Dno
koje dodirujemo gurnulo je kulturu i književnost u mračni zapećak da se koprca
u svojoj samoći i nemoći. Da li će Sajam knjiga da bace na neku ledinu – pita
se pisac romana Pucanj u prazno čiji junaci sredinom osamdesetih odlaze
u Njujork da naprave televizijsku emisiju o kulturnom životu Amerike
Glavni junak novog romana
Vladislava Bajca, nazvan inicijalom V, sa još dva člana TV ekipe, odlazi 1984.
u Njujork sa namerom da snimi desetine emisija o kulturi savremene Amerike.
Tako uzbudljivi Pucanj u prazno (izdavač: Geopoetika) pričom o radu na
serijalu, preciznije intervjuima sa čelnicima sveže osnovanih kablovskih kanala
za vesti (CNN), gledanje filmova kod kuće (HBO), te brojnim urednicima magazina
poput Vilidž vojsa, Nacionale geografije, rukovodstvom Marvela
– do detalja slika na kakvom temelju stoji svet u kome danas živimo. JU video
tim, kako ih naziva, smešten u hotelu Čelsi, susreće se sa brojnim umetnicima.
Razgovara sa Vorholovom superzvezdom Vivom, Lu Ridom, Harijem Belafonteom,
Alenom Ginzbergom, misicom Vanesom Vilijams… Takođe, dokumentuje kako se
osamdesetih u SAD koriste platne kartice, plasiraju reklame, načinje problem
pretplate, razgranava industrija zabave – rađa i oblikuje upravo ovo naše doba.
Sravnjujući sećanja i komentarišući sa distance, naročito promene nastale u
značenju reči (prava lingvistička poslastica – pogađa ga razdvajanje od intime
jezika!), narator u digresiji priziva sliku ogromnog diva sa Gojinih kapričosa
koji rukom u svoja usta gura majušnog čoveka ne bi li ga pojeo. „Grozio se nad
dilemom da li je džin čoveka jeo ili je pokušavao da ga ispljune.“ Doista, da
li nas opisano vreme guta, ili nas je odavno sažvakalo…
Odlazak
u Ameriku 1984. Zašto baš sada priča o toj epizodi?
Sadašnja stvarnost,
zagušena potpunim krahom svih vrednosti, zatrpala je sva prethodna dostignuća
života takozvanog običnog čoveka. Dno koje dodirujemo sateralo je i kulturu i
književost u neki nevidljivi, mračni zapećak da se koprca u svojoj samoći i
nemoći. I književne teme su se promenile, kao i pisci sa njima: skoro da je
celokupna literarna scena poprimila osobine društva. Ništa mi se to ne dopada.
Zato sam prizvao vreme koje je, makar i iluzorno, pružalo šansu pojedincu da se
izrazi i ostvari.
Vratili
ste se u osamdesete.
Dekada osamdesetih bila
je puna poleta i mogućnosti, iako su se naslućivali skori vetrovi nemira. Kako
god se završila, ona je tada postojala u sopstvenom optimizmu, dakle – bila
dokaziva, kao uostalom i prethodne dve decenije jedne zemlje koja je davala
značaja kulturi. Iako književnost nema zadatak da bilo šta dokazuje, činilo mi
se da događaji iz života jednog čoveka iz tog vremena mogu da posluže kao
primer i sećanje na mogućnost da se snovi ostvaruju i to na topografski
dijametralno suprotnim stranama sveta, u Jugoslaviji i Americi.
Rekli
ste da su se pred vama otvarala dva rukopisa…
Preda mnom je, dakle,
stajao izbor između dve knjige koje sam odavno planirao da napišem. Priznajem
da je ova iskočila iz memorijske kutije kao puka potreba za makar i naivnim
svetlim stranama doba koje sam i sâm proživeo. Želeo sam da budem svedok
sopstvenog života, a bez „mudraca“
sa strane koji sve znaju, uvek bolje, pa čak i kako je svakome od nas bilo.
