Nedeljnik
Ekonomist
pozabavio se u letnjem dvobroju pitanjem kako će nove tehnologije
promeniti sportske prenose, čak sport. Polazeći od činjenice da je
otvaranje Olimpijskih igara u Parizu ponovilo poruku da u podeljenom
svetu ništa drugo na sličan način ne ujedinjuje ljude, već su se
u sledećoj rečenici zapitali da li je to baš tačno. Jesu li
američki fudbal i kriket zaista globalno praćeni događaji…
Međutim,
stvari se menjaju jer utakmice sa nacionalnih i kablovskih kanala
prelaze na platforme za striming. S druge strane – napominju –
publika pre želi da pogleda meč svog domaćeg tima nego onog
najboljeg, ali glavnu ulogu sve češće preuzimaju pojedinci, atlete
sa milionima pratilaca na društvenim mrežama, čineći svojim
postovima i potezima dosad ne toliko gledane discipline veoma
popularnim. Ide naruku što su mlađi fanovi skloni kraćim
video-formama, a nije preskočena ni ulogu kladionica: tu se stvarno
bistre rezultati ekipa za koje ponekad, pre odigranog tiketa, niste
ni znali da postoje.
Pre
sto godina – zaključuju – političari su se pribojavali da će
na radiju slušaoce pre privući bendovi iz velikog grada nego
lokalni ansambl; docnije su se evropski političari žalili da
američka televizija odvlači gledaoca od lokalnih programa.
Naravno,
ne osporavaju da je na nama da odaberemo šta ćemo da pratimo,
precizno esejizirajući o aktuelnom fenomenu, u trenutku kada se na
ovom polju menjaju pravila igre.
(Radar, 5. septembar 2024)