Roditeljstvo, razvod, starenje… Da li pisac celog života piše „jednu knjigu“, taman ona bila sedmi nastavak u serijalu o detektivu Maksu Vulfu?

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, izdavačka kuća Laguna ugostila je Tonija Parsonsa i predstavila sedmi roman u njegovom krimi serijalu o detektivu Maksu Vulfu. Ubistvo za prezauzete (prevod: Nenad Dropulić), objavljen najpre u Beogradu, govori o Emi Mun. Posle šesnaest godina zatvora zbog oružane pljačke, u kojoj su poginula dva čoveka, ona izlazi na slobodu i uporno odbija da oda pravog ubicu.

U patikama, sa kačketom, Parsons srdačno dočekuje čitaoce iz dugačkog reda što čekaju da im potpiše jednu od knjiga. Ne sedi za pultom, nego stoji ispred, da bi bio bliži ljudima dok strpljivo prilaze. Fotografiše se i razgovara sa svima. Sutradan, u hotelu, u elegantnom odelu, odgovara na naša pitanja.

Uvek je pomalo neobično razmenjivati zaključke o detektivskim storijama. Taj svet ima sopstveni, grubi jezik. „Sedi i začepi labrnju, kazao sam“ – čitamo na 235. stranici.

Jednako je živopisno navođenje podvučenih redova iz pojedinih poglavlja. „Njugejt nije bio sačuvan ni konzerviran jer su se svi stideli tog mesta na kom je Čarls Dikens posmatrao javna vešanja u masi kao da je finale kupa.“

No, naš sagovornik je ljubazan, skoncentrisan, koncizan. Pričate sa piscem koji tačno zna šta želi i šta radi. 

Uvodno poglavlje Ubistva za prezauzete počinje rečima: „Stari psi se bude rano da najbolje iskoriste preostalo vreme“, a završno zaključkom: „Stari psi bude se kasno kao da čuvaju snagu za dane koji su im preostali“. Igra prvom rečenicom otvara i zatvara roman?

Radi se o tehnici tekstopisaca. Ponekad se vrate na početak, ali sve sagledaju iz drugog ugla. Ovde sam primenio upravo takav postupak. Koristio sam potez sličan tom iz sveta muzike. Tehniku onih što pišu stihove, naročito za izvođenje.

Rečenica je dala ritam…

Bila je zvezda koju sledim.

Da li je lakše kada već imate stvorenog junaka? Čitamo sedmi nastavak serijala o Maksu Vulfu.

Zanimljivo da je teže pisati o liku i svetu koji već postoje. Najpre zato što moram da se pridržavam određenih postulata, pravila, držim nekih lokacija, i od pre poznatih lica. Ako radim na rukopisu koji nije u seriji, mogu da izmislim šta god poželim, potpuno novi univerzum. Rečenica s početka Ubistva zapravo kaže da vreme teče. Maks je stari pas. Njemu vreme prolazi...

Uzbudljivo je kreirati nove karaktere. Ovde Ema Mun, na primer, „miriše na cveće i cigarete“.

Ovo je zasnovano na jednoj devojci koju doista poznajem.

Navedeni opis pojavljuje se dvaput. Detalj je važan?

Detalj je bitan jer ljude čini stvarnijim. Kako piscu, tako i čitaocu dok se upoznaje sa likovima, pa ih prati dalje.

Koliko je težak rad na serijalu? Imate rokove…

Teško je svaki put. Bez obzira ima li datuma kada treba da sve završite ili nema. Pogotovo ukoliko se radi na nizu o istom detektivu. Postavljeni standard mora da se dosegne. Ne sme da se padne ispod crte. Ubistvo za prezauzete trebalo je da izađe u avgustu, u Londonu. Smatrao sam da mi je potrebno još vremena i sve sam odložio za januar. Pisanje je samo po sebi teško. I ne treba da bude lak posao! Misli li Kristijano Ronaldo da je fudbal težak sport? Da je lako, svi bi radili.

Unutar sedam delova pronalazimo izgrađen svet. Međutim, tu su i pravila žanra – principi krimića – da citiramo Igora Mandića.

