Poznati pisac o svom novom romanu „Pijavice“, postmodernizmu, paranoji i o godini koja je promenila ljude

„Pijavice“ su malo iznenađenje. U ovom romanu se više nego ikad bavite svakodnevnicom. Bavite se jednim aktuelnim problemom. Odakle takva potreba?

David Albahari: I mene je iznenadio taj upliv svakodnevice u moju prozu. Kada sam počeo da pišem „Pijavice“, imao sam na umu običnu ljubavnu priču između jednog Zemunca, Srbina, i jedne Beograđanke, Jevrejke; potom je priča krenula u pravcu istorijskog romana o zemunskoj jevrejskoj zajednici; i ta priča se na kraju preobrazila u pripovedanje o antisemitizmu. Moglo bi se reći da je stvarnost nadvladala istoriju i emocije, s tim što je antisemitizam ovde samo simbolični predstavnik sve prisutnije i sve raširenije netrpeljivosti prema osobama koje drugačije izgledaju, misle ili govore. „Pijavice“ su zapravo roman o predrasudama koje menjaju ljude i prave od njih stvorenja koja slepo slušaju i spremna su da urade sve što se od njih traži. Takve predrasude nisu neka posebna odlika današnje Srbije već postoje u celom svetu, i moja priča je smeštena u Beograd i Zemun samo zato što to područje najbolje poznajem. „Pijavice“ se isto tako odnose na Kanadu, Hrvatsku, Francusku ili bilo koju drugu zemlju. Svugde postoje ljudi koji, poput kakvih pijavica duha, nastoje da isisaju iz nas svako osećanje dobrote i tako nas prepuste vladavini strane zla.

Glavni junak romana, kolumnista lista „Minut“, nakon teksta o porastu antisemitizma u Srbiji, biva pretučen i živi u opasnosti. Da li su „Pijavice“, na neki način, „angažovana književnost“?

Nikada nisam bio siguran šta termin „angažovana književnost“ doista označava, a sada je možda kasno da učim. Ako taj termin podrazumeva određeni politički angažman, onda toga nema ni u romanu ni u njegovom tvorcu. Ako podrazumeva bavljenje stvarnošću i aktuelnim problemima, onda toga ima u romanu, ali to za mene ima drugostepenu vrednost. Za mene je u prvom planu ono što sam od postmodernih vrednosti uneo u roman – poigravanje žanrom, neprekidno uključivanje referenci na moje ranije priče i romane, pisanje o pisanju, i napokon činjenica da je to još jedan moj roman koji zapravo ne postoji. Naime, ako je on kraju zakopan, onda čitalac čita nešto drugo, kao što u romanu „Mamac“ ne čita priču o majci koju pripovedač želi da napiše. Naravno, postmoderni elementi u mojoj prozi nisu više u prvom planu kao u, recimo, pričama u zbirci „Jednostavnost“ ili romanu „Cink“, i većina čitalaca ih verovatno neće primetiti tokom čitanja „Pijavica“. Tako je, i za njih i za mene, zapravo bolje.

Vaš glavni junak jeste u opasnosti, ali, u isto vreme, on živi u paranoji. Ustvari, mi nikada ne znamo radi li se o paranoji ili je pak opasnost stvarna. Zbog čega tu stvar ostavljate nerazrešenom?

Problem sa paranojom i jeste u tome što nikada nismo sigurni koliko je ona stvarna. S druge strane, imajući u vidu da svi verujemo u određenu povezanost stvari i zbivanja, moglo bi se reći da je paranoja – u smislu verovanja da su stvari povezane na neki način koji ih dovodi u veza sa nama – prirodno stanje našeg duha. Moj junak sluti da se nešto događa, ali ne može – i vi ste tu sasvim u pravu – da oceni da li je on doista upleten u to ili mu se samo pričinjava. Stvar se ne razrešava iz prostog razloga što priču ne kazuje sveznajući pripovedač već upravo onaj koji nije siguran šta se događa. To vam je kao u onim američkim filmovima o zaverama u kojima se na kraju, taman kada pomislite da je zavera raskrinkana, pojavi još jedan tajanstveni lik koji prisluškuje ili motri, pokazujući da uvek postoji novi, viši nivo zavere, odnosno, da paranoja nema kraja.

I kabalistička učenja, zajedno sa dimom lakih droga, pojačavaju mističnost vašeg trilera...

