Poznati srpski hip-hoper Marko Šelić Marčelo govori za Feral o svom prvom romanu i novom albumu na kome radi

Marko Šelić poznatiji je javnosti kao Marčelo, hip-hop artista, novinar i kolumnista. Rođen je 1983. godine u Paraćinu, a živi i radi u Beogradu. Novosadska izdavačka kuća Vega media objavila je Marčelov prvi roman „Zajedno sami“ koji je vrlo brzo doživeo drugo izdanje. Ovih dana Marko Šelić završava snimanje svog trećeg muzičkog albuma koji će se nastaviti na „De facto“ iz 2003. i „Puzzle Shock“ iz 2005. godine. 

Marčelo, u Srbiji je aktuelan vaš prvi roman “Zajedno sami”. Tema je zaista zanimljiva. Glavni junak priče - Radoje Bakrač našao se u autobusu koji bi trebalo da ga kao tragično preminulog u saobraćajnoj nesreći prenese na onaj svet. No, autobus se pokvario, pa su pokojni junaci fantastične priče zarobljeni negde na granici svetova, kako kažete, u usamljenom, pokvarenom autobusu, negde u limbu između dva od mnogih svetova.  

Radni naslov romana bio je "Vere", jer se bavi upravo time: u šta sve ljudi mogu da veruju i do kojih granica. To je jedno malo preslišavanje ljudskosti - i neljudskosti, kao njene podvrste. Međutim, takav naslov zazvučao mi je pretenciozno: ova knjiga nije nikakva zbirka tvrdnji, ona ne ubeđuje nego pretpostavlja dok preispituje, nudi eventualna rešenja i tumačenja a ne aksiome i dogme. Možda je najbolje reći da nudi maštarije s porukom. "Zajedno sami" predstavlja siže romana u dve reči: niko od tih putnika nije sam, ne mora da bude - ali, oni to ipak jesu. Što je loše, jer se kosi s ljudskom društvenom prirodom, i što je dobro, jer odgovore na lična pitanja jedino lično možemo da nađemo. Radoje Bakrač odabran je za glavnog junaka, jer je on, kao oličenje svake vrste proseka, svojevrsna tabula rasa, onaj čiji put do odgovora kreće od apsolutne nule - što je takođe i prednost i prepreka. Za razilku od živih, koji večno mogu samo da nagađaju ima li nečega sa one strane, ovi putnici sada znaju da ima - ali, stoje u mestu i čekaju da se otkloni kvar, ostavljeni da ozbiljno polome glavu oko toga šta je tačno to što ih čeka na konačnom odredištu, bez ikakvog traga ka odgovoru. Zato će, čak i bez svoje volje, iz međusobnih relacija morati da pronađu deliće rešenja. Tu stupa na scenu sve ono što je inače u vezi sa ovom glavolomkom: anđeli, pakao, raj, Bog, Đavo, reinkarnacija, uređenje kosmosa, razmatranje toga šta je duša i koje su njene odlike, ali, na kraju, ovo je jedino roman o ljudima i roman o čoveku.

Zanimljiva je ekipa koju ste okupili u tom autobusu. Na neki način, to su arhetipovi ljudi koji žive oko nas? Vi kao da ste u romanu spojili filmove „Maratonci trče počasni krug“ i „Ko to tamo peva“...

Može da se gleda tako, ali mislim da su ti karakteri univerzalniji: caka je samo u tome što su izrazito obojeni lokalnom paletom, pa se oseća oslanjanje na tradiciju - recimo, u obliku paralele sa filmovima koje ste pomenuli. Sa druge strane, da li su oni predstavnici celih fela ljudi - na primer, da li je pop Toma tipičan primer popa - ili su unikatne osobe čiji postupci govore samo o njima samima i ni o kome više - ostaje na čitaocu i njegovom doživljaju.

Zanimljivo je da roman niste potpisali svojim reperskim imenom Marčelo, nego punim imenom i prezimenom: Marko Šelić. Namerno ste to učinili?

Jašta, pa nije valjda štamparska greška. Zaista, zezanje na stranu, nije to do toga što sam ovo sad više ja nego onaj ja u muzici. Radi se samo o tome što ta dva autorska izraza ne moraju da dele istu publiku, pa ih zato na neki način valja odvojiti. Naravno, kao autoru najdraže mi je kad neko nađe spojnice između te "dvojice" - jer one postoje i biće još jasnije posle treće ploče. Hteo ja ili ne, sve se to sklapa u veću sliku, sve izlazi iz iste glave i prijatno je znati da neko sve to prati i kapira. A opet, uvek će postojati ljudi koji žele da prate samo jedno od ta dva i zato je nužno makar malo razdvojiti teren delovanja. Što se mene tiče, uživam u oba i prilično mi je zanimljivo da se "odmaram" od jednog radeći ono drugo i obrnuto.

