!--div>
Aleksandar Gatalica
Aleksandra Gatalica, književnik
Fantastičan način da se preživi
Tako se piše velika istorija, povest bogova koji su sišli na zemlju. A šta je sa istorijom miševa, poljskih buba, mrava u mravinjaku?» Takvo pitanje postavlja čitaocu pripovedač najnovije knjige „Dnevnik poraženih neimara“ Aleksandra Gatalice koju je objavio Zavod za udžbenike. «Treba li i nju upamtiti?» Kao odgovor na takvo pitanje, dobijamo zbirku uzbudljivih i dobro napisanih pripovedaka - upravo onakvih storija koje otvaraju vrata junacima koje je istorija zaboravila. Pisac je u ovom slučaju pronicljivi literarni arheolog koji po budžacima «velikih» istorijskih događaja na samom kraju Drugog svetskog rata kopa po naselju Neimar-Kotež, uopšte po Beogradu, i pronalazi uzbudljive životne drame interesantnih, «malih» ljudi kojima je sudbina napisala čudnovate i opake didaskalije između redova njihovih (tek na prvi pogled) sasvim običnih života. Postoje zanemarljivi ljudi, koji ne ostavljaju trag. «Ali ni oni, govorio je Majstor, ne odlaze u zaborav. Neki nastrani Šveđani odlučili su da ih upamte. Svuda po nezavisnoj Švedskoj, koja nije videla razaranja Drugog svetskog rata, osnovali su ispostave koje beleže jedino beznačajne živote ne samo Šveđana, nego svih ljudi na svetu.», kaže pripovedač, koji je i sam deo takvog literarnog pokreta. Pokreta koji piše «Ecklopediju mrtvih», na teritoriji već pomenutog Neimara.
Gospodine Gatalica, kako vam se naselje Neimar nametnulo kao tema?
Neimar je srce Vračara, a ova opština središte Beograda. Nije bilo ničeg prirodnijeg do da se tu pronađu „uzorci“ građanskog duha po meri jedne fantastične pripovesti koja je za cilj imala da približi godine između dve epohe, između dva vremena. Neimar i danas ima nešto od tog uzaludnog gospodskog duha. Ljudi su poumirali, ali su ih kuće nasledile, a one, kao da imaju nešto od karaktera starih vlasnika, ponosno propadaju, ali ispod ispucalog maltera i starih prozora još pokazuju ponosnu lepotu.
Da li biste čitaocima Reza, dok ne kupe vašu najnoviju knjigu, otkrili ko su junaci vaših najnovijih pripovedaka?
To su svakako izmaštani junaci. Oni su se zatekli u novom vremenu nesposobni da shvate šta se zapravo desilo. Čitav rat su preživljavali, sklanjali se, strahovali i – verovali u jednu priču koja je bila netačna, a to je da je otadžbinski pokret otpora dovoljno snažan i da će na kraju rata kralj Petar umarširati u Beograd kao njegov deda i imenjak 1903. godine. Ali, to se, znamo, nije dogodilo. Ruska Crvena armija zajedno sa partizanima oslobodila je Beograd i svi moji Neimarci u jednom danu su se pronašli u nekom stranom vremenu za koje su mislili da ga valja prespavati. Kada su ipak shvatili da im nema natrag, u mojoj knjizi mnogi od njih pokušali su da pronađu fantastične načine da prežive i dohvate stari život koji im je uporno izmicao.
Ne zamerite, ali meni se najviše dopala priča o prizivanju duhova na Neimaru...
To je priča o junakinji koja se zove Leposava. Toj Leposavi, kao i njenim prijateljicama, nestaju muževi na kraju rata. O njima ne znaju ništa: da su mrtvi nisu, da su živi nije sigurno. U tim okolnostima žene se odlučuju na spiritističke seanse na kojima od sveta duhova pokušavaju da dobiju neke informacije o njima. I sve bi to bila jedna naivna rabota, da se u krug žena nije umešala i jedna denuncijantkinja iza koje stoje nove vlasti koje, doduše, u duhove ne veruju, ali nemaju ništa protiv da im i oni dojave gde se nalaze narodni neprijatelji. To je zaplet priče, a rasplet može pročitati svako ko uzme knjigu „Dnevnik poraženih Neimara“.
Da li je tačno da ste priče – koje deluju tako nestvarno – zapravo nalazili u starim brojevima Politike?
Pa, priče se ne nalaze u novinama. U novinama se pronalazi duhovita građa za priče, bez koje nema ubedljivog pisanja. U radu na ovoj knjizi najviše sam se oslonio na prve posleratne brojeve lista Politika. Šta sve tamo nisam našao. Čini mi se da je ta građa mogla da napravi ne jednu, već nekoliko knjiga. Politika je odražavala vreme u kojem su se zatekli moji junaci. To je bilo doba nemaštine, prvih proglasa, zamene okupacionih novčanica (samo do 100.000 dinara, ko je imao više mogao je da ih baci), prvih radnih akcija po reonima Beograda, mobilizacije i njenog izbegavanja, prijavljivanja ilegalnih radio-odašiljača (na kojima se nekad slušao Radio London), zamračivanja i raznih danas pomalo tužnih, pomalo smešnih naredbi. Najzanimljiviji su bili mali oglasi u kojima kao da su punde davali samo moji junaci. Jedan je tako nudio „časove klavira mladim gospođicama“, drugi prodavao „zlatne zube, rasparene i uparene“ i da ne nabrajam dalje.
Zašto baš vreme između 1944. i 1948. godine?
Na to pitanje sam već delimično odgovorio. Književnost se uvek zanima za nešto što je zaboravljeno, za nešto što istoriografija okarakteriše jednom rečenicom: „Bilo je to vreme u kojem se nova partizanska vlast u Beogradu tek konsolidovala.“ Tu gde istorija stavi tačku, literatura obavezno doda tri tačke i tako nastaju zbirke priča ili romani.