Pojavila se potreba za opisom bogatog, a rasterećenog duhovnog životnog isečka,
kratkog kao filmska sekvenca ili makar kao špica za knjigu – što bi rekao jedan
moj prijatelj.
Likovi
su smešteni u hotelu Čelsi. Znate li da je Aleksandar Tišma upravo na tome
mestu 1968. imao uplaćeno prenoćište i da se pitao otkud da drže kućne ljubimce
po sobama, čak divlje zveri?
Da, divno je što je i on
svedočio ludosti i lepoti tog mesta. I to vam govori o značaju, važnosti alternаtivnog
pogleda na svet, u kome nisu važili kriterijumi lokalnog i opšteg: svi su bili
jednaki u svojoj slobodi i širini. Svi stranci, i oni iz Srbije, to su
prestajali da budu; postajali su Njujorčani – Čelsijevci.
Govoreći
o snimanju serijala, Pucanj u prazno do detalja slika na kakvoj osnovi
leži svet današnjice. Zbog čega danas živimo ovako kako živimo.
Sva ta lepota jeste bila
uvod u budući globalni potrošački svet, ali njegova duhovna originalnost nije
bila lažna. Dok je trajala, ona je bila autentična. Otud pravo na punokrvnu, a
ne ispraznu nostalgiju. Naročito zato što je hotel Čelsi, kao svetska tačka
susreta, na to imao pravo u već tada „jubilarnoj“
stogodišnjici svog iskustva. I on, i tadašnji umetnički život, bili su ogromna
pozornica sa svim svojim usponima i padovima. No, uspona je nekako bilo više.
On je bio i uvod u ono što će nas kasnije sustići kao aždaja koja proždire sve.
Novac, površnost, novac, neznanje, novac… Upravo tamo i tada nastao je reklamni
TV slogan: „Kupi sada, Kupi odmah!“
Pripovedač
zaključuje 1984. da je „ekran stvorio novu, paralelnu realnost”.
Film se dobro držao kao
protivteža televizije. Ona je bila ta koja se intimizirala sa gledaocem i
dozvolila sebi slobodu da u domove pored novih otkrića, uvede i ekstremni
konzumerizam… Tada. Kasnije, danas, iskupio se stvaranjem nove ekranske kulture
koja ima i svoju kreativnu nišu. Paralelna realnost postoji kao negativna u
životu i kao pozitivna u umetnosti.
Drugovali
ste i sarađivali sa mnogim velikanima 20. veka. Lenard Koen, Dejvid Birn, Alen
Ginzberg, bitnici – da se ograničimo na one opisane među koricama. Međutim,
interesantнo
je da narator neretko insistira na neuspelim razgovorima, na propuštenim
prilikama. Pisac stalno mora da koška samog sebe?
Naravno. Bez tog
podrivanja samog sebe nema ni napretka. Jedno od tumačenja naslova knjige
nalazi se u tim neuspesima, promašajima. Ko to ne nauči da savladava, nije od
prave fele. Taj ne zaslužuje ni uspeh.
Jasno
je uočljiva veza Njujorka i Beograda osamdesetih. Slično „pulsiranje“?
Raznorodnost svega, pre
svega kreacije i razbijanje njenih granica: ona je bila Beogradu – ograničenom
u materijalnim, iako se već i u tome budio – ono što je Menhetn Njujorku bio, grad u gradu, mesto
eksperimenta i avangarde u svim vidovima umetnosti, od vizuelne (likovne,
filmske) preko muzike i teatra, do izdavaštva, književnosti i prevodilaštva.
Mesto otkrivanja. Sebe i drugih. Svet je bio tu, iza ćoška. Ili što bi
idealizovano rekao, parafraziram, urednik knjige Zoran Paunović: vreme kada je
Njujork bio (ili mogao biti) predgrađe Beograda.
U
istoj rečenici pominjete američki i jugoslovenski san. Buđenje nije bilo nežno.
