Teofil Pančić, novinar i književnik

Četiri knjige i još nešto

Teofil Pančić je tokom 2006. i 2007. godine objavio čak četiri knjige. Zbirku književnih kritika «Na hartijskom zadatku» u novosadskom «Dnevniku», zatim knjigu «Famoznih 400 kilometara» u zagrebačkom «V.B.Z-u», «Osobene znake» u «Beopolisu» i „Karma Komu“ u biblioteci „XX vek“. Prethodno su u istoj prestižnoj biblioteci objavljene njegove kolumne u knjigama «Urbani Bušmani» i «Čuvari bengalske vatre».

Teofile, da li postoji neki poseban razlog što ste baš tokom 2006. i na početku 2007. godine objavili čak četiri knjige?!

Pravi razlog je to što pre toga dve godine nisam objavio nijednu knjigu... Drugim rečima, radio sam kampanjski: dugo sam otezao da se, preopterećen redovnim obavezama, pozabavim radom na knjigama. A kada sam jednom ipak krenuo da ih sređujem, ruka je krenula sama... Rezultat: četvorke. Ali koje, čini mi se, uopšte ne liče jedna na drugu, osim što imaju istog autora. Upravo ta žanrovska i tematska raznovrsnost spasava ih, nadam se, od toga da se međusobno guše, gušaju i smetaju jedna drugoj na policama knjižara.

Čini mi se da su se „Osobeni znaci“ ipak istakli kao nešto posebno. U njima sabirate nešto „ličnije“ tekstove?

«Osobeni znaci» već i naslovom upućuju na tu «ličniju» tekstualnost. Ta i takva knjiga dugo je sazrevala, polako se pomaljao njen oblik dok sam ispisivao brojne «rubne» tekstove («ni kolumne ni kritike», kako ja to kažem) u kojima sam kanda pabirčio nekakvu spontanu i uzgrednu «autobiografiju o drugima», da bih se u jednom (manjem) broju ovih tekstova/eseja/priča okrenuo i direktno autobiografskom, «ispovednom» iskazu, naravno, tamo gde sam smatrao da «moja» priča ima i nekakve šire i opštije konotacije. Toliko, elem, o tome, ne umem previše da pametujem o «Osobenim znacima» upravo stoga što to jeste moja «najličnija» knjiga, šta god to značilo. Hm, dodaću još i to da mi je milo što se, kako vidim, knjiga solidno «primila» kod publike, što je mašala veliki uspeh za knjigu koju je gotovo nemoguće pronaći u knjižarama, osim one koja ju je izdala. Razlog: «srpska posla», ne znam šta drugo da kažem. Da apsurd bude totalan, u danima kad ovo pišem i ta jedna knjižara je zatvorena. Razlog? Srpska posla...

Mnogi od tih tekstova u „Osobenim znacima“ su zapravo pripovetke! Da li nakon „Osobenih znaka“ nameravate da pišete prozu? Da li ste nekada možda počeli da pišete roman ili ga možda napisali ali ne želite da ga objavite?

O da, jednom sam bio počeo da pišem roman. Imao sam osam ili devet godina, i pisao sam o bićima sa Jupitera koja, iz nekog razloga, skakuću na jednoj nozi. To je sve čega se sećam glede «fabule radnje». Očigledno, tada još nisam znao da je Jupiter gasovita planeta, šta god to značilo. A verovatno znači da se ne može baš skakutati po njegovoj površini, ni na jednoj ni na dve noge. Srećom, roman nisam završio. Još većom srećom, o njemu ne postoji nikakav pisani trag.

Svestan sam, i ne bežim od toga, da (sve veći?) deo mog pisanja sadrži taj narativni, «prozni» aspekt, i verovatno će se to u budućnosti dodatno proširivati i produbljivati. Ipak, sumnjam da ću ikada biti pisac «klasične» beletristike, jer mislim da su moj (pretpostavljeni) talenat, duh i senzibilitet naprosto drugačije sorte, i da me prirodno vuku izvesnoj, hajmo reći, esejistici s pripovednim nabojem (a ne obrnuto).

Može se primetiti da vi tekstove koje ste objavili u „Vremenu“ ili u drugim novinama slažete u knjige vodeći računa o strukturi knjige. Dakle, slažući knjigu, iako ne menjate tekstove, vi zapravo stvarate nešto novo. Da li grešim?