Kabala se ovde pojavljuje kao neminovan izbor grupe pripadnika jevrejske zajednice, iako oni, u stvari, ne primećuju da je kabala deo jevrejskog religijskog sistema. Kabalista je, pre svega, vernik, i ono za čime traga jesu načini postizanja što prisnijeg prianjanja uz vrhovno biće. Nevernik nema šta da traži u kabali; njegovi pokušaji su unapred osuđeni na neuspeh. Ali kada se nađete u situaciji da strepite za svoj život, onda se hvatate za svaku slamku. Tako je i kabalistički nivo moje priče samo jedna igra koja, u skladu sa postmodernističkim zahtevima, ostavlja otvoren kraj. Čitalac treba sam da zaključi, ili da odabere, da li se nešto desilo ili ne, i od njegovog izbora zavisi kako će shvatiti celu priču. A dimovi lakih droga, kao i alkohol i bensedin, slabašne su zamene za stvarnost – tačnije rečeno, sve su to pokušaji da se pobegne od stvarnosti koja prevazilazi maštu do te mere  da je u suštini potpuno kontroliše. Na kraju se, naravno, ne zna koja stvarnost je prava stvarnost, što smo svi u ovom ili onom obliku iskusili tokom devedesetih godina.

Prethodni roman „Svetski putnik“ odigrao se 1998. godine, baš kao i ova nova priča. Zbog čega je ta godina toliko važna za vas?

Tu godinu vidim kao poslednju godinu u kojoj su, bar za mene, ljudi i stvari isti kao i 1994. godine, odnosno, onda kada sam otišao iz Srbije. Posle bombardovanja u proleće 1999. došlo je do velike promene u ljudima, verovatno zbog toga što su tada doista iskusili teret rata, i kada sam došao u Beograd u decembru te godine, nisam mogao da prepoznam mnoge od mojih poznanika. Stoga se, kada pišem, još ne usuđujem da prekoračim tu crtu podele, iako sam svestan da je to možda pogrešna procena. Svi smo, na kraju, žrtve nekih zabluda, zar ne?

„Pijavice“ predstavljaju nešto novo i kada je o formi romana reč. Albahari, majstor sažetog iskaza i borac za kratku priču, piše „Pijavice“ od trista stranica! Kako je došlo do tog preokreta?

Neke priče jednostavno traže više prostora i otimaju se sažimanju. Budući da sam hteo u ovaj roman da unesem nekoliko paralelnih priča, trista strana je bilo neophodno za sve njih. S druge strane, moji pokušaji pisanja romana počeli su krhkim, fragmentarnim „Cinkom“, a svaki naredni pokušaj bio je duži. „Pijavicama“ prethodi „Svetski putnik“ koji takođe nije bio kratak. Izgleda da se moj pripovedački dah zgušnjava kada nastoji da ispriča kratku priču, odnosno, da se širi kada treba da ispriča romanesknu povest. Ono, međutim, što je za mene važnije jeste da se nisu izmenili moji poetički stavovi. I priča na trista strana samo je fragment naspram duže strukture vremena i istorije.

Zanimljivo je da je i ovaj roman stao u jedan jedini pasus. Zašto?

Taj oblik romana odgovara mi iz više razloga. Pre svega, dopada mi se kada su stranice potpuno crne od slova. Moglo bi se reći da tada osećam čist estetski užitak koji izvire iz samog teksta. Osim toga, zadovoljava me i forma takvog teksta, u kojem nema otvora i pukotina koje nastaju kada je tekst uobličen od pasusa različite dužine, dijaloga i poglavlja. Tada se tekst pretvara u svojevrstan lavirint iz kojeg se, kada se jednom uđe u njega, može izaći jedino na kraju – nema drugih prekida, nema utočišta gde se čitalac može odmoriti i eventualno pobeći iz teksta – kada jednom uđe u taj pasus, nema mu druge nego da ide do kraja. Sa spisateljske tačke gledišta, pisanje u jednom pasusu primorava pisca da neprekidno pazi na ritam pripovedanja koji ne sme da se menja, nešto kao zvuk bas gitare u rege muzici. Dakle, pisanje u jednom pasusu je izazov za pisca u podjednakoj meri u kojoj je čitanje tog pasusa izazov za čitaoca. Ako nema takvog izazova, onda je čin pisanja, kao i čin čitanja, u suštini bezvredan. Na kraju da dodam da tom formom izražavam zahvalnost piscima koji su svojim pisanjem u dugim rečenicama i pasusima uticali na mene: Fokner, Beket, Bernhard, Saramago, Handke.

(Feral Tribune, 9. decembar 2005)