Da li planirate objavljivanje ili promociju knjige u Hrvatskoj?

Pa, videćemo kako stvari stoje što se promocija tiče - ali, knjiga se već sada može naći i u Hrvatskoj: kuća Algoritam je tamošnji distributer i jako sam zadovoljan što se desilo da to budu baš oni. Naišao sam na neka njihova izdanja - recimo, Gaimanov "Sandman" - i veoma su lepo i brižno priređena.

Primetio bih da ste na neka ozbiljna pitanja koja potežete u romanu dobro odgovorili, naprosto ih razbijajući satirom, crnim humorom, groteskom. S druge strane, čini mi se da jednom bogatom lirikom, koja je jača od uobičajno hip-hoperske, razbijate one svakidašnje teme hip-hop pesama, nad kojima uvek lebdi opasnost da postanu banalne. Da li je teško biti pesnik u hip-hopu?

Bilo je teško. Sad više nije, jer sam prestao da se tražim u žanru i opterećujem time što pijem gomilu uvreda zbog nekakvog kršenja kodeksa žanra, izdaje ili slično. Neki ljudi pate od uprošćavanja: ne vole stvari koje ne možeš lako i odmah da svrstaš u neku kategoriju. Ako nisi svodljiv na nešto što je opšteprisutno, to te diskvalifikuje, ispada da nisi ništa, da si zbunjen i izgubljen. Naprotiv, ja sam prilično nađen: "problem" je samo u tome što se ne upoređujem i ne ravnam prema trendovima, ne plašim se lomljenja klišea i ne doživljavam kao poraz činjenicu da jedan deo publike neće da me prati u tome. Moj bend i ja samo radimo svoju stvar, bez potrebe da za(o)stanemo i zapitamo se kako se ta muzika uopšte zove, i nikad neću snimiti dva ista albuma. Zato publika željna proste reprize jednim delom nestane sa svakom novom pločom, ali neki novi ljudi dođu i to je mehanizam na koji se ne žalim. Ali jednu stvar sigurno znam: istina je ono što su mi govorili kad sam počinjao - da mediokritet vrlo, vrlo aktivno vuče dole i pokušava da te slomi, da te zadrži  da delite učmalost - jer svaki put kad neko u nečemu uspe, on ujedno dokaže koliko su neki drugi ljudi bedni i nesposobni u onome što rade. A to je onda debeli frust - za obe strane.

Radite na trećem albumu sa naslovom „Treća strana medalje“. Da li biste nam otkrili šta se nalazi na toj - trećoj strani medalje?

Bogme, svašta. Bila mi je simpatična ideja da se treći album bavi simbolikom broja tri, o tome sam želeo da pišem jer tema pruža dosta materijala. "Treća strana medalje" inače je naslov jedne epizode italijanskog stripa Dylan Dog, čiji sam zakleti fan - pa je naslov albuma omaž tom junaku i savršen naziv za album čija je glavna poruka nešto kao "...slomi kliše i nemoj da se lepiš ni na prvu ni na drugu loptu, jer stvari su najčešće nešto treće." I tekstovi i muzika žanrovski variraju i najčešće su neobična fuzija gomile različitih delića svega i svačega. Ekipa i ja mislimo da je ovaj album injekcija jedne nove energije mom opusu i stvarno uživamo u radu - do mere da nam je žao što uskoro završavamo.

Da li se od hip-hopa u Srbiji može živeti? Vaše kolege iz Bad Copy-ja našli su se u srpskom VIP Velikom bratu sa Erom Ojdanićem i Milićem Vukašinovićem. Kako to komentarišete?

Radim kao kolumnista i novinar za više redakcija, držim tribine i književne večeri, nastupam gotovo svakog vikenda - i, da, živim od svega toga. Uvek može bolje, ali zadovoljan sam, uživam u radoholiji i više mi ne treba. Što se Velikog brata tiče, Đole i Čava su moji drugari i navijam za njih u svakoj varijanti pa i u toj - i to se ne menja ni zbog činjenice da ne mogu da smislim tu imbecilnu emisiju, čiji sam poziv za učešće, uz učtivo zahvaljivanje, oba puta odbio i odbio bih svaki put. Ali, sa druge strane, moji prijatelji napokon su solidno plaćeni za ono u čemu su najbolji - u pružanju dobre zabave, pa mi je s te strane jako drago. A to što je ta akcija očigledno jedini način da budu solidno plaćeni a da ostanu pri svom zanimanju, to je problem i sramota sveta i doba u kom živimo. Bodrim ih u tome da sad pametno i dobro iskoriste pažnju koju imaju, iako me nije obradovala ideja da se uključe u sve to.