Sedi, pet! Naravno da je tako, ili se barem trudim da bude. Kada je u pitanju «pravljenje» knjiga od ranije objavljenih novinskih i časopisnih tekstova, neretko su prisutna dva podjednako idiotska pristupa. Po jednom, takve knjige per definitionem nemaju nikakvog smisla, i nisu drugo do vašar taštine svog autora koji bi da na silu «transcendira» efemernost svog novinskog beleškarenja. Zanimljivo, ovako mudruju najčešće oni koji i nemaju šta da «ukoriče», ili imaju, ali im niko to ne nudi, niti bi To iko čitao. Na drugoj strani, namnožilo se i bećara koji svakojake gluposti turaju u knjigolike kupusare, samo time dodatno podvlačeći trivijalnost i minornost sopstvenog spisateljstva. To što takvi proizvedu jeste knjiga kao predmet, ali inače nije ništa: samo nekakvi listovi papira slepljeni u neku nejasnu svrhu. Zato ja, rizikujući da budem optužen za pretencioznost, volim da kažem kako svoje knjige komponujem, kao da su nekakve, da prostiš, simfonije. Ili romani, uostalom. One naprosto ne smeju biti mehanički zbir svojih međusobno ravnodušnih delova, one moraju imati svoju priču, moraju disati kao celina u onoj meri u kojoj je to ovom žanru primereno i moguće. Knjiga, dakle, prvo mora da se «složi» u mojoj glavi, da ništa preterano ne štrči, i tek onda može u štampu.

Jedan pisac mi je rekao: Nemoj da pišeš kritiku. Ako te prihvate kao kritičara i obeleže tim „atributom“, možeš da napišeš šta hoćeš, nikad nećeš biti pisac! Meni se oduvek činilo da je tekstualnost jedna, da i dobra kolumna može biti pripovetka. Šta mislite o tome?

Ama, dakako! Ježim se od saveta tipa «nemoj da pišeš ovo», «nemoj da pišeš ono». U principu, sve treba pisati, ako za to imaš afiniteta, i ako se pokaže da ti to «ide od ruke». Baš kao što «sve» treba čitati, pod izvesnim razumnim uslovima, jer je gotovo svako čitalačko iskustvo na neki način korisno i dobro. Čak i ono traumatično; takvo je možda i najbolje. Malo šta podiže duhovni adrenalin kao autentično, potresno loša i glupa knjiga... A to da li je neko «pisac», «kritičar», «novinar», «kolumnista», «esejista»... Bah, nikad nisam baš najbolje shvatio šta to treba da znači. Tako isključivim razvrstavanjima uglavnom se bave oni koji pišu malo, ali loše.

„Urbani Bušmani“, „Čuvari bengalske vatre“, „Famoznih 400 kilometara“, „Karma koma“ - knjige su u kojima sabirate svoje kolumne. Šta mislite šta je ona „tajna“ u jednom tekstu koji je vezan za trenutno aktuelan događaj – tajna koja će ga učiniti trajnim, da ne kažemo: večnim, te će se on čitati i kada junaka tog aktuelnog događaja ne bude bilo? Zapravo: kako novinski komentar može nadigrati svakodnevnicu i njenu prolaznost?

Ispravka: «Famoznih 400 kilometara» knjiga je kritika o hrvatskoj književnosti, delom i bosanskoj i crnogorskoj, dakle, nekovrsni parnjak «Hartijskog zadatka», u kojem sam sakupio svoja razmatranja srpske književnosti. Još kad saberem pisanije o prevedenoj kniževnosti, biće to lepa «hartijska trilogija»... A što se one «tajne» o kojoj me pitaš tiče, naravno da nemam pojma: nikada, ili tek izuzetno retko, ne možeš znati koji će istorijski momenat ostati dugo u sećanju ljudi, a još manje možeš to znati kada su u pitanju tekstovi koje ispisuješ, neretko o sasvim «banalnim» događajima iz društvene, ili čak lične svakodnevice. Ako ima kakvog-takvog pravila, onda je to samo ovo: presudna je snaga i sugestivnost samog Teksta, nekakva (para)erotska energija zavođenja koju on (ne) isijava. Sve ostalo je sekundarno kao sekundarna sirovina. Ima bezboj primera da su moji tekstovi pisani sasvim «bezveznim» povodima ili o nekim sasvim beznačajnim ličnostima i njihovim bezveznjačkim rečima ili postupcima ostali u pamćenju čitalaca mnogo duže nego neki tekstovi pisani u Prelomnim Momentima, ili posvećeni užasno važnim pozitivcima ili negativcima naših života. I to je, uveren sam, sasvim u redu: to dokazuje da Tekst može da transcendira Kontekst, da ga nadvisi, ovekoveči ga, da Reč može da nadživi fizičku, trrodimenzionalnu Stvarnost. A šta lepše od toga uopšte možeš poželeti jednom Tekstu?!

