pak kratko zadržavamo na motivu tela.
Onako
kako su morali skidati štipaljke i sklapati rasuti rukopis – šest
sekvenci, prežvrljane reči, retka nagađanja u uglastim zagradama –
tako ranjeni narator Rata
pokušava da sastavi samog sebe, makar u mislima. „Zvučna kaša“,
nemoć govora zbog krvi u ustima, oštećeni vid i sluh, osećaj
oštrog bola „same srži života“ – naterali su ga da načini
inventar:
„Izdelio
sam celo telo. Mokri deo, deo koji je bio pijan, deo s rukom koja je
bila grozna, deo s uvom koje je bilo užasno, deo s osećanjem
prijateljstva prema Englezu, koje je bilo veoma utešno, deo s
kolenom koje je s vremena na vreme tobože slučajno otkazivalo, deo
s prošlošću koja je, dobro se toga sećam, pokušavala da se
zakači za sadašnjost, a više nije mogla – pa budućnost koja me
je plašila više od svega ostalog, i, najzad, jedan čudni deo koji
je hteo da mi baš on ispriča priču.“
Napisati
roman – svejedno što to čini dvadeset godina posle, bitno je
koliko činjenica da mu ona „alatka“ funkcioniše. Direktno se
obraća čitaocu, mora da storiju istera do završetka, začuđen što
uopšte bilo šta pamti iz tog vremena. Nesagledivo je preživljeno
iskustvo: „Za dva meseca sam naučio skoro sve zvuke zemlje i
ljudi.“ Perspektiva? Penje se na prazne mrtvačke sanduke da bi
sagledao najjeziviju scenu. Premda neprestano uplašen da ga živog
ne sahrane – u uglu crkve gubi svest od jakog mirisa – Ferdinand
se plaši da će „nitkovi hteti da se domognu moje najbeznačajnije
misli…“ Kod ranjenika se raspituje o pohodima, ne podnoseći
izmišljotine, već traži uverljivost. Kazaće da nadalje ni za šta
nije odgovoran, „čak ni za svoje telo“, ali da želi da se
izdigne iznad površine buke i bude odgovoran za priču.
Preispituje
sećanja, vidi da prisećanje iziskuje određeni napor. „Treba se
paziti. Prošlost je kurva, utopi se u sanjarije. Usput dodaje
melodijice koje nismo od nje tražili.“
Rat,
dakle, ozbiljno tematizuje piščevu obradu najtežeg iskustva i
brojna druga pitanja. Na primer, varljivost memorije, preterivanja,
udeo autobiografskog; odnos prema stvarnosti na koju naročitu pažnju
skreću onomatopeje. Muu
– govore ranjenici, jer ništa ne mogu da izuste. Pred kraj: cak,
cak,
žandarske lisice.
Otvoreno
telo, zatvoren rukopis!
„Naučio
sam da proizvodim muziku, sanjam, opraštam i, kao što vidite,
stvaram lepu književnost koristeći komadiće užasa otrgnute od
buke koja nikad neće prestati. Ali dosta o tome.“
(Radar, 5. septembar 2024)