Najveći
beogradski filozof driblinga i voleja, govori za Feral o svojim esejima,
fudbalu, Danilu Kišu, Marku Kovaču, Ivici Osimu...
Rodio sam se u Nikšiću 1950, piše
u autobiografiji Božo Koprivica. Živeo sam na Mansardi u kući porodice Mrav
(mravi radnici, mravi ratnici, mravi ćupovi, mravi graditelji lopte, vratari,
lopovi, baštovani, suncobrani, robovlasnici, žeteoci). Budio sam se u jednoj
velikoj sobi i gledao u svet ispucalog
plafona. Bio sam muromant, a da to nisam znao. Među linijama na plafonu bila je
figura žene bez glave. Završio sma osnovnu školu, a glavu žene nisam uspeo da
pronađem. Celo detinjstvo igrao sam lopte. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u
ponoć. Po suncu, po kiši, po tuberkolozi, po snegu. Na ulici, na trgu, na
travi, na dlanu. Među dečacima niko na ovoj kugli nije tako dobro igrao lopte. Gimnaziju
sam završio, a glavu one žene nisam video. Diplomirao sam na Grupi za svetsku
književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. U onoj velikoj sobi na Mansardi
ubila se moja majka. Odgurnula je loptu i ostala da visi među linijama na
ispucalom zidu. Živim u Beogradu i navijam za Partizan.
Božo, Vaše knjige su sasvim žanrosvki
originalne. Rekao bih da pišete kritiku koja sa svakom novom rečenicom postaje
esej, da bi isti taj esej u poslednjoj tački postao priča.
- Kritikom se ne bavim već gotovo 20 godina. To sam radio
mlad, sa strašću. Ili sam bio oduševljen, ili je to bila negativna kritika.
Ništa u našoj književnosti posle Hiperborejaca Miloša Crnjanskog
nije sasvim originalno. Ta žanrovska pometnja, sve to kod mene dolazi iz
lenjosti, iz lenjosti i dokolice. Esej počinje iz dokolice i strasne želje
(mere) za pripovedanjem.
Pokušavam da dribling iz detinjstva (ulični dribling)
prevedem u tekst. Pisanje, pisac? Nikad to nisam uzimao baš ozbiljno. I sad mi
je smešno, dobro, čudnovato, pisac BK. Ne osećam se tako. Zato sam izabrao
esej. Počeo sam da objavljujem na drugoj, trećoj godini studija, početkom
sedamdesetih (nagovorio me je Zoran Živković, naš najprevođeniji pisac)
da se nešto zaradi, da se ima za kafanu. Počeo sam da pišem za Treći program
Radio Beograda. U jednom od studija video sam, prvi put, Miloša Crnjanskog.
Hodao je još uvek kao centrafor, polako, ali kao centrafor. Video sam kako
skida svoj zeleni, irski mantil i čuo sam kako govori svoju prvu pesmu “Sudba”.
Kakvo je to bilo čudo, taj glas… I onda bih neke od tih tekstova objavio u
časopisu, najviše u časopisu Književnost. I pomalo sam se (kao mladić
koji igra lopte) stideo zbog tih tekstova, tako bez razloga. Esej i jeste
stid, stid i zavođenje. Esej sve najbolje rasipa u pesak, u morske talase. Esej
gordo zna da ono najbolje u duši i ostane. U telu i duši ostane.
Pronašao sam i u
rukopisu vaše knjige (radni naslov “San, ulica, lopta”) tu scenu sa Crnjanskim…
- I pamtim još jednu scenu. Crnjanski je živeo u
Mekenzijevoj ulici, kod kafane Vltava. I ponekad je sedeo, u rano jutro,
tamo na platou kod Narodne biblioteke Srbije, na klupi. I tako posle 24 godine
izgnanstva sedeo je na toj klupi u parku i gledao u svoje ruke. Velike, lepe
ruke, potpuno odsutan za spoljašnji svet. Kakav je to bio čas iz melanholije.
Na dan kad je sahranjen Crnjanski padao je sneg. Te krupne pahulje, bio je to
Šagalov sneg. Bila je tišina, tišina da
se čuo zvuk teniske lopte tamo preko mora, u Rimu. To je igrala ona mlada
učiteljica tenisa, ona sa kojom je igrao Crnjanski pred rat u Rimu. A sneg je
bio iz Seoba, Seobe, prvi deo. I gospođa Vida
Crnjanski na jednoj stolici na Novom groblju u Beogradu u crnini, u toj belini
od snega. To je bio muzički sneg. Ajde
recimo Čajkovski. Treba zaslužiti takav dan, a Miloš Crnjanski to jeste
zaslužio.
To sam osetio samo još jednom, 15. oktobra 1989, pa još
neki dan kasnije, kad je otišao Danilo Kiš. Jesenji dan kao iz romana Bašta,
pepeo. I Elza Lasker-Šiler koja je bila na sahrani. Gde će mi smrt
ostaviti srce? i Tvoja vitkost teče kao taman nakit. Bilo je sunce,
blago neko sunce, neki spokoj. Sunce koje tone, i klonuće negde tamo u moru,
negde na Srđu. Tog dana Beograd je bio grad na moru. I lice, lica tog mladog
sveta koji dugo nije odlazio s groblja. Znao sam da je Kiš pobedio, taj mladi
svet i Kiš. Da, da, pobeđuje se i u književnosti.
