Hoće li mala izmena u imenu ili prezimenu prevedenog književnika, svakako krupnija za prevodilački i urednički svet, učiniti da ga teže pronađemo, ili čak izgubimo u elektronskim katalozima knjižara i biblioteka 

Tek da ne bi došlo do zabune! Ako uzmete upravo predstavljeni roman Kolma Toubina Mađioničar (izdavač: Geopoetika), čiji je glavni junak Tomas Man – znajte da to jeste isti onaj irski književnik Kolm Tojbin, autor Gospodara (Narodna knjiga), fikcije o životu Henrija Džejmsa. I Kolm Toubin, pisac Bruklina (Laguna), po kome je snimljen istoimeni film. Stvaralac sklon da i sam često pravi šale u javnosti sa različitim izgovorima svoga imena i prezimena u različitim zemljama, zabavljajući publiku na promocijama.

Do nas je prvo stigla njegova priča. Da stvar bude intrigantnija, u zborniku Hotel Finbar (Clio) sedam prozaista iz Irske dalo je po storiju sa radnjom smeštenom u sobu hotela što od dvadesetih godina 20. veka stoji uz dablinske dokove. Priređivači su pritom u sadržaj namerno uneli „zabunu“, došavši na ideju da ne navedu koja storija pripada kom prozaisti. Mada je poznavalac opusa, doduše deceniju kasnije, mogao odmah da se zalepi za naslov poslednje proze Portret jedne dame, zbog Toubinove posvećenosti Džejmsu – jedan matematičar načinio je složenu formulu da bi odgovorio na pitanje ko je napisao koje poglavlje. Posle petnaestak strana zamršenih jednačina, dostupnih na internetu, algoritam, u starinskom shvatanju toga pojma, pokazao je da se „skriva“ iza sedme pripovetke.

No, neka se niko ne štreca!

Pre dve jeseni, u eseju Đampa ili Džumpa, Vasa Pavković opisuje kako je uređivao ediciju Antologija svetske književnosti u Narodnoj knjizi, sačinjenu od nesumnjivih klasika, ali i najboljih dela savremene beletristike. Doista, iz sadašnje perspektive, vidimo da je odabir bio odličan i da nam je predstavljao nova imena koja su danas najveća. U nizu se, pored ostalog, našla Đampa Lahiri, britansko-američka autorka indijskog porekla. Kada se malo pre pisanja navedenog prikaza za nedeljnik Vreme pojavila zbirka kratkih proza Prebivališta (Laguna), napisana na italijanskom (!) jer se ona preselila u Italiju – Pavković svedoči da isprva nije ni otvarao pomenutu prozu – „da se ne bih nervirao ako smo, uvodeći je u srpsku književnost, greškom prekrstili Lahirijevu.“

Nije bilo previše razloga za brigu.

Ključne su sledeće Pavkovićeve rečenice: „Ako smem da budem tumač onoga što se desilo, rekao bih da je Džumpa Lahiri jednako dobra autorka kao i prethodnica Đampa Lahiri.“ Ili: „Nije važno da li se zoveš Đampa ili Džumpa, važno je da ostaneš tu, u našoj blizini.“

Dodali bismo: bitno je da prepoznaju tvoj glas; tad svugde možeš i – nepotpisan. Pomalo ličiš na naše školske drugare i drugarice koje celog života dozivamo izgovarajući isključivo njihovo prezime, nikada ime; taman posla da smišljamo nadimak.  

Slično slučaju Dejvida Fostera Volasa, genija iza Beskrajne lakrdije (Kontrast), kolekcije Uzmimo jastoga i drugi eseji (Kulturni centar Novog Sada), Kratkih razgovora s ogavnim muškarcima (Agora), Devojčice neobične kose (Agora). Plus zbirke Zaborav (Rad) – tamo je bio Valas.

Ukoliko upitate prevodioce, izdavače, znalce, kako dolazi do promena imena i prezimena pisaca i spisateljica iz drugih zemalja, svi će imati podjednako dobro objašnjenje, barem za nekoga ko nije stručnjak, ali jeste oduševljen koliko uspešno na ovom polju, za razliku od mnogih drugih, držimo korak sa svetom. Recimo: pravila transkripcije, pravopisi, promene preporuka, ponekad lična intervencija autora – dovode do navedenih izmena.

