Pripovedačku
zbirku Marijane Čanak izdvaja nekoliko bitnih karakteristika:
originalno tretirana tematika položaja savremenih žena u ovdašnjem
patrijarhalnom društvu, hrabro i provokativno autorsko pismo,
izgrađen i prepoznatljiv autorski stil i bogat jezički izraz;
takođe znatna tematska i stilska celovitost – ocenili su Jelena
Lengold, Ljubica Arsić i Vasa Pavković, članovi žirija za dodelu
nagrade „Voja Čolanović“, jednoglasno proglasivši Put
od crvene cigle
(izdavač: Bulevar Books) za najbolju knjiga priča objavljenu u
prošloj godini. Delo čiji je predložak bio menstrualni kalendar –
reći će nam autorka.
Naša
sagovornica rođena je u Subotici. Završila je studije književnosti
na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dvostruka je dobitnica nagrade
„Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu
pripovetku. Kratke priče su joj prevedene na nemački, engleski,
albanski i makedonski. Objavila je knjigu proze Ulični
prodavci ulica
(2002), kolekciju priča Pramatere
(prvo izdanje 2019, drugo prošireno izdanje 2023), roman Klara,
Klarisa
(2022) koji se našao u najužem izboru za NIN-ovu i Vitalovu
nagradu. Novo priznanje uručeno joj je ovog ponedeljka, u
prostorijama Srpskog književnog društva.
Žiri
je u prvoj rečenici obrazloženja
naglasio da vaše delo
karakteriše „originalno tretirana tematika položaja savremenih
žena u ovdašnjem patrijarhalnom društvu”.
Pretpostavljam da ne krećete da pišete sa tako jasnom idejom već
da puštate rukopis da vas vodi.
Kako ste počeli Put od crvene
cigle?
Imala
sam rukopis romana Klara,
Klarisa koji niko ne želi da objavi
i, da se ne bih odala nihilizmu i beznađu, shvatam da je najbolje da
obustavim potragu za izdavačem i počnem da pišem nešto drugo.
Pisala sam priče, bez ikakvog plana i jasne namere šta ću s njima.
Ništa osim prepuštanja stvaralačkom porivu i užitka u nastajanju
svake pojedinačne priče nije bilo važno. Posle nekog vremena,
počela sam da uočavam ponavljajući element u različitim pričama,
koji je evoluirao u opsesivnu temu. To je trenutak kad se svesno
upuštam u istraživanje i koncipiranje zbirke, s idejom da
menstrualni kalendar bude njen predložak. Filozofija iza teksta
usmerena je na vraćanje dostojanstva, razumevanja i poštovanja
prema menstruaciji kao vidljivom izrazu ženske snage.
Prvi
od četiri ciklusa po
četiri pripovetke otvara citat Slavenke Drakulić iz Mramorne
kože. Koliko se „položaj
savremenih žena”promenio od tog romana objavljenog 1989?
Je
li dovoljno da kažem da Mramornu
kožu čitam kao da je juče
objavljena? Verujem da nisam usamljena u tom iskustvu. Formalno se
promenilo mnogo, suštinski ne.
U
knjigama Slavenke Drakulić
važna su pitanja tela i kože, u
Mramornoj koži pogotovo,
zbog junakinje – vajarke. U
Putu od crvene cigle,
ključna tema jeste
nesigurnost u sopstveno
telo. Nametnuta preopterećenost;
frustriranost. Telo postaje
oklop.
Oklop što puca od žudnje. Ne zaboravljamo krv.
Da,
neprestano me je opsedalo pitanje: kada smo, kako i zbog čega,
izgubili poverenje u inteligenciju sopstvenih tela? Često smo
odvojeni od tela, obitavamo isključivo u glavi. Obezvređujemo telo,
nagon, njegove signale, sramimo se telesnih procesa. To je posledica
dualizma duh / materija, rascepa kojim se unižava postojanje na
Zemlji. Posebno je žensko iskustvo opterećeno tim kulturološkim
zahtevom da se telo zauzda, a njegovi porivi drže pod
kontrolom. Ako to ne uradi sama, uvek se nađe neko da pokori njeno
telo kao teritoriju. Logički um ne može razumeti biće koje svakog
meseca krvari bez umiranja, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da
negira ono što ne razume. Da nas proglasi žrtvama sopstvenih tela.
