Jedan od
najpoznatijih nemačkih pisaca objašnjava kako je pre trideset pet godina na
istočnoj strani slučajno prespavao rušenje Berlinskog zida, ne zatvarajući sada
ni na tren oči pred senkom kakvu ti događaji bacaju na njegovu prozu, zemlju i
ceo svet
Pre dve godine, Dževad Karahasan (Duvno, 1953 –
Grac, 2023) i Ingo Šulce (Drezden, 1962) održali su odvojena predavanja o
svojim poetikama na Univerzitetu u Tibingenu. Ta dva njihova eseja –
Karahasanova poslednja duža napisana proza – objavljena su u knjizi pod
naslovom Nema mene bez tebe (izdavač:
Bulevar Books). Naser Šečerović, prevodilac Šulceovog izlaganja i Alida Bremer,
razgovarali su sa dva poznata pisca u drugoj celini ovog izdanja.
Šulce je u Beogradu, u Gete institutu, s
moderatorkom Biljanom Pajić, predstavio taj „dijalog, autopoetiku, promišljanja
o formi“ – da upotrebimo definiciju iz podnaslova – duhovito i lako kao što se
između korica tematizuju složena pitanja profesije.
Slučaj je hteo da (istočno)nemačkog prozaistu
sretnemo na tridesetpetogodišnjicu pada Berlinskog zida.
No, poučeni rečima izgovorenim u Tibingenu,
pazili smo koliko potežemo to pitanje. Naime, njegov prvenac 33 trenutka sreće iz 1995. vezan je za
Rusiju. Reći će da je njemu sadašnjost najvažnija, a da ponekad jednostavno
moraš da se vratiš unazad kako bi je shvatio.
Dva autora povezuje neobičan literarni potez!
Radeći na Čestitim ubicama (2020),
inspirisan u početku novelom Levijatan
Jozefa Rota, zaronivši već duboko u storiju o antikvaru Norbertu Pauliniju –
Šulce je pozajmio junaka iz dela kolege.
Kazaće da više ne uspeva da rekonstruiše kako je
došao na ideju da ubaci Dževadovog lika iz romana Što pepeo priča (Bulevar Books); čoveka po imenu Juso Podžan Livnjak,
specijalizovanog za rukopise pisane na bosanskom jeziku ali arapskim pismom.
U knjizi Nema mene bez tebe naglašavate da nije
tačno kako ono što pišete uvek kruži oko Zida. Ipak, otkud da prespavate
ključni događaj s kraja 20. veka?
Pa to je zapravo bio sasvim običan dan. Tih
godina inače nisam naročito rano odlazio u krevet, ali tada se eto tako
dogodilo. U stvari, važan dan za revoluciju bio je 9. oktobar. Održane su
ogromne demonstracije. Od tog časa, radilo se u suštini o mirnoj revoluciji.
Bitan je i 4. novembar. U svim gradovima koji su imali teatar, ljudi su
demonstrirali – proteste su vodila pozorišta. Oni u Berlinu, na
Aleksanderplacu, prenošeni su na televiziji.
Budite se i
zatičete čudesan prizor.
Potpuno nezamislivo. Na državnoj televiziji prenose
proteste protiv države. Iz današnje perspektive, rekao bih da je pad Zida
veliki događaj, ali preciznije rečeno – jedan od mnogih u ono doba. Nije me
bilo strah što sam sve prespavao. Ja sam se bojao da u tom trenu svi ne odu na
Zapad, umesto na demonstracije. Treba naglasiti da su u svakoj instituciji –
škola, fabrika, šta god – ljudi probali da izaberu nove šefove. Užasno je bilo
teško da se na takvim mestima uspostavi nova hijerarhija.
Koliko je
potres uticao na fikciju? U realnosti se desilo „nemoguće“.
Mogao bih da se složim… Moj Peter Holc još nije preveden na srpski jezik. U pitanju je pikarski
roman. Holc je utopista, komunista. U jesen 1989, lik takvog utopiste jeste
stvarnost. Svakako nije mogao da nasluti ovakvu promenu. Ali koliko je sa druge
strane spremnosti za saradnju… Za nas, kad sada razmislim, nije bilo euforično,
nego naporno. Prelazak granice utopije postaje svakodnevica…
Akademski
vajar Milan Perić Drakula, koji je bio pored Berlinskog zida, skrenuo mi je
pažnju da je na televiziji delovalo da se ruši brzo i lako. Međutim, oni su
udarali cele noći i ujutro shvatili da su napravili rupu veličine špijunke na
vratima, pa kroz nju, u zoru, virili na Istok.
Interesantna je špijunka. Za nas je Zapad bio sa
„one strane“. Jugoslavija je bila Zapad. Zar nije zanimljivo kako neprestano na
ono sa druge strane projektuješ sopstvene snove i želje…
Šta ste vi
prvo videli kroz „špijunku“?
Mislio sam da ćemo da idemo ka demokratskom
socijalizmu. Nisam odmah uspevao ni da zamislim da je kraj Berlinskog zida put
ka ujedinjenju. Mi smo slobodu i demokratiju sami osvojili, ali nismo hteli da
se zaustavimo pred ekonomijom. „Narodni posed“, uistinu državni – trebalo je da
stvarno postane narodni posed.
U romanu Adam i Evelin, čija je radnja smeštena u
pozno leto 1989, junak i junakinja diskutuju o ostanku i bekstvu. Polemišu da
li je osećanje slobode – detinjasto. „Mona je uvek govorila da je ovo doba
naših mlečnih zuba, da pravi zubi tek treba da niknu.“
Pretpostavljao sam da ćemo biti sve slobodniji i slobodniji.