Pojavilo se u našoj javnosti čak i pitanje da li treba objavljivati sabrane književne kritike!? Vi ste učinili upravo to u knjizi „Na hartijskom zadatku“?

Na to sam pitanje zapravo već odgovorio nešto iznad ovih redova. Dodaću još i ovo: ko ima šta da sabira, taj sabira. Ko nema, taj (bi da) oduzima. Drugima, naravno.

„Na hartijskom zadatku“ je odlična hronika onog što se zbivalo u domaćoj književnosti od devdesetih do danas. Kada biste morali da opišete stanje u srpskoj književnosti u tim godinama ali tako da opis stane u naslov neke domaće ili strane knjige, kako bi glasio taj metaforični rezime-naslov?

Hm, možda «Pleši, čudovište, na moju nežnu muziku» (Mileta Prodanović). I čudovište je plesalo, nije da nije. Malo ko se toj zagrobnoj melodiji odupirao. Oni koji jesu, spasili su makar i dronjave ostatke časti i smisla pisanja na srpskom jeziku.

Zvučaće banalno, ali među svim tim piscima koji je onaj pisac čiju novu knjigu Teofil Pančić čeka sa najvećim nestrpljenjem?

Ima ih, recimo, ne više od šest-sedam, i lako će ih nabrojati svako ko je čitao «Na hartijskom zadatku». Mada, uvek s najvećim nestrpljenjem očekujem knjigu koja će me iznenaditi, od nekog autora za koga nisam čuo, ili od koga ne očekujem ništa dobro.

Često ste u svojim tekstovima pominjali smenu generacija u književnostima Hrvatske ili Crne Gore. Da li je u Srbiji bilo te smene generacija?

Nemam pojma da sam «često spominjao smenu generacija». Moguće je, ali pre bih rekao da sam pisao o smeni paradigmi, stilskih, žanrovskih, tematskih, svetonazornih. U generacije ne verujem, čak ih se grozim, kao i bilo kojeg drugog krda u koje dvonošci stupaju (nacije, vere, navijačke bande, rodno ekskluzivni serklovi etc.) ne bi li im bilo toplije, po cenu da smrdi.

Stekao sam utisak da kao kritičar „volite“ knjige koje ne zaobilaze stvarnost, koje potežu društvena pitanja, probleme. Da li grešim?

To je u osnovi tačno, mada me to uopšte ne sprečava da budem fan, recimo, «Autostoperskog vodiča kroz galaksiju». Istina je da mi je književnost koja autoonanistički kopa po sopstvenim papirnatim iznutricama uglavnom nepojamno dosadna, ali i tu ima izuzetaka: kao i svakom normalnom čitaocu, na kraju krajeva mi je bitno samo da (li) se radi o dobrom štivu, s tim da prihvatimo postulat da dosadno ne može biti dobro. A mislim da to i nije baš too much to ask for.

Mislite li da će se književnosti  bivših SFRJ republika vremenom stopiti u jednu književnost?

A šta je to «jedna književnost» i kako ćemo je definisati? Neka svakome njegovog časnog nacionalnog imena, a svaka književnost koja se međusobno čita bez prevoda jeste u nekom suštinskom smislu «jedna književnost», i tu se, srećom, ne može ništa.

Kako objašnjavate tu potrebu za povezivanjem i saradnjom pisaca iz „regiona“?

To je najprirodnija stvar na svetu, kao što je normalno da su britanski i američki pisci najbliži rod. Ili nemački i austrijski. Ili italijanski i sanmarinski, ha, ha... Jer ono što ih povezuje je jezik, a piscu je sve u jeziku. Izvinjavam se, dakako, onima kojima je sve negde drugde. Ima nas raznih.

Koje pisce iz susednih republika najradije čitate?

Mislim da je Miljenko Jergović «lider» naraštaja koji se u punoj meri afirmisao nakon raspada SFRJ. Mnogo je, ipak, onih u čijem pisanju uživam, neki od njih su (sad užasno improvizujem) Ante Tomić, Jurica Pavičić, Boris Dežulović, Viktor Ivančić, Boris Buden, Edo Popović, Zoran Ferić, Aleš Čar, Dušan Čater, Maja Novak, Miha Mazzini, Aleksandar Hemon, Emir Imamović, Karim Zaimović, Muharem Bazdulj, Andrej Nikolaidis, Balša Brković, Ognjen Spahić etc. Od «predratnih», a živih i aktivnih, Dubravka Ugrešić, Igor Mandić, Slavenka Drakulić, Boro Radaković... Ma, ko će ih sve nabrojati, sigurno sam zaboravio nekog važnog, pa ću se posle sekirati.