Vreme je da arhiviramo taj narativ. Možda i da ga spalimo.
U
trenucima najveće krize,
junakinje često sretnu
osobu – devojku, ženu ili staricu iz svoje prošlosti?
Prošlost
je živa, sazdani smo od niza svojih prošlosti. U prošlosti je
ključ svake naše aktualne krize. Kriza koju živimo danas morala je
nekad negde početi. Treba je razrešavati u samom korenu, u
suprotnom samo otklanjamo simptome koji će opet naći način da se
ispolje. Zato je dobro s vremena na vreme upriličiti taj susret sa
sobom iz prošlosti.
Rođeni
ste u Subotici. U nizu pripovedaka, na površinu izbija svet
detinjstva?
Detinjstvo
je jedan od pomenutih slojeva prošlosti. Vreme neposrednog susreta
sa svetom, prvih iskustava nalik inicijacijama koje se dugo pamte i
markiraju naše postojanje. Često ga idealizujemo kao doba čistote,
nevinosti, naivnosti, neiskvarenosti. To jeste doba igre i vrhunca
radoznalosti, ali je ujedno i doba velikih zabrana, kažnjavanja,
uslovljavanja. Prelaz iz detinjstva u devojaštvo neretko je bolan,
ne zbog same prirode tog procesa, nego zbog njegovog tabuiziranja. U
zdravom okruženju, telesne promene, polno sazrevanje, prva
menstruacija, odvijaju se paralelno s jačanjem osećaja ponosa i
odgovornosti. Detinjstva mojih junakinja mahom su zaražena stidom,
strahom od greške, demonizacijom krvi. Ali nema u tome tragedije, to
je naprosto kontekst iz kojeg izrastaju i traže način da se
rasterete od tog dela nasleđa.
Kako
danas izgleda taj vojvođanski,
subotički kraj?
Kao
stari luksuzni šifonjer s raskošnim balskim haljinama neke
zaboravljene grofice čije se telo odavno pretvorilo u prah. Ona nema
ništa protiv, možeš probati neku od njenih haljina, možda se neće
rasparati dok je oblačiš, možda ti korset neće skršiti grudnu
kost, možda otkriješ da si grofovskog stasa. Ali nemaš kud. Gde
ćeš zaplesati u takvoj haljini? Svejedno, volim taj uporni eho
starog vremena na ulicama grada, gorostasne bradate kipove iz čijih
leđa izrasta biblioteka, kamena ženska lica koja s balkona motre na
prolaznike, jednu fontanu koje odavno nema. Volim subotičku
uljudnost, način ophođenja, ljubaznost šalterskih službenica.
Spori ritam bez kašnjenja.
Naratorka
kaže: „Negde sam pročitala da
čukljevi simbolizuju okoštavanje
srca, možda je to razlog što sve manje razlikujem ljubavnu izjavu
od uvrede.” Kakav je naš odnos prema vlastitiom telu u ovom
vremenu? Čini
se da je žena ironična
dok opisuje joga položaje koje zauzima njen
muž: ratnik, trougao, čamac,
štipaljka, plug. Posle će reći
da je koleginice prate „kao
hipnotisane čavke“.
