Izdavačka kuća LOM upravo je objavila roman Sama Bore Ćosića (1932), autora blizu šezdeset knjiga. Naratorka se obraća prisutnom partneru što ćuti ko zaliven, nigde drugde do na groblju. Među grobnice dospeli su primetivši grupu koja ide za sandukom, pa su jednostavno pošli za povorkom. Prva rečenica: „Kad smo se tu već zadržali, mogli bismo ovde da zakupimo nekakav stan“ – potvrđuje tezu Milice Nikolić iz predgovora za Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji, iznesenu 1980, da je smeh najznačajniji unutrašnji sadržaj proze ovog pisca.

O čemu toliko priča?

Sumnjajući da je možda ranije rekla ono što govori, teši se da je kod ponavljanja sva sreća da se „ono prvo u ovom drugom potpuno izgubi“. Računajući na dozvolu čuvara da mogu da ostanu na klupi i posle sahrane, ona ne zatvara usta. Nenaučno pretresa najrazličitije životne pojave, razmatra krucijalna pitanja faširanih šnicli, otmenost konobara ili smisao prikolice za kampovanje. Stiže do jednog direktora: „Kako mora biti dosadno direktoru fabrike zapušača za flaše, zato što je direktor fabrike zapušača za flaše! Svakako je lepo biti na brodu, ali šta vredi kad samo hodaš ukrug po onoj palubi, a uvek dođeš na isto.“

Predrasudom naziva teoriju da je sve povezano. Naprotiv, sve je rastureno, „svaka stvar za sebe, kao i svaki čovek.“

Potegne li za geografijom, najžalije joj je jezera, „onako zaokruženog, kao neko siroče“.

Majstorski uspostavljen ritam dopušta joj da maltene na istoj stranici iznese sud o motociklistima, crkvi, putovanjima („zapravo mislim da je jedina sreća u proputovanju, a ne da se moraš bilo gde zadržati“), pa zaključi da najbolje prolaze oni koji urežu svoje ime u drvo, „to je ipak nekakav dokaz“. Štošta bi imala da doda: „Prava je nepravda da o nečemu možeš misliti na stotinu načina, a ovo postoji samo na jedan jedini.“

Nesumnjivo se radi o monološkom pripovedanju, ali ko bi mogao sa sigurnošću da tvrdi šta je u nesagledivom opusu Bore Ćosića monolog, šta dijalog. Priče o zanatima i Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, čuveni naslovi iz 1966 i 1969, ponovo štampani u LOM-u, uključujući i druga izdanja – u osnovi imaju usmenu razmenu. Pamtimo:

„Tata nam je poverio: ’Rekli su mi da postoje penkala koja nađeš na ulici, a kad ih otvoriš, eksplodiraju!’ Deda je izjavio: ’Ja nemam šta da potpisujem!’ Mama mi je naredila: ’Ne podiži ništa sa zemlje, makar bilo i zlato!’ Ujak je tvrdio: ’U Kumodražu su zaklali jednog trgovačkog pomoćnika!’ Mama se obesila tati oko vrata i molila ga: ’Ne izlazi nikud!’ On je odgovorio: ’Boli me pištolj!’“

Međutim, likovi sagledani iz detinje perspektive, egzistiraju u sopstvenom svetu; katkad se učini da između njih stoji zavesa. Bergotova udovica (2022) nastavlja se na Zanate (2023) i Ulogu (2020), s tim da predstavlja „inteligentnu persiflažu i ironični palimpsest“ – esejizira u pogovoru Alida Bremer – te posvetu francuskom književniku Marselu Prustu i njegovom klasiku U traganju za izgubljenim vremenom. Uz nama bitnu opasku da tu jedva da iko ikoga sluša do kraja i retko ko odgovara direktno na postavljeno pitanje, Alida Bremer nenametljivo ali detaljno pojašnjava igru. Ćosićev gospodin Tatalović u stvari je Prustov Svan, otmeni Germantovi zapravo mesarska familija Mesarović…

Nakon što smo se zainteresovali na koji način posle pola veka ulazi u ritam starog romana da bi napisao novi, objasnio nam je kako se te stvari vezuju jedna za drugu: „Bergotova udovica očito uzima jezik Uloge porodice, mada onde, mimo te tehničke pozajmice, mnogo je bitnija persiflaža onog velelepnog predloška. Od samog početka, uglavnom načinom izrugivačkim, traje moja književna bitka protiv književnosti. Najpre s dva nadrealistička romana, potom nastupili su oni tekstovi, pisani infantilnom frazom. Tutori su prononsirano bili označeni kao antologija osamnaest poglavlja, načinjenih različitim neknjiževnim oblicima. Ovo prati i esejistika. Mixed-media, kič estetika. Sama još otvorenije pokazuje tu tendenciju.“

Ne deluje da se slaže da Sama pripada nizu Zanati – Uloga – Bergot, svejedno što je jednako duhovita.

Napisaće nam u mejlu da urednik Flavio Rigonat vidi u njoj „nekakvu paralelu s polusanjivim buncanjem Džojsove junakinje“. Očigledno priziva poslednje poglavlje Uliksa i Moli Blum.