Potrebno je ostati u njihovim okvirima, ali uvek uneti nešto sveže. Pogledate li iznutra svet koji sam stvorio – taj se svet svakako menja. Detektivova ćerka raste, kolega ima problem sa pićem, pojavljuju se kriminalci sa kojima je imao muke u prošlosti. Znači: pridržavati se starih principa i stalno unositi novo; ići u korak sa vremenom. Za razliku od Džejmsa Bonda! Taj ne stari. Uvek je u najboljim godinama. Nikada ga ne bole leđa. Ne žali se. Više je lik iz fantazije. Drugi pristup mnogo je životniji. Protok vremena je prirodan. U knjizi, u životu…

Poređenja su neodoljiva u većini krimića. Iz Ubistva izvlačimo ona sa pticama. „Nasmešila mi se kao kratkovida sova.“ Ili: „Delovao je kao stari izmučeni gavran.“

Vidim da je prevod odličan!

Pripovedate o Crnom muzeju – Muzeju zločina. Fikcija? Izloženi predmeti upotrebljeni su za ubistva: bombe, noževi, kišobran iz kog se izvlači mač…

Ne. Zaista postoji! Nastao je u 19. veku kad je Metropoliten policija krenula da skladišti ukradene predmete, oružje korišćeno tokom zločina. Bukvalno – skladište… Nastavili su da ostavljaju ostali alat i pribor. Beležnice detektiva koji su tražili Džeka Trboseka i nikad ga nisu pronašli. Institucija stara sto sedamdeset godina. Čudna mešavina magacina, muzeja i obrazovne ustanove. Pitomci sa policijske akademije dolaze da se spremaju za posao. Vide zid na kome su izložene fotografije svih pripadnika Metropolitena poginulih na dužnosti. Počinjući čist krimić, prvu u nizu, bio sam začuđen što niko nije progovorio o Crnom muzeju.

Sigurno nije lako ući.

Vrlo je teško ući, nije otvoren za javnosti, mnogi policajci nisu bili u njemu. Isključivo na obuci, ako je planirano. Izloženi predmeti su osetljivi. Ima posebnu klimatizaciju, svetlo… Ipak, pre izložbe odabranih predmeta u Muzeju grada Londona, pozvali su mene da otvorim postavku i održim govor. Smatrali su da sam ekspert. A ja nikada nisam bio u njemu! Nakon tog poziva, išao sam dosta puta i sprijateljio se sa penzionisanim detektivom, praktično upravnikom. Sada znam mnogo, ali prvi put sam – izmišljao.

Pripovedač govori o žudnji društva da nekoga kazni, a ne da istera pravdu na čistac.

Nažalost jeste tako i dosta puta stradaju nevini da bi se zadovoljila potreba za odmazdom. Koliko vidim, to je u ljudskoj prirodi. Pronaći žrtvu i krivca.

Čovek pronađen u parku na prvim stranicama ima tetovažu. U drami Isus na koži Mirka Kovača, glavni junak Isus saopštava majstoru za tetovaže: „U stvari, Majstore, slaba strana tvoje umetnosti je što traje koliko i ljudski život.“

Ne volim ih naročito. Moj otac je imao dosta tetovaža. Običaj tog doba. Bio je vojnik, tetovirali su se u ratu kad im je bilo teško. Da pokažu prijateljstvo nastalo među ratnim drugovima. A moja generacija? Nije bilo u modi. Kasnije se vratilo. Mene je promašilo. Imam prijatelja u Hongkongu kome je nepoznata žena rekla da odlično izgleda za čoveka od pedeset. Začudio se otkud zna da ima pedeset godina. Rekla je: „Pa nemaš nijednu tetovažu.“

Roditeljstvo je i u ovom krimiću vaša velika tema. Ravnoteža: odnos detektiva i ćerka, pa osumnjičene Eme Mun i njenog izgubljenog sina.

Veoma je važno biti nečiji roditelj, biti nečije dete. Krug života. Generacija završava, druga nastavlja... Pisac uvek traži najbolji mogući materijal da bi ga upotrebio. Roditeljstvo spada u najbogatije izvore. Uzgred, uvek sam imao uspeha sa knjigama u kojima roditeljstvo ima bitnu ulogu. Eto… Neizbežno dođe do toga da čovek svira svoje najveće hitove. Pišem ono na šta publika reaguje kako treba.

Književnik celog života ispisuje „jednu“ knjigu?

Tačno. Poput psa sa koskom. Ne možete da sprečite pisca da se ne vrati na isto mesto.

Pored roditeljstva i razvoda, starenje je ključna tema.

