Autorka knjige Potrošena svetlost čula je koleginicu kako kaže da ne možete pisati gledajući toster i rešila da učini baš to: „Postala sam opsednuta izazovom da posmatram predmete ne bih li stvarala umetnost – zanimalo me je kako mi se objekti čine tako živim“

Žena razmišlja o tosteru dobijenom na dar od komšije i odjednom ceo svet bukne u njenoj kuhinji, u čitavoj brutalnosti i ljupkosti – reči su koje najčešće najavljuju delo Potrošena svetlost Lare Poson, čije izdanje priprema izdavačka kuća Prometej, u prevodu Dunje Lozuk. Zagleda ga: „Na jednoj strani tostera su tri dugmeta u obliku pacovskih brabonjaka. Iznad svakog dugmeta, opna crvene plastike obavija malu sijalicu. Ako ih protrljam na trenutak, podsećaju me na pseće bradavice ili okidače na poluautomatskoj pušci, ili na onaj neopisivi talas zadovoljstva kad se tvoj prst približi mom klitorisu... Iznad svake sijalice, malo pomaknuto u stranu, odštampana je po reč uzdržanim fontom nalik onom koji koristi CIA u dokumentima. Zajedno, te reči čine sažetak antropocena: PODGREVANJE ODMRZAVANJE OTKAŽI.“

Predmeti u kujni „podsećaju“, „transformišu“, „preplavljuju“ osećanjima; „liče“, „usmeravaju “, „sramno vraćaju misli“, te naposletku „bude u mašti“ i „prizivaju sećanja“ iz sopstvenog života, šireći vibracije do drevnih vremena, terajući je da nađe mesto u istoriji brutalnosti. Pepeljara, tajmer za kuvanje jaja („neprekidno otkucava“ poput postavljene bombe), mlin za biber („izgleda kao ručna bomba koja se savršeno uklapa u moju šaku“), privezak za ključeve, magneti na frižideru – upućuju na ranjivost, na užase kakve čovek može da napravi drugom čoveku. Čuje eksplozije, „halucinira” zbog abažura lampe, vidi leševe, pita se da li je i ona samo stvar: „Postoje dani kad želim da personifikujem osobine neke stvari. Da budem funkcionalna, ali imuna. Da budem prisutna, ali ne i uključena.“

Videla je mnogo toga, obračunava se: „Stvari s kojima živim koriste svoju nepomičnost da me izazovu. Sjajna bela ve-ce šolja je toliko odlučno nepomična da sam razvila potrebu da je istrgnem iz poda i pomerim s mesta.“

Izuzetna knjiga – bitno je da ta reč stoji pod naslovom proze o čvrstim predmetima i mekoj koži – odabrana za naslov godine u Tajmsovom književnom dodatku, Njustejtsmenu, uvrštena u najuži izbor za nagradu Goldsmit, među najbolju prozu štampanu 2024. koja pomera granice izraza…

Odnos čeličnosti predmeta i krhkosti tela ključna je tema Potrošene svetlosti, pogotovo njihov dodir. Načini na koje se cepa koža.

S velikim zadovoljstvom ispitujem predmete, ulažući istu pažnju i brigu kao da se radi o ljudskom telu. Uživam dok posmatram pojedinačan predmet, čak malu trulu jabuku, sa istim fokusom i posvećenošću koje bih posvetila velikim delima umetnosti. Neko sam vreme razmišljala da svojoj knjizi dam naslov Mrtva priroda, kao da je to slika, recimo, činije sa voćem. Dok sam pisala, dugo sam razmišljala o načinu na koji su pojedini umetnici tokom vekova posvetili sate i sate slikanju predmeta. Vinsent van Gog naslikao je zdelu krompira, Rene Magrit naslikao je češalj, Mona Hatum napravila je mnoge skulpture od đevđira – lista se nastavlja. Možda je neizbežno, ukoliko provodite dane, nedelje i mesece posmatrajući obične predmete – mlin za biber, četku, tanjir – da čovekovo telo i meso otkriju sopstvenu lomljivost, kao odgovor na pomenute stvari sa kojima živimo tako nerazdvojno.

Nema granice između živog i neživog, subjekta i objekta? „Junakinja“ se pita da li je predmet.

Zaista je tako. Reći ću vam najpre kako je ova knjiga nastala da bih odgovorila na pitanje. Mislim da je to bilo 2018. Bila sam u knjižari koja drži radikalnu literaturu i slušala razgovor pisaca. Jedan od učesnika je govorio o fikciji i autofikciji i o tome kako književni kritičari često napadaju književnice zato što crpe materijal iz svojih života (kao da svi pisci ne rade upravo to!). Osvrnuo se na nešto što je rekla kanadska književnica Šila Heti: „Ljudi koji posmatraju sebe kako bi bolje videli svet – to nije narcizam. To je, kako oduvek stoje stvari, ono što rade umetnici, što moraju da rade. Ne možete naslepo. Ne možete pisati gledajući toster.“ Ta izjava delovala mi je kao provokacija. Pomislila sam: možda baš možete pisati gledajući toster. Postala sam opsednuta izazovom da posmatram predmete ne bih li stvarala umetnost – zanimalo me je, dok sam počinjala da pišem, kako mi se objekti čine tako živim. Što sam više pisala, više sam osećala da su stvari i pripovedač deo istog živog bića, kao da su predmeti deo naratorkinog tela isto koliko i njeni udovi. I to je to, zar ne? Tako živimo u svetu, tako se krećemo kroz svet.