Bili ste sa Danilom
Kišom u Subotici 1978. na književnoj večeri kada su ga napali zbog Grobnice?
- Bilo je dosta publike i veče je teklo, tako, mirno.
Onda su krenula pitanja iz publike, neka opšta mesta. E onda se javio neki
profesor, mislim iz Sente, tako neki uvod, prava palanačka skromnost “šta ja tu
tražim”, skromnost i pretencioznost. Pohvalio je prvu priču, ali povest Krmača
koja proždire svoj okot, tu mu je nešto bilo nejasno, pa fašizam, pa
Informbiro, pa staljinizam, pa pitanje o izvorima koje je koristio Kiš. Hteo
sam, videlo se kud taj smera, da ustanem i da ga udarim. Tako glavom,
mangupski. Još vidim tu uznemirenost, te oči Marije Cindori, devojke koja je
vodila to veče. I Kiš je sve to video, kud ja smeram, i preuzeo stvar: “Vaše
je pitanje besmisleno i bezobrazno.” I posle se veče vuklo tako... Ostao je
mučan utisak, taj bedast, gadljiv utisak. Kiš je odmah znao da je to
“spakovano” u Beogradu. U to sam se i sam već sutradan uverio.
Ali, bilo je i nešto lepo te noći na Paliću. Otišlo je
društvo, otišli su u kafanu, a ja sam ostao u Subotici da gledam prenos košarke
Jugoslavija-Izrael, Evropsko prvenstvo. Bio je klizav parket u Veneciji i
izgubili smo. Kad sam došao u kafanu Kiš je već bio u elementu, pevao je
starogradske pesme, prava rukovet. Jedan lepo pripit gospodin, Kišov poznanik,
malo, malo pa bi prišao Kišu, trajalo je to, astal je bio dug. Tako prilazio je
Kišu i prigovarao mu, na mađarskom, zašto ne peva i neke druge pesme. I
kad je već gospodin, mislim da je bio profesor na fakultetu u Novom Sadu,
preterao, Kiš je pozvao primaša, kakav tip - Paganini, i počeo da peva neku
mađarsku pesmu. Kiš je tražio da ga naćefleisani gospodin prati. I tako jedna
pesma, druga pesma, treća, četvrta, a gospodin nije znao nijednu. I tako sve do
deset. Nijedne se nije setio taj gospodin. Bio je to klasičan nokaut, pravo u
bradu: “Te sam pesme naučio u detinjstvu, kad je moj otac Eduard hodočastio
po krčmama.“ Prepoznao sam samo jednu, onu koju je Kiš retko pevao (čuo je
od nekog mađarskog Ciganina), bila je to Plemićka balada. A pripev
balade ovako ide: U pustome srcu ove guste šume.
Kiš je svaku svoju frku, svaki svoj ispit, i u životu i u
literaturi rešio sam, kako i priliči Andreasu Samu. Nikad nisam, i neću, ni u
životu ni u knjiženosti, video takvog plemića kakav je bio Danilo Kiš. I kakva
usamljenost, polarna usamljenost, i kakav dar za život. Tamo negde već
osamdeset i neke, Kiš je bio poodmaklo bolestan (ali su lekarski rezultati bili
pristojni) sedeli smo sami na terasi hotela “Argentina” u Dubrovniku i
pričali o vrstama salata od hobotnica i sa čim se hobotnica rimuje, i onda sam
u nastupu šizofrenije montenegrina licitirao koliko ću procenata dobiti
od Kišove Nobelove nagrade. Mislim da sam krenuo od 30 procenata, pa sam počeo
da spuštam te procente, pa maštao kako ću da spiskam tolike pare. Gradovi, gradovi
u kojima bih voleo da živim. A Kiš je samo ćutao, i kad već nisam hteo da
popustim, tamo negde oko 15 procenata - iscrpela se moja šizofrenija, Kiš kaže:
“Ima jedan uslov”.
- Koji uslov? “Nobelovac mora da je živ.”
Kiš je preveo Molijerovog Don Žuana, to je
genijalan prevod. Prevod kao miks sterijanskog jezika i dubrovačkog. I tamo
negde pri kraju petog čina kaže Don Žuan, ne, ne, prvo Zganarel (ugledavši
utvaru): “Jaoj! Evo nam nebo šalje poruku da vas opomene” A Don Žuan
će: “Ako me nebo opominje, treba da govori malo jasnije ukoliko želi da ga
razumem.” Kakva drskost i kakva aristokratska hrabrost, kakve li lepe
oholosti. I kakvi su to stihovi (znam ja da je Don Žuan u prozi, ali to
jesu stihovi). Sam i protiv neba, to je Danilo Kiš.
Početkom avgusta 1989. bio sam u Budvi. Radili smo
“Kanjoša Macedonovića” (Vida