Od rođenja smo svesni da sat otkucava. Što sam stariji, ta me tema više zanima. Prirodno!

Opisujete bojler: šišti nalik „starcu sa emfizemom“. U teretani slušaju Kleš. Prolaznost je povezana sa pesmama: „To je zastrašujući trenutak, kada shvatimo da se muzika više ne stvara za nas. To je trenutak u kom ostarimo.“

Sve je izvučeno iz stvarnog života. Odlazim u Fredovu teretanu. Tamo se to sluša! Novu muziku možemo da čujemo slučajno. Možda nam se i dopadne… Ne slušamo je stalno. Nije naša! Imao sam sreću da rastem u drugoj polovini 20. veka. Zlatno doba, pojavilo se puno dobre muzike.

Pamtim kriminalca koji mi je slučajno u restoranu rekao da ga je prošle noći u diskoteci izazivao sin njegovog mrtvog neprijatelja. Nije hteo ni da ga pipne. Požalio se: „U ovom poslu je gadno kada preskočiš generaciju.“ Gangsteri i rokeri stare na drugačiji način? Prikazujete zatvorenike dok izlaze sa odsluženja dugih kazni, u garderobi iz druge ere. Izlaze iz ćelije – iz vremenske kapsule.

Donekle je istina ovo što ste rekli. Muzika i kriminal nisu zanati za čitav život. Teško je baviti se njima dugo i konstantno. Obično se to radi na kraće staze. Nekada bavljenje tim poslovima postaje samoubilačko.

Detektivski roman zadire u društvene klase? Ema priča ritmično, „s naglaskom samoobrazovane radničke klase“.

Klasa je svuda bitna. Često sam promovisao knjige po zatvorima. Zatvorenici su dolazili iz svih slojeva društva. Često i bogatiji ljudi koji su doneli pogrešne odluke u životu. Ja sam iz radničke porodice! Moj otac je bio radnik. U detinjstvu i mladosti nisam znao nikoga ko je imao – karijeru. Svi su imali nekakav posao. Što nije isto… Ne mogu ni za sebe da kažem da je ovo što radim – posao. Karijera. Ali ne smatram se boljim ni na koji način. Mene određuje klasno poreklo.

A Margaret Tačer? Pominjete je slučajno?

Ne sećam se da je spominjem. Ona je živa u sećanju britanskog naroda. Ne verujem da je u političkom kontekstu.

U medijima glasno iznosite političke stavove.

Skoro smo imali izbore. Posle četrnaest godina vlasti konzervativaca, ljudi su bili nezadovoljni. Glasali su za laburiste. Danas su isto nezadovoljni. Zovu ih socijalistima, što oni zapravo nisu. Nadam se da će to biti neka vrsta vakcine. Narod će da se vakciniše protiv toga i nikada više neće da se pojavi. Ljudi nisu zadovoljni povećanjem poreza, smanjenjem životnog standarda. Uvek ću da glasam za one koji su za manje uplitanja države. Takav sam bio, takav ostajem. Volim svoju zemlju! Dobra zemlja. Tolerantna, pre svega. Moja žena je Japanka, imigrantkinja, venčali smo se pre više od trideset godina. Nikad nije bilo nikakvih problema! Nije baš tako svugde u svetu. Tu vrstu tolerancije u svojoj zemlji poštujem ko god bio na vlasti.

-

Čovek i dečak 

Kada mu je bilo dvadeset godina, Toni Parsons (1953) zaposlio se u fabrici za proizvodnju džina. Potom je postao muzički novinar i pratio eksploziju panka i novog talasa. Tokom sedamdesetih bio je uticajan muzički kritičar: njegovi razgovori sa grupama Kleš, Seks pistols, Toking heds i Ramons učinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske. Kako navodi izdavač, nakon razvoda od prve žene, Parsonsu je dodeljeno starateljstvo nad njihovim četvorogodišnjim sinom. Ta činjenica, uz onu da je sin bivšeg marinca sa Ordenom za izuzetnu službu tokom Drugog svetskog rata – bitno će uticati na ceo njegov prozni opus. Dva odnosa – sa sinom koga je sam podizao i sa pokojnim ocem koga je obožavao – srž su prvog romana Čovek i dečak. Delo je doživelo veliki uspeh u Engleskoj i celom svetu; za prva dva meseca prodato je u tiražu od 750.000 primeraka.

(Radar, 31. oktobar 2024)