„Tema je, dakle, onaj trivijalni diktum, kojim je već u Tutorima ispisana ’pjesmarica’, a najtačnije se vidi u novoj knjizi pesama, izašloj u Zagrebu, koja se tako i zove, Profane (Hrvatsko društvo pisaca; 2024)“, napominje Bora Ćosić za naš magazin. „Ova nova junakinja uglavnom truća, dobro nebulozna i naoko naivna. Dok naivnost, mimo sveg odijuma koji je prati, smatram pravim tlom istine.“

Šest stotina stranica Tutora (1978) otvara rečnik tridesetogodišnjeg popa Teodora Uskokovića iz 1828. Pod odrednicom „Djete“ stoji: „Djete, maleni čojek, nejak, bez puno pameti, pa istom il će bit il ne, premda i taki znade viditi i pamtiti.“ Definicija „Pameti“: „Pamet, što bi morao imati svatko, a sasma rijetko. Niti stoji za vidjeti, niti imade kakav drugi znak, no dokle ne progovoriš ili ne pokažeš kroz pismo o nečem. Mnogi nijemi i nepismeni možda pametni, a ne zna se.“

Teodorova pojašnjenja pomažu nam da razumemo vezu „naivnosti“ i detinje opčinjenosti pojavama i predmetima, raznim džidžabidžama što se u romanu Sama doduše drže za čisti višak.

U Dnevniku (2013–2020) je eksplicitniji: „Ne mogu se otresti sumnje da u srži svake ’gluposti’ postoji nešto, ne samo neglupo, nego i fundamentalno sublimno, budući upravo u tom nepodnošljivom trućanju krije se ono ’osnovno’, a što je baza našeg duha i njegovog jezičkog izraza za onoliko svedena, koliko je to i primarni vokabular kibernetike (1, 0) samo je dokaz uskog kruga u kome se odvija sve takozvano bogatstvo čovekova uma.“

Takođe beleži da „u svojoj, povremeno tapirskoj nezainteresovanosti, čovek ne postavlja neka najtrivijalnija pitanja“, koja „baš u svojoj profanosti, kriju ponešto zabavno, a iskonsko…“.

Najtrivijalnije nedoumice jesu okosnica najnovijeg romana: „Šta vredi gospođi Vilotijević da zagleda u svaku etiketu po prodavnicama, kad ionako ništa u tome ne razume. Pa ona ne veruje ni da voda ključa na sto stepeni, nego sad ovako, sad onako, kao što zaista postoji zemlja u kojoj dužina metra mnogo je kraća.“

Gospođa Vilotijević iz Ruskog vrtlara (2023), priči o Rusu odbeglom iz vlastite zemlje zbog rata u Ukrajini, gde se enkiduovski ide do blata? „Gluparije“ nisu ni ovde zaboravljene. Sledi povik: „Ali gledajte! Pa mora i u toj gluposti biti nečega! Mora biti da u samoj svojoj biti, glupost poseduje nekakav sistem, već je njen rečnik sačinjen od ustaljenih trivijalnosti i doslovnosti.“

Naratorka (Sama) sumnja da je dovoljno pametna, srećna što „nije junakinja nekog romana“, makar smatrala „da glupima treba pustiti da budu glupi, a pametnima ionako niko ne može pomoći. Jer samo glupi, nadam se, mogu se kad i kad nekako izvući iz te svoje gluposti, a pametni više nemaju kuda dalje“.

Naravno, igra je složenija! Uz prepoznatljive motive, poput žice za rastezanje, prevoznog sredstva zvanog tramvaj, čuda poznatog pod imenom lift (Bergotova udovica: „isto što i tramvaj, samo ovaj ide u vis“), problema održavanja ravnoteže, hoda po žici, cirkusa, uobičajenog prisustva patuljka, opsesije sitnicama gurnutim u džep što treba da se isprazni, naposletku redovnog straha od hipnoze – pomenuto, naizgled naivno „trućanje“ dovodi u pitanje svako izgovoreno slovo, reč, rečenicu, tvrdnju, čak istoriju.

Bez

Prozu pod naslovom Bez, objavljenu u LOM-u 2021, Bora Ćosić je napisao posle posete bečkom muzeju, u kom su bile izložene slike Edvarda Hopera. Najpre je počeo da opisuje njegova platna, a onda u svojoj noveli pokrenuo likove s tih čuvenih umetničkih dela, „dramatizujući njihovu sadržinu“ – kako navodi – držeći se pritom slikarevog stava da ga više interesuje prostor nego ljudi u njemu. Namerio je i uspeo da napiše redove bez preteranih emocija, bez imena, bez određenja okoline, vremena i svega drugog, počevši da se u nekom trenu naslanja i na tuđe tekstove, te filmove kada Hoperovi-Ćosićevi junaci uđu u bioskop. Reference su na kraju, ritam je izvanredan, nisu preskočeni prepoznatljivi motivi (recimo prizor naizgled „prelomljenog čoveka“ ili ulice), pažljivo dozirani humor, dok je igra svetlom i senkama dovedena do vrhunca. Na početku, pošto uđu u hotel, žena u ladici pronalazi knjigu koju je neko zaboravio i odmah primećuje „kako je taj podvlačio ponešto sa strane, noktom“. I mi smo malo-malo činili isto, čitajući ovo delo što pomera granice fikcije.

(Radar, 20. mart 2025)