I u vašoj najnovijoj knjizi ima mnogo muzike. Čini se da je muzika veoma bitna u vašem životu?
Morali ste ipak da kažete koja vrsta muzike. Pisci i umetnici obično vole džez, a ja sam, eto, vezan za klasičnu muziku, ne samo kao slušalac, već i kao muzički kritičar Večernjih novosti. Gledajući po tome koliko sam u kontaktu sa muzikom, nje i nema mnogo među koricama mojih knjiga. Samo prva priča u knjizi „Dnevnik poraženih Neimara“ je zapravo muzička. Sve ostale su na neku drugu tematiku. Ipak, ta muzička o jednom ruskom slugi koji za ljubav svoje gospodarice počinje „samo za nju“ da imitira sviranje mnogih velikih pijanista koji su dolazili u Beograd između dva rata – jedna mi je od najboljih koje sam ikad napisao.
Zloupotrebiću to što se vaša knjiga završava 1948. da vas upitam: šta mislite o ovom aktulenim raspravama koje se vode povodom priča o nezavisnosti Kosova i veta koji će, kako se priča na nekim mestima, uložiti Rusija? Kako uopšte komentarišete taj specifičan odnos Srbije prema Rusiji?
Da, priča o ruskoj grofici i slugi Andreju dobar je uvod za tu slatko-gorku srpsko-rusku priču. Verujte, ima nešto između Srba i Rusa. Nikad nisam bio aktivan u rusofilskim organizacijama, noću ne sanjam Rusiju, pa ipak toliko sam duboko vezan za rusku literaturu 20. veka da mislim da je to najčvršća veza sa stranim književnostima koja je uticala na moje pisanje. Kada sam bio u Rusiji (a bio sam nekoliko puta) stalno sam sebi ponavaljao: „ovo mi se ne sviđa, to mi se ne dopada“, a za to vreme srce mi je izdajnički igralo. Eto, ja sam vam možda paradigma za srpsko-ruske odnose. Ništa mi se, racionalno i pojedinačno, u svemu što se danas oko nas i Rusije događa, ne dopada – ni ruski veto u SB, ni odlaganje agonije Kosova, ni okrenutost naše privrede prema Rusiji – a opet ne nalazim snage da se svemu tome otvorenije usprotivim.
Ako se ne varam, vi ste funkcioner Evropskog pokreta u Srbiji. Koliko je Srbija daleko od Evropske unije?
Au, mnogo smo daleko. Ne toliko po privrednim pokazateljima, koliko po mentalitetu ljudi. Na jednom skupu nedavno sam konstatovao da smo mi kao narkomani koji su se nedavno skinuli sa droge, ali su toliko dugo bili zavisnici, da su jednostavno otupeli i još sanjaju narkotičke snove. U Srbiji postoji trećina stanovništva koja ne živi zajedno sa ostalima u istom svetu, niti u istoj državi. To su nekakvi mešetari s juga (a bogami i severa) koji ne plaćaju porez, nešto muvaju, malo kradu, malo falsifikuju, malo švercuju. Dobro zarađuju, a malo rade. Oni imaju dovoljno vremena da u slobodno vreme budu ponosni radikali i da uporno misle da se čitav svet završava na pragu njihovog kamiončeta, ili na ulazu u buvlju ili auto-pijacu gde rade svakog utorka i četvrtka, pa trebalo ne trebalo.
Da li pisac mora imati društveni angažman ili se može pravdati: ja pišem, ne zanima me ono što se oko mene događa? Kakav je vaš stav po tom pitanju?
Na takva pitanja više puta sam odogovarao. Pisac kao pisac ne treba da ima nikakav angažman, pošto nas je istorija književnosti nedvosmisleno naučila da angažovana litratura ima vrlo ograničen rok upotrebe. Pisac (kao i sve druge javne ličnosti) obavezan je, međutim, da svoju poznatost ne drži kod kuće, već da je upotrebi na dobro svoje sredine, svog jezika i svojih čitalaca. To je mišljenje koje nisam promenio godinama.
Kako izgleda biti pisac u Srbiji?
Ukratko: tužno. Pisac je pisac kad se vrati kući sa drugog stalnog posla, ili kad završi pregovore za neki honorarni posao. Mene takav život vređa, ali me, srećom, ne ometa u radu, pošto ja nisam od vrste pisaca koji, poput Pekića, moraju svakodnevno da sede ispred kompa i rade kao da su službenici književnosti. Svoje knjige pišem u glavi, a to radim i dok obavljam druge poslove, i dok vozim, i dok gledam televiziju.
Antr.
Aleksandar Gatalica rođen je 1964. godine u Beogradu. Diplomirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti 1989. godine u Beogradu. Objavio je knjige “Linije života”, “Naličja”, “Mimikrije”, “Vek”, “Beograd za strance”, “Kraj” “Euripidova smrt”… Proza Aleksandra Gatalice prevedena je na engleski, nemački, francuski, ruski, španski, italijanski i još deset jezika Evrope.
Više od decenije i po Aleksandar Gatalica je muzički kritičar u gotovo svim novinama i na praktično svim programima radija koji se bave klasičnom muzikom. Iz oblasti muzičke esejistike do sada je napisao knjige: “Govorite li klasični?”, “Crno i belo, kratke istorije desetorice slavnih pijanista XX veka”, “Artur Rubinštajn protiv Vladimira Horovica i obrnuto”, “Zlatno doba pijanizma”…
Aleksandar Gatalica je prevodilac sa antičkog grčkog.
Mića Vujičić