Najlepše je mesto kada donese činelu iz šume. Broji sekunde vibracije. Kasnije otkriva note kakve proizvodi njeno telo. Tihi zvuk posude sa peskom… Uvukli ste u sebe čitav svet, svim čulima. Zvučni talasi dosežu do davnih vremena.

Ah, toliko me raduje što vam se dopada ovaj odeljak. Reč je i o jednom od mojih omiljenih delova knjige! Napisala sam je uz pomoć prave činele, smeštene kraj mog stola. Tapkala sam po njoj olovkom, noktima prelazila preko nje, kapala vodu na nju, čak prolila malo kafe. Zveckala sam po njoj i zatvarala oči. Sklopila bih kapke i posmatrala kuda će me odvesti mašta. Obožavala sam tu činelu. Pretpostavljam da sam meditirala uz taj zvuk, uz osećaj vibracija. Bio je to izrazito fizički proces. I pošto volim da pišem po pravilima, naterala sam sebe da zapišem šta god mi je palo na pamet: nisam sebi dozvolila luksuz da bilo šta cenzurišem. Želela sam da budem verna svojoj mašti. Da pratim sa punom pažnjom i lojalnošću sadržaj uma dok zurim u pojedinačni predmet, nekad satima, nekada nedeljama. Ono što sam zamišljala, sanjala, dozivala u sećanje, videla i pročitala (ili mislila da sam pročitala) moralo je da se zapiše.

Važno je držati se pravila?

Volim da pišem držeći se pravila. Ograničenje gura moj um na čudna i neočekivana mesta, stvarajući nešto novo, neobično. Oslobađajuće. Forma romana za mene jeste jedini prostor u mom životu gde mogu da istražujem apsolutnu slobodu. Nema granica. Sigurna sam da je većina romana mešavina autorove imaginacije, njegovog proživljenog života, knjiga koje je pročitao, televizije, filmova i videa koje je odgledao, vesti koje je čuo, destinacija koje je posetio i tako dalje. Frustrira me što tržište insistira na kategorijama. Zahvalna sam piscima poput V. G. Zebalda i Itala Kalvina jer su tako eksplicitno pokazali da su te kategorije prepreka dobrom pisanju. To su prepreke koje sam morala da preskočim ili šutnem u stranu svakog jutra kad sednem pred ekran.

Plašite li se za našu budućnost? Pripovedačica govori o tajmeru za kuvanje, želi da oseti kako izgleda proizvesti strah.

Teško je danas biti živ, obraćati pažnju na sve što se događa u svetu, a ne biti zabrinut za budućnost. Doživljavam talase straha, obično vezane za globalno zagrevanje, brzinu klimatskih promena i ekološki kolaps. Aktuelni trenutak, momenat hiperkapitalizma, neoliberalne politike, izgleda nalik ludilu. Čini mi se da je jasno kako nam treba radikalna promena sistema, ako želimo da zaštitimo planetu i buduće generacije. Međutim, nisam sigurna da li je to povezano sa delom teksta kada naratorka razmišlja o tajmeru za jaja. Rekla bih da cela knjiga otkriva opsednutost ljudskom sposobnošću za nasilje. U ovome je stvar: nasilje je neizbežno. Ne morate biti usred rata: on je u svim našim životima, čak i u najobičnijim, najprivilegovanijim domaćim prostorima. Osećam da previše Britanaca ovo ne vidi. Mi smo, po mnogo čemu, arogantna i budalasta nacija.

Jesmo li nešto naučili iz istorije? Iz pokolja? Govorite o tim užasima. Potrošena svetlost je strašna poput bajke. Kamene pločice, stare više od četiri stotine miliona godina, divan su detalj. Sunđer upija istoriju…

Ako smo naučili, zaboravili smo te lekcije. Trenutno se događa genocid. Svako to može da vidi. Ukoliko želimo, možemo da ubistva pogledamo na telefonu. Najstrašniji pokolj palestinskog naroda, uz jasnu podršku najmoćnije zemlje na svetu, Amerike. Telefoni koje posedujemo, nosimo u džepovima, uz pomoć kojih jesmo u prilici da prisustvujemo tom genocidu u svako doba dana i noći – napravljeni su od metala iz Demokratske Republike Kongo, gde se takođe dešavaju najstrašnija kršenja ljudskih prava. Užasno. Čini mi se da vrlo malo toga možemo uraditi da to sprečimo. Kao da je jedino što možemo da stalno primećujemo, obraćamo pažnju, zadržimo patnju u srcima i glavama i da ne okrećemo glavu na drugu stranu. Nisam nameravala da napišem knjigu koju sam napisala, ali to je jasan pokušaj da nas podsetim da obratimo pažnju, da zatražim od sveta da pogleda, pogleda, pogleda.

(Radar, 23. januar 2025)