David Albahari, naš klasik, sa delom života provedenim u Kanadi, prevodeći Telesnu povredu Margaret Atvud (Filip Višnjić) na korice ipak stavlja – Etvud…

Zanimljive su igre iza fonetskog pravopisa. Sećam se gosta pred kojim su, u dobronamernoj šali, kritički govorili o njegovim delima, toliko žučno da se i sam uključio u kritike, ne znajući o kome se radi. Naš izgovor tog imena bio je takav da mu se i samom učinilo kako se teoretiše o nekom drugom.

Takve nas zabune ovde ne zanimaju, niti promene naslova. Premda tu ima divnih slučajeva! Ruska ljubavnica E. D. Milera (Vulkan) zove se u originalu Snowdrops. Uoči prvog poglavlja, objašnjenje značenja te reči nalikuje trileru: „Visibaba: 1. Ranocvatuća lukovičasta biljka sa visećim belim cvetom u obliku zvona. 2. U moskovskom žargonu: leš koji leži zakopan ili skriven u snegu i pojavljuje se tek sa prolećnim otapanjem snega.“

Štos je u pretraživačima!

Uđete li da kupite knjigu i izgovorite pogrešno prezime, preciznije – slovo, lako se dogodi da izdanje ne bude pronađeno. Ranije su knjižari i bibliotekari odlazili do slova A ili B, ili pak do police rezervisane za određeni žanr, pa išli redom dok ne bi pronašli ono što tražite. U bibliotečkoj tišini i samoći, bilo je izvesne uzbudljivosti dok bi koračali ka stalaži sa krimićima…

Kompjuteri su olakšali posao, ali ne prepoznaju uvek sitne promene – krupne za prevodilačku i literarnu javnost.

Naravno, i dalje postoji mogućnost da slikovito opišete šta tražite. Uz oprez da pre čitanja ne otkrijete čitavu pozornicu sakrivenu između korica, onako kako bi se pojedinim vlasnicima videoteka, pre naše ere, omaklo da prepričaju film: „Onaj gde detektiva ubiju na kraju?“

Ni knjižarima nije lako. Tom Rouli, vrsni novinar kome je palo na um da napusti Ekonomist i otvori knjižaru Bekstori u Londonu, piše na mreži Substack kako mu je jedared ušla žena od glave do pete obučena u crninu i zatražila najdepresivnije knjige koje može da zamisli.

Od velike je pomoći elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije. Zašto ne priznati da je traganje po njemu neretko interesantnije od čitanja obrađenih jedinica… Ukucate li pisca „u originalu“, dobićete sve što je vezano za njega i naše prostore.

Ni tehnologija ne staje! Pretraživači su bolji, ispravljaju i navode vas da ne promakne ono za čim žudite. Novo izdanje romana Sva siročad Bruklina Džonatana Litema (Laguna) – potpisanog 2011. prezimenom Letem (Samizdat B92) – podseća nas na jezičke igrarije vezane za glavnog junaka Lajonela Esroga. Opisuje kako je bolovati od Turetovog sindroma: „Bilo je sve teže ignorisati činjenicu… da kada čujem ‘Alfred Hičkok’, tiho odgovorim sa ‘Alfabet Pičkok’.”

Ima li još koga ko je prvo pomislio na igre sa pretraživačima na netu?

Konac stvari

U okviru „Celokupnih dela Aleksandra Tišme“, Akademska knjiga objavila je tri toma njegovih Zapisa o književnosti (1953–1965). Radi se o tekstovima iz rubrike „Listajući časopise“, štampanim u Letopisu Matice srpske, prikazima stranih časopisa koje je potpisivao inicijalima P. G. – pseudonimom Pavle Gost. Dnevni listovi, nedeljnici i magazini stizali su u Maticu u velikom broju, a Aleksandar Tišma ih je prevodio sa engleskog, francuskog, mađarskog, nemačkog, ruskog, italijanskog i španskog jezika, pa sažimao i komentarisao. Naslove tada još neprevedene fikcije i nefikcije ostavljao je u originalu, nudeći u zagradama svoj prevod. Na primer, The End of the Affair Grejama Grina, roman kasnije predstavljen u Jugoslaviji pod nazivom Kraj jedne ljubavne priče, nazvao je – Konac stvari. Dramu Judžina O’ Nila Dugo putovanje u noć (Long Day's Journey into Night) – Dug dan putovanja u noć, a umesto reči varalica u Ispovesti varalice Feliksa Krula upotrebio reč – hohštapler. Keruak? Na cesti!

(Radar, 26. septembar 2024.)