Nedeljnik Ekonomist pozabavio se u letnjem dvobroju pitanjem kako će nove tehnologije promeniti sportske prenose, čak sport. Polazeći od činjenice da je otvaranje Olimpijskih igara u Parizu ponovilo poruku da u podeljenom svetu ništa drugo na sličan način ne ujedinjuje ljude, već su se u sledećoj rečenici zapitali da li je to baš tačno. Jesu li američki fudbal i kriket zaista globalno praćeni događaji…

Međutim, stvari se menjaju jer utakmice sa nacionalnih i kablovskih kanala prelaze na platforme za striming. S druge strane – napominju – publika pre želi da pogleda meč svog domaćeg tima nego onog najboljeg, ali glavnu ulogu sve češće preuzimaju pojedinci, atlete sa milionima pratilaca na društvenim mrežama, čineći svojim postovima i potezima dosad ne toliko gledane discipline veoma popularnim. Ide naruku što su mlađi fanovi skloni kraćim video-formama, a nije preskočena ni ulogu kladionica: tu se stvarno bistre rezultati ekipa za koje ponekad, pre odigranog tiketa, niste ni znali da postoje.

Pre sto godina – zaključuju – političari su se pribojavali da će na radiju slušaoce pre privući bendovi iz velikog grada nego lokalni ansambl; docnije su se evropski političari žalili da američka televizija odvlači gledaoca od lokalnih programa.

Naravno, ne osporavaju da je na nama da odaberemo šta ćemo da pratimo, precizno esejizirajući o aktuelnom fenomenu, u trenutku kada se na ovom polju menjaju pravila igre.

(Radar, 5. septembar 2024)