Šok je nastao kada smo videli da se u slobodi kriju određene zavisnosti,
drugačije od onih koje smo dotad poznavali. Ekonomska, na primer! Dotle smo
imali ideološku, nje smo se rešili, a potom su došle ostale. Odjednom je posed
postao osnov za slobodu.
Novinari su
svojevremeno zamolili Jiržija Dinstbira, spoljnopolitičkog komentatora do 1968,
pa disidenta i posle 1989. čehoslovačkog ministra spoljnih poslova da ukratko
opiše promene nastale te jeseni. Ovako je otprilike rekao: „U petak si ložač u
toplani, u ponedeljak – ministar inostranih dela.“
Ukoliko treba da sažmem u rečenici: promena
različitih vrsta zavisnosti i sloboda.
Imamo
tvrdnje da Berlinski zid nikad nije „nestao“.
Velika tema u Nemačkoj… Te 1990. donete su brojne
pogrešne odluke. Iz toga su proistekli odnosi poseda kakvi i danas postoje.
Nema zemlje u Evropi kojoj njeni stanovnici manje pripadaju, recimo, u
nekretninama, od istočne Nemačke. Dramatično je s tim problemom „nasleđivanja“.
Jedan prema deset! Trinaest posto nekretnina u Lajpcigu pripada ljudima iz
Lajpciga.
U
tibingenskom predavanju više puta pominjete status quo.
Status quo… Brzo se sve menja! Od februara 2022. mnogo se
toga izmenilo u Nemačkoj. Rusija je napala Ukrajinu. Posledice su dramatične i
za Nemačku. Shvatili smo da živimo od ruskog gasa, a na sličan način su razne
stvari nekako iskočile iz koloseka i izgubile ravnotežu. Stvari na koje smo se
ozbiljno oslanjali. Ranije sam mislio da status
quo onakav kakav jeste bio, ne bi smeo da nastavi da postoji u tom obliku
ako planiramo da preživimo. U redu, istok – zapad… Ali odnos sever – jug!
Izuzetno važno pitanje, pogotovo kada
pričamo o ekologiji, veštačkoj inteligenciji... Ozbiljna društvena
pitanja! Takođe, migracije. Niko nema odgovor. Status quo prilično je dinamična situacija, prepuna konflikata. Od
1990, nismo iskoristili šansu, izgubili smo užasno puno vremena.
Videti
budućnost „dalje od vrhova svojih cipela“ – napominjete, razgrađujući Petera
Holca.
Promene su otvorile mogućnosti. U prilici ste da
normalno popijete espreso, da bez razmišljanja otpujete u Francusku, Dansku. To
se podrazumeva. Probleme prave velike razlike kojima su pogođeni socijalno
slabiji. Tražite li jeftin, mali stan, imaćete muke jer ga dosta njih traži,
imate konkurenciju.
A radio,
novine, televizija?
Mediji su isto krupan problem. Koliko vidim,
dominira zapadna strana. Nemcima sa istoka nedostaje sopstveni medij da izraze
šta imaju. U nekom momentu, primetio sam da su gotovo sve novine pripadale
zapadnim firmama, imale glavne urednike sa zapada. Tu se onda problematizuje
istok. Treba da se govori o istoriji i problemima na zapadu. Zamislite brak gde
se uporno priča o jednom partneru kao problematičnom, nikada o samom odnosu,
ili onom drugom. Taj će pre ili kasnije postati ljut i smatrati da je
nepravedno, čak iako je spreman da poradi na svojim greškama. Pitaće se: „Zašto
uvek ja?!“ Ne izgubimo iz vida da pomenuti konflikt ne pogađa isključivo
Nemačku. Reč je o spoljnoj i unutrašnjoj politici. Možemo reći da se istočna
Nemačka razlikuje od ostalih delova zemlje, ali u mnogim drugim državama Evrope
imate iste teškoće.
-
Trenuci
sreće
Ingo Šulce je studirao klasičnu filologiju na
Univerzitetu u Jeni. Početkom devedesetih odlazi u Rusiju i posle šestomesečnog
boravka u Sankt Peterburgu objavljuje debitantsku zbirku kratkih priča 33 trenutka sreće (1995), za koju je
dobio dve prestižne nemačke nagrade za književnost: Alfred Deblin i Ernst
Vilner. Za rad će docnije primiti mnogobrojna priznanja. Od sredine devedesetih
živi kao slobodan autor u Berlinu. Član je Berlinske akademije umetnosti i
Nemačke akademije za jezik i književnost. Njegove knjige prevedene su na
dvadesetak svetskih jezika. Po romanu Adam
i Evelin (Bulevar Books; prevod: Ljiljana Ilić, Nataša Vukajlović-Fišer) snimljen
je 2019. istoimeni film.
Pikarski
roman
U knjizi Nema
mene bez tebe Ingo Šulce najduže govori o nastanku romana Peter Holc (2017). Pitajući se: „Zar
nisam funkciju književnosti uvijek vidio u tome da u pitanje dovodi sve što se
podrazumijeva i da pritom traži svoju vlastitu slijepu mrlju?!“ – razlaže
istoriju nastanka pikarskog junaka koji bi proputovao kroz oba sistema, pre i
posle 1989, suočavajući se sa vlastitim idealima. „Uz dovoljno pažnje i sreće s
moje strane“, piše na 11. stranici, „Peter Holc bi različite sisteme tako
podvrgnuo nekoj vrsti lakmus teksta.“ Uz to, Holc je siroče. Pisac će kazati u
Tibingenu: „Kao dijete i kao omladinac, ničeg se nisam bojao više od toga da ću
morati u dom za siročad ako se nešto dogodi mojoj majci – ona je bila
samohrana.“
(Radar, 7. novembar 2024)