U
aktuelnom vremenu vrednuje se telo kao forma, postoje jasni i strogi
zahtevi poželjnog i idealnog. U to ime, tela se podvrgavaju bolnim
intervencijama, surovim tretmanima, frustrirajućim telovežbama i
izgladnjivanju, a zanemaruje se telo kao prvi dom i telo kao područje
užitka. Kao da je srednjovekovna praksa kažnjavanja tela poprimila
moderan oblik. Nekad je to bila religijska težnja da se
zanemarivanjem tela dosegne uzvišeno,
božansko, nedostižno. Današnje
nezadovoljstvo telom, perfekcionistički zahtevi prema njemu, uz
želju da se zaustavi starenje, podjednako nas odvajaju od života
ovde i sada. A nije telo, um je izvorište patnje. Legenda kaže da
je upravo iskustvo telesnog užitka, orgazam, ljudskoj vrsti ukazao
na besmrtnost duše, na njeno božansko poreklo.
Imate
li utisak da nas stvarnost gotovo svakodnevno steže kao štipaljka?
Deset
godina unazad sigurno bih odgovorila sa da.
Ali sada imam dovoljno zrelosti, veština i izgrađene otpornosti,
mogu da razlikujem elemente stvarnosti koji su u skladu sa mnom od
onih koji nisu. Zapravo, što dublje uranjam u stvarnost, u
postojanje, više lepote otkrivam. Na kolektivnom nivou smo zatrovani
tim narativom da ovaj svet nije dobro mesto za život, da je planeta
zatvor, čistilište, mučilište. Malo se žalimo na život i
njegove nepravičnosti, malo glorifikujemo patnju. Treba raskrstiti s
tim arhetipom svetomučenika, toliko nam je drugih, zanimljivijih
arhetipova na raspolaganju.
Postoji
li recept protiv pomenutog otrova?
Nema
recepta, ali za početak je svakako dobro sići iz glave u telo. Od
koristi je i da se frustracija shvati kao jezgro transformacije.
U
priči „Debela“ pomenuta je i
telesna terapija,
„deca crtaju sve o čemu ćute.“
Bez igre, u izuzetnoj sceni, Filip, jedinac, iznova
i iznova crta četvoročlanu porodicu.
„Dva brata ili dva oca?“ Ukoliko ga upitaju ko je to –
„stegnutim pesnicama dvaput se udari u grudi“. Danas su popularne
bojanke za odrasle...
Različiti
su oblici ekspresivne terapije, ispoljavanje kroz kreativni proces
vodi ka boljem razumevanju sebe. Ujedno je to način da utišamo onog
velikog cenzora,
kritičara sklonom perfekcionizmu, i obnovimo kontakt s unutrašnjim
detetom. Ali je važno razlikovati ono što nastaje kao produkt
ekspresivne terapije od umetnosti. Jedno je plasiranje sopstvene
patnje, drugo je njeno katarzično nadilaženje. Priča Debela
tematizuje telesnu dismorfiju, iskrivljenu percepciju sopstvenog
tela. Terapeutkinja, ne-majka, poseduje prirodan dar i veštine da
komunicira s neverbalnom decom, razume ih, oseća njihove delove duše
koji su zatočeni u kavezu nepostojanja i podržava ih da nađu svoje
mesto u vidljivom svetu. Naravno, tu je prisutan terapeutski
paradoks: može da podrži isceljivanje drugih, ali ne ume da isceli
sebe.
-
Bez
promašaja
Voja
Čolanović (1922–2014), po kome je Srpsko književno društvo
nazvalo svoje priznanje za najbolju pripovedačku knjigu objavljenu
tokom godine, bio je pisac, urednik, dramaturg, novinar i prvi
urednik Naučnog programa Televizije Beograd. Tokom Drugog svetskog
rata mobilisan je u ratno vazduhoplovstvo i bio mitraljezac na
avionu, za šta je odlikovan medaljom za hrabrost. Autor je zbriki
priča Osedlati
mećavu
(1958), Miris
promašaja
(1983), Osmeh
iz crne kutije
(1993), kao i romana Druga
polovina neba (1963),
Pustolovina
po meri
(1969), Telohranitelj
(1971), Levi
dlan, desni dlan
(1981), Zebnja
na rasklapanje
(1987), Džepna
kob (1996),
Lavovski
deo ničega
(2002), Oda
manjem zlu
(2011).
(Radar, 19. septembar 2024.)