NASLOV: Džems Džojs PORTRET UMETNIKA U MLADOSTI
PREVOD: Petar Ćurčija
IZDANJE: Rad, Beograd, 1964, edicija „Reč i misao“

Otkad smo uvukli kablovsku, otac sa guštom prati prenose kriketa. Kao perfekcionista koji se drži uputstava, upitao je prodavca antikvarnih knjiga na pločniku ispred Filološkog fakulteta da li ima nešto o kriketu. Ovaj mu je utrapio roman Džemsa Džojsa „Portret umetnika u mladosti“. Iskusni čitalac petparačkih romana – krimići, kaubojci, nindže – našao se pred pričom o Stivenu Dedalusu, pod svetlom stolne lampe u dnevnoj sobi naše stare seoske kuće. Poznavalac svih kaubojskih fazona, probijao se sporije nego obično kroz Stivenovo odrastanje, odvajanje od sredine i njegovo duhovno emancipovanje od porodice, crkve i zemlje. A ni za kriket nije uskraćen! Crvenim flomasterom stavio je tačke ispod rečenica u kojima se spominjala magična reč. „I po celom terenu igrali su kriket, lopte su letele tamo-amo. Kroz meki sivi vazduh čuli su se sa raznih strana udarci kriketskih palica. Oni su kapali: pik, pek, pok, pak – vodene kapljice koje iz vodoskoka polako padaju u puni bazen.“ Ili: „U tišini prijatnog sivog vazduha čuo je udarce kriketskih palica sa raznih mesta: pok. Kad slušaš, čuješ takav zvuk, ali ako bi bio udaren, osetio bi bol. Prut za batinjanje isto tako proizvodi zvuk, ali ne takav.“ Pored ova dva pasusa, istakao je onaj u kome kroz roman prođe jedan tim igrača, „hitri mladići u flanelskim pantalonama i svetlim prugastim kaputićima; jedan je od njih nosio dugački zeleni džak sa štapićima za kriket“ – reč štapići podvukao je debelom crvenom linijom. Kada sam mu ponudio „Dablince“, otac ih je odbio, ali je ipak, gledajući prenose kriketa, zavaljen u fotelji, pri gotovo svakom udaru loptice o bat, ponavljao: pik, pek, pok, pak. (Kapljice piva koje su padale iz limenke koju je držao na stomaku.)

Mića Vujičić (Blic, 15. avgust 2010.)