Kako objašnjavate naglu ekspanziju hip-hopa na prostorima exSFRJ? Mislite li da rat i kriza devedesetih u Srbiji sa tim imaju veze? Da li je to posledica nove bejbi-bum generacije? Kada sam inetrvjuisao Martinu Vrbos sa MTV Adrie, voditeljku emisje o hip-hopu, ona je između ostalog rekla da smatra da je do ekspanzije hip-hopa došlo zbog težnje mladih u ex-YU zemljama ka zapadu (Amerika) gdje je hip-hop na vrhuncu. Šta vi mislite o tome?

Slažem se s Martinom da to ima veze, ali tužno i pretužno će biti ako je krajnji cilj da stignemo zapad u njegovoj govnjivoj zabavi za vesele mediokritetlije i totalne šupljoglavce. Jer, hiphop koji je na Balkanu mainstream - Bad Copy, Edo ili Beogradski Sindikat - tamo preko bio bi težak underground, pošto nosi sa sobom poruke i nije plitak kao tacna. Ovde je baš to najpopularnije zato što je Juga bila gitarska nacija - koja danas u hopu traži alternativu i smisao, a ne banalnost i pubertetski testosteron. Naravno, i taj svetski popularni rep stigao je na domaću scenu i ima svoju publiku - ali, nema više mesta za teške reči, to su podeljeni svetovi i tako treba da bude. Samo bez mešanja, ako se ja pitam.

Jedna od vaših pesama govori o tom Povratku hip-hopa?

Da, to je stvar s prvog albuma i tiče se dizanja srpske scene, koja je pre toga imala jedan period (javne) pauze. Ispostavilo se da je gomila ljudi zapravo pripremala materijale i sve je buknulo u istom momentu - počev od prvog albuma Sindikata, koji je za mene međaš u tom smislu i vatrena najava nove scene. Tad smo se borili za širenje hiphop-kulture, a sad je situacija drugačija - rodila se i hiphop-nekultura i sad bi bolje bilo da se suzbija.

Kakva je saradnja sa hip-hoperima u regionu?

Lepa i dugogodišnja! Radio sam sa gotovo svim predstavnicima srpske scene, a od ljudi iz regiona tu su Edo Maajka, Elemental, Sett, Marvel, Preeview... na novom albumu, tu su i neki novi ljudi: sjajni bitmejker Coteali, genijalni beatboxer Yula i Dash, hrvatski producent svetskog renomea - ali ni tu ne igramo na provereno, pa tako Dashova muzika ovde nije muzika za hit, po čemu je on poznat i cenjen, već muzika za jednu jako mračnu i kanda malo iščašenu stvar.

Pesma „Suze“ duet je sa Edom Maajkom. Prvo vi kažete da bi svi trebalo da znaju da se na ovim prostorima plakalo “iz istog očaja”, a da ni dan danas ne znamo ni razloga, ni značaja. Čini mi se da je ova pesma naročito eksplicitna u poruci koju saopštava: zar danas treba da mrzim Hrvata ili Muslimana, pa sve nas muči ista rana… A onda Edo Majka doda: Neću više metke da ispucavam za sumnjive pretke.

Ta pesma ima svoj život i svoje sagovornike. Jako nam je milo što je tako.

U jednoj vašoj pesmi čuje se čak i Arsen Dedić?

Tako je. To je pesma Nedođija BB sa mog drugog albuma. Ona je dijalog Boga i Đavola - simboličan početak mojih razmišljanja te vrste, što je kasnije mnogo dublje (i na drugačije načine) razrađeno u romanu. Gospodinu Arsenu dopao se tekst i dozvolio nam je da koristimo semplove njegove muzike. To je bilo jedno super iskustvo, stvarno, i velika čast. Delovalo nam je suludo i neostvarljivo, ali želeli smo da pokušamo i našli smo kontakt - a dalje je išlo zaprepašćujuće lako, gospodin Dedić bio je jako ljubazan i ostaćemo mu zahvalni za to.

U „Pismu bratu“ kažete: Tražili smo promene, dobili smo zamene“. Da li i vi, Marčelo, kao većina naših sugrađana u Srbiji, čekate odgovor za koju će se stranu odlučiti Ivica Dačić, predsednik Socijalističke partije Srbije, sa svojim koalicionim partnerom Palmom i Partijom penzionera?

Ne čekam nikoga i ništa, sam sređujem svoj život. Situacija na njega utiče mnogo, ali ja utičem više.

(Feral Tribune, 13. jun 2008)