Borivoje Adašević, pisac

Otvaranje, zatvaranje, tajna jezika i starica na krfskom Samitu EU

Izdavačka kuća Stubovi kulture objavila je prvi roman Borivoja Adaševića (1974). Pre knjige Čovek iz kuće na bregu, Adašević je objavio zbirke priča Ekvilibrista (2000) i Iz Trećeg kraljevstva (2006). Njegove priče našle su se u generacijskoj knjizi šestorice pripovedača Pseći vek i u panoramskom izboru Priča za kraj veka – izborima štampanim 2000. godine, kao i u antologiji Poslastičarske priče koju su prošle godine priredili David Albahari i Vladan Mijatović Živojnov. Borivoje Adašević je pre dve godine dobio stipendiju iz Fonda Borislav Pekić za projekat dela Krfska novela, pa smo popričali zbog toga sa njim o Čoveku iz kuće na bregu i zamolili ga da nam otkrije “o čemu će se raditi” u romanu za čiji je projekat dobio ugledno priznanje.  

YC: Borivoje, čim se čitalac bude našao među pasusima vašeg romana uvideće da se radi o knjizi čiji je pisac posebnu pažnju posvetio jeziku kojim pripoveda. Čak i izdavač knjigu najavljuje kao jednu od onih koje su pravi „jezički artefakt“? 

Borivoje Adašević: Jezik ove knjige jeste jezik kojim je njen autor pokušao da napravi otklon od obilja novogovora u kome smo se zadesili a koji, eufemistički rečeno, kvari i našu književnost. On na neki način jeste proizvod samog autora, a knjiga jezički artefakt u značenju rukotvorine, nepoticanja iz onoga što obično nazivamo svakodnevicom i svakodnevnim jezikom. To, dakako, jeste jezik biblioteke ili jezik učenosti, ali je i jezik razumljiv čitaocu jer ne teži komplikovanosti već lepoti i izražajnosti. U svojim knjigama tragam za pesnički strogim odnosom prema rečima a to je oduvek i kod svih pisaca s istom težnjom davalo rezultat u toj jezičkoj posebnosti teksta. 

Vaša knjiga je koncipirana kao ljubavno pismo koje to zapravo nije, napisao je jedan kritičar?

Čitav Peščanik Danila Kiša je nastao dekonstrukcijom jednog pisma. Analizom svake reči tog pisma nastala je genijalna knjiga. Moj roman je pokušaj da se preispitivanjem kojem se podvrgava junak romana, dekonstrukcijom njegove svesti, toka misli, veoma refleksivnih i slikovitih, dođe do priče o životu iz koje će na kraju proizaći jedno pismo. Dakle, Peščanik je istekao iz pisma, Čovek iz kuće na bregu se ulio, da tako kazem, u pismo/poslanicu. Roman čine dva poglavlja, prvo koje nazivam poglavljem zatvaranja, u kome se od ličnog života junaka pravi ambijent, područje jedne očuđene analize i drugo koje zovem poglavljem otvaranja, u kojem se junak priprema, u nekoj vrsti duhovne vežbe, za povratak u svet i koncem kog se roman pretvara u neku vrstu oproštajnog pisma. Međutim, taj sloj ljubavne priče je samo sekundarni u mojoj knjizi. Primarni je onaj koji čitalac vidi kada knjigu otvori a to je ta junakova potreba da pronađe onu tačku ljudskosti koja je u njemu pretekla iz užasa egzistencije a zahvaljujući kojoj on dobija ponovno pravo na život. Rečju, to je roman potrage za smislom i to je ono što nazivam osnovnom idejom moje knjige. 

Nesrećna ljubav, smrt oca, nesigurnost, usamljenost, pitanje vere - samo su neke od vaših tema. Šta bi još trebalo dodati ovom nizu? 

Užas fatalizma koji je dominantan na prostoru Balkana, užasnutost nacionalšovinizmom, razaranje porodičnog miljea, neka vrsta fašizma kao povratnog odgovora sveta na naše postojanje ovde i sada...  

Na specifičan način među rečenice utkali ste misli Davida Albaharija. Na koji način ove rečenice korespondiraju sa vašom pričom? 

Bio mi je potreban, da tako kažem, lenger kojim ću apstraktni jezički i misaoni sloj romana pričvrstiti za tlo, pri tom ne izgubivši ništa od hermetičnosti iskaza i poetike na kojoj sam insistirao. Evo rešenja, koje odslikva i moj lični odnos prema Albaharijevoj prozi. U njoj se, naime, steklo najviše dobrote u srpskoj književnosti danas, od one vrste o kojoj, kroz lik starog Rusa, Kiš pripoveda u Lauti i ožiljcima. Veliki pisac mora biti i dobar čovek! 

Dobitnik ste stipendije Fonda Borislav Pekić za 2007. godinu i to za sinopsis romana Krfska novela. Da li biste nam otkrili o kakvom je rukopisu reč?

O starici koja na Samitu EU na Krfu godine 1994, okupljenim diplomatama pokušava da objasni nesreću na Balkanu, koje se oni groze u tom času, pri tom pričajući svoju bogatu životnu priču. Motiv starice sagorelih emocija, s jednom nogom u grobu koja, pripovedajući o sebi, pokušava da osebujnoj diplomatskoj mladosti Evrope predoči pogibeljnost njihovih stavova i to mračno guranje čitavog naroda pod istorijski led, odavno me opseda, te sam joj (mojoj junakinji) morao dati šansu da kaže šta ima. Uzdam se u Boga da će to kazivanje biti književno vredno onoliko koliko je vredno po svojoj ljudskosti.

Mića Vujičić