Reč je o onim
romantizovanim snovima (ne košmarima) koji se pretvaraju u pomalo naivnu
stvarnost. Jer bez te naivnosti i prostodušnosti na obe strane sveta, ne bi
bile stvorene mnoge dobre ideje i velika dela. Da, dobro ste to rekli: onda je
došlo grubo buđenje. Nadvladao je svet primitivne, sebične politike koji je
nanovo izmislio nacionalizam i šovinizam.
V.
izučava „grad do ponavljanja“. Određen je gradom i jezikom. Odakle selo u celoj
priči?
Akcenat jeste na uslovnom
upoređenju dva kosmopolitska mesta. Ne samo duhovnom i socijalnom, već
arhitektonskom i geografskom. U svakom pogledu – poređenje urbanih sredina. Tu
je i ruralna sredina, pošto naša folklorna i razbarušena istorija ne može bez
sela jer je iz njega štošta krenulo; čak i kada bi srpski intelektualci bili
napredni i svetski ljudi, ako ništa drugo – mnogi od njih su poreklom bili iz
tih istovremeno grubih i idiličnih krajeva. Zato je uvod u samu srž knjige
započet simboličkom pričom o selu (kroz svinjokolj) koja vodi kroz tlo,
istoriju i savremenost. Vodi do grada. A onda moj junak secira ova dva grada ne
bi li došao do njihove i svoje suštine.
Bitan
je, premda ne bode oči, lingvistički deo. Narator beleži kako su određene reči
dobile potpuno drugačije, iskrivljeno značenje?
Ideja da u tekst ubacujem
lingvističke ekskurzije stajala je ispred mene kao na tacni: već bavljenje
sopstvenim i tuđim jezikom i njihovim upoređivanjem, kada se čovek suočava sa
teritorijalnom i lingvističkom promenom, dovoljno je kao motiv. Ta situacija mi
je ponudila i dodatnu mogućnost da osim kritike jezičkih devijacija, sopstveni
jezik preinačim pomalo i u duhovitost.
Još
osamdesetih „kultura“ u Americi biva preimenovana u zabavu? Tu su šou,
skandal...
To je fundamentalna
razlika između Amerike i Istočne Evrope, a posebno Jugoslavije iz tog perioda:
SAD nisu imale ni Ministarstvo kulture i uopšte nisu posedovale tu reč kao
maticu za umetnost i kreaciju. Sa druge strane, socijalizam je kulturu čak
doveo do državnog značaja, a u našoj bivšoj domovini i do specifičnosti u
odnosu na sve druge. Jugoslavija je bilo čedo umetničke slobode. Gledano sa
distance, sve ono što se tada zvalo cenzura, zabrana i pritisak bila je često i
zapravo svojevrsna igra vlasti i umetnika. Nekada zategnutija, nekada
opuštenija, ali – socijalna igra. Čak gluma.
Lucidno
je zapažanje da u određenom periodu razvoja zemlja počne da „melje sopstveni
jezik po estradnoj meri“. Nama se to desilo devedesetih?
Devedesete su kod nas
bile rasadnik blata u koje smo ulazili. Ne isključivo zbog ratova, koji su bili
osnovni oroz pucnja u pad, već zbog zloupotrebe te vanredne situacije od strane
političara, takozvanih nacionalnih junaka, naročito onih koji su u njoj videli
šansu za sopstveno bogaćenje, a najviše za otpuštanje moralnih kočnica. Tada
nastaje taj meta-jezik koji lako obrađuje tzv. narod. Eto vam nevinog primera:
umesto narod treba reći građani, čime se označavaju svi
stanovnici jedne zemlje, i ruralni i urbani. Ali, reč narod je
simbolički izvlačila iz istorijskog naftalina sve ideje nacije, nacionalnog,
nacionalističkog, folklornog i estradnog. Tako smo dobili miks jezika
polupismenih vođa, od vrha do tzv. lokala (!) i povodljivog „naroda“ koji je
izbrisao elitu, kreaciju i poštenje, i počeo da govori nekim nepostojećim
jezikom neznanja, skarabudženih sintagmi i potpuno pogrešnih značenja. Vratilo
se pokondirenje.
