Kakve podvučene rečenice, posvete i papiriće kriju knjige kupljene na
ulici
Na Slovenskoj plaži, krajem devedesetih, dogodila mi se čudna stvar.
Samo što sam sklopio korice romana Otac i
sin, pa podigao pogled, preda mnom je bio njegov pisac – Pavle Ugrinov
(1926–2007). Stajao je nekoliko metara od obale i dugo posmatrao ostrvo Sveti
Nikola. Činilo mi se da sam do detalja upamtio sliku, osećajući izvesnu
nelagodu. Čak sam brzo gurnuo knjigu pod mokar peškir zbog čega su se stranice
kasnije sušile na suncu i danas liče na iskrzane talase.
Koliko je dugo stajao nepomičan, prav, sa dlanom iznad očiju, na
najvećoj vrućini? Da li je takva strpljivost da se sagleda krajolik učinila da
opisi zauzimaju onoliki prostor u toj prozi? Zar sam mogao da zaboravim pomalo
starinske kupaće gaće, presavijenu Politiku pod rukom…
Kako je vreme odmicalo, sve sam više sumnjao u slučajnost. Brže sam
mogao da prizovem u sećanje posetu glavnog junaka roditeljima u Ocu i sinu, očevu drhtavicu: „Hladno mi
je! Zebem! Drhtim!“ Scenu ponovljenu u knjizi Zauvek, štampanoj pošto je umro – jednom od najboljih romana
objavljenih u poslednjim decenijama. Supružnici su planirali da otputuju u
Londonu i posete sina koga godinama nisu videli, ali pred put počelo je
bombardovanje 1999. „Pavlova soba je bila dobro zatvorena, da hladnoća iz nje
ne bi prodirala ovamo.“ Ovoga puta, on je osećao jezu, ne uspevajući da se
zagreje ni usred leta.
Čim se ukazala prilika da upoznam Veru Blagojević Ugrinov – junakinja
te priče njena je imenjakinja – tiho sam joj saopštio da pišem nekakav roman i
prepričao zgodu iz Budve.
Šta sam tražio? Potvrdu događaja iz realnosti koji je trebalo da bude
komadić moje fikcije?
Istog dana, u pismu, stigle su dve skenirane stranice iz neobjavljenih
dnevničkih beleški Pavla Ugrinova, redovi zapisani u rokovnicima. Nad svakim
unosom uredno je zabeležen datum: 14. jul 1997, 16. jul 1997 – doista smo se
„sreli“ pukom koincidencijom, kao da je izronio iz proze.
O čemu je pisao u tim redovima? O sobi, o hotelskom kompleksu
Slovenska plaža gde je proveo tri dana i nastupu na Trgu pjesnika. Čitao je
odlomak iz novele Stanislava.
Ipak, svojevrsna potvrda nije bila dovoljna da otvorim prostor
sopstvene priče – oduvek su prevelike nade kakve polažem u svoje rukopise.
Sve dok mi jednog tropskog dana, deceniju i po docnije, na užarenoj
beogradskoj ulici, kap vode nije pala za vrat. Znao sam da curi rashladni
uređaj, ali sam opet pogledao. Na veliki, starinski balkon stanari su izneli
skijašku opremu, sigurno da malo odstoji na suncu.
Fascinacije su se pomešale. Od tog prizora, jeza mi se spustila niz
kičmu. Bio sam spreman da zakoračim u sopstveni svet, šta god bude na kraju.
Fascinacije?
Skoro sam ovo Nolitovo izdanje iz 1976. ugledao na pločniku i zamolio
bukinistu da ga prelistam.
Nije bilo prvi put da sam kod antikvara podizao sa pločnika izdanja
koja sam imao kod kuće.
Šta sam tražio? Potvrdu da Ugrinovljeva fikcija postoji u realnosti,
izvan zidova moje biblioteke?
Na ovom primerku bila je posveta ispisana ćiriličnim slovima, gotovo
krasnopisom, vezana za „stari Bečkerek“. Rođendanska čestitka sa kraja
sedamdesetih – čovek nije mogao da se ne zapita kako je slavljenik reagovao
nakon što je pročitao prvo poglavlje sa naslovom „Deda na odru“.
Ugrinov je opisivao dedinu sahranu, vreme pre ukopa: „Deda je ležao u
izvanredno lepo izrezbarenom kovčegu, na crnom ovalnom stolu, u prostranoj
starinskoj trpezariji, tačno ispod ikone Sv. Nikole, opkoljen visokim čiracima
i kandilima.“
Živopisnim deskripcijama dodao je nesnosno vreo dan; svi su tražili
hlad pod starim lisnatim orahom. Ali i limene posude pune krupnih komada leda
koje su u međuvremenu podmetnuli pod lakovan sanduk „da se leš održi“,
dopremljene iz ledare na reci: „Sada jedino dedi nije vrućina! šapnu mi rođaka,
opazivši da požudno piljim u krupne kristale pod kovčegom.“
U zgodnom času, kada niko nije mogao da ga opazi, pripovedač se
približio kovčegu i uzeo oveći komad: „U zelenilu iza verande, stadoh pomamno
lizati taj sjajni rashlađujući grumen, blagosiljajući dedu, koji je i ovom
prilikom, kad već htedoh svisnuti od vrućine, pomogao, kao uostalom i u svakoj
drugoj prilici, podelivši sa mnom led, namenjen prvobitno samo njemu. Živ ili
mrtav, deda je bio na mojoj strani.“
Radar, 18. septembar 2024.
Foto: Stranice iz dnevnika
Pavla Ugrinova (Privatna arhiva Vere Blagojević Ugrinov)