Pripovedač
ocenjuje da je politički esnaf „polupismen“ i „nadobudan“. Vešt u pomodnom
obesmišljavanju pojmova. Iz komunikološkog rečnika nestaje reč problem.
Reč problem
postaje izazov. Lik u romanu izvodi mikro lingvističku teoriju na
primeru ove i drugih reči. Jer, bože moj, kako da svemoćni vlastodržac, ma kog
značaj bio, sebi priušti slabost postojanja problema; on se nosi samo sa
izazovom jer njemu je svaki problem dobrodošao zato što ni ne postoji. Postoji
jedino mogućnost nečega sa čim će se taj Kraljević Marko izboriti, ako treba –
mrkim pogledom. Svi znamo da je najkraća i najtačnija definicija polupismenih i
nadobudnih političara: Bahate neznalice.
Šta
reči koje upotrebljavamo danas, one koje nerviraju vašeg junaka, govore o
svakodnevici u kojoj živimo?
Pre no što vam na to
odgovorim, treba da upozorim buduće čitaoce da je u ovoj knjizi sva ta kritika
senka i suprotnost onoga što nju preovlađujuće čini pričom o originalnom
stvaralaštvu pojedinaca i čitavih generacija u zavidno znatiželjnom dobu. Nije
to bajka o poželjnom već slika mogućeg koje se događalo. Ne samo pred
našim očima već „potpisano” našim očima koje su te događaje stvarale. Ja tu
pričam o pojedincima i grupama ljudi koji su obogatili svoje i tuđe
„biografije“ i svetsku stvarnost prilozima najboljih delova sebe. Najkraće
rečeno, kroz njih sam želeo da proslavim život sa svim njegovim tegobama, ali
prevashodno primerima uzdizanja tog istog života na ravan fešte i praznika.
Želeo sam da se odužim vremenu koje je pokazalo, makar privremeno, pomalo
naivno, kakav svet može biti.
Očigledno
je da ni sa čim nećete da upoređujete osamdesete…
Poređenje sa današnjim
dobom, i ovde i u svetu, neuporedivo je, pomalo neukusno. Jezik koji moj junak
ismeva je jezik populizma, površnosti, neobrazovanja, ali i kvazisigurnosti u
sebe – biti pred sobom jedini i najbolji. Sebičnost, bezgrešnost i
samouverenost bez pokrića, posledice su tog jezika. Ili njegovog uzroka,
svejedno. To je negativni perpetuum mobile.
Roman
je ispunjen izuzetno duhovitim opaskama. Vraćajući se u devedesete,
objašnjavate da je pojam kupoholičar imao sasvim drugo značenje. „Manična
kupovina onog čega nema.“
Hvala vam na ovom
zapažanju o duhovitosti. Iako sebe ne smatram duhovitim, priznajem da sam
priželjkivao da se taj blagi, vrcavi humor primeti. Pre toga da ga naravno –
ima. Zato što je u stanju da odagna mrak kojim bi knjiga bila opterećena.
Njegovim odsustvom izdao bih početnu ideju da proslavim zajedno sa čitaocem
vreme kojeg više nema, ali ga jeste bilo.
Imao
sam utisak da ste u jeziku održali svet što se ruši.
Ukoliko sam dobro
razumeo, ovo je kompliment. Ako jeste, onda nije na meni da ga tumačim. Možda
je ovde jezik, njegova nepretenciozna analiza, hteo da kaže šta smo sve
izgubili, šta smo sve imali, šta se može vratiti.
Pominjete
Sajam! Kad smo već kod „rušenja“, kod mogućeg „premeštanja“, uznemiruju li vas
te vesti?
Naravno. Ne da me
uznemiravaju već dovode do besa. Nije reč isključivo o tome što sam kao čovek
sa dve profesije vezan za knjige, samim tim za Sajam knjiga. Na tom mestu i
nigde drugde! Radi se i o pravu na sećanja iz detinjstva. U Pucnju u prazno
objašnjavam šta je junaku i drugima značio Sajam kao institucija, kao vašar
mogućnosti. Ne samo Sajam knjiga… To je individualno i nacionalno pribežište,
jedno od važnih na koje ljudi polažu pravo. Ne znam šta je gore: dolazak tih
dođoša-političara koji valjda ne žele da se sećaju odakle su došli, koji sve
staro ruše, seku sve što ima zelenu boju i betoniraju šta god stignu, ili kada
isto čine oni koji su odavde. Ne znam gde su koreni te antiestetike, nebrige za
zdravim životom, nemanja ni trunke osećaja za druge. Prosto ne razumem… Onda se
zadovoljim ili utešim što znam da oni mene, i ljude poput mene, tek nikako ne
razumeju. Ambisi u shvatanju života; dublji od onih jezičkih i geografskih.
Kakva
su prva sećanja na tu manifestaciju?
Sajam knjiga mi je
prirastao za srce iz dodatnog, vrlo intimnog razloga. Moj otac je početkom
sedamdesetih osnovao izdavačku kuću i bio jedan od prvih privatnih izdavača u
socijalističkoj državi. Objavio je značajna izdanja u opasnim okolnostima –
Solženjicina, Grosmana i slično – i osnovao časopis Književna kritika.
Gde
je bio njegov štand?
Imao je takoreći štand na
mestu na kojem Geopoetika prebiva već trideset godina. To preklapanje je
izuzetno emotivno… Ali, Sajam kao mesto izlaganja celokupnog života – od
vašara, automobila, hrane, rok koncerata, sportskih nadmetanja – za svako dete
i odraslo biće označavao je toplinu od kog je sećanje sazdano. Nedopustivo je
oduzimanje prava na tako nešto! Moja lična nemoć pred ovim nasiljem je utoliko
veća jer sam u više navrata bio član Odbora sajma knjiga, koji se naravno bavio
sadržajem te manifestacije, a nije mu bilo u moći i da odlučuje na koju ledinu
(ne)će biti bačen, te sam nekako iznutra, još intimnije i mazohističnije,
svedočio njegovom (budućem) kraju.
Ranije
su najpoznatiji pisci i književnice bili u centru pažnje?
Jesu. Bili su to sajmovi
autora, pre svega. Isključivo knjiga. Ne aksesoara, kozmetike, rublja u vidu
poklona, blogera i raznih zvezdica estrade – loših knjiga. Znalo se kome je i
čemu gde bilo mesto; kome na sajmu, kome u cirkusu.
Poslednjih
godina nije lako pronaći i videti književnike. Promenila se njihova uloga u
društvu?
Ta promena je već davna.
Pisci su prvo izgubili na svom društvenom značaju i na uticaju koji su imali
šire od literature, potom su poniženi ponudom da budu kao neki srednjovekovni
minstreli – zabavljači nekada kraljevima, a sada bahatoj eliti koja ne čita,
ali voli da pominje knjigu i ugosti pisca. Možda je to neka paradoksalna
iskonska pravda… Pisanje je oduvek bilo individualni i usamljenički čin: već
napisana knjiga imala je sudbinu da dalje putuje samostalno, bez autora. Pisac
je bio i ostao onaj koji je ostavljen i koji dragoj (knjizi) može da maše na
rastanku. Da se nada da je ona bolja od njega.
Bekstvo
od biografije
Vladislav Bajac (Beograd,
1954) objavio je dve knjige pesama, tri knjige priča, osam romana. Knjige su mu
prevedene na dvadesetak svetskih jezika. Dobitnik je više domaćih, stranih i
međunarodnih nagrada i priznanja (Japan, Kina, Velika Britanija, Makedonija,
Norveška), te posebne književne nagrade Kine. Osnivač je izdavačke kuće
Geopoetika. Dobitnik je Svetske nagrade za književnu prevodilačku inicijativu
Londonskog sajma knjiga i Udruženja izdavača Ujedinjenog Kraljevstva za ediciju
„Srpska proza u prevodu“ na engleskom jeziku. Nosilac je Ordena Kraljevine
Norveške za zasluge u rangu Zapovednika.
(Radar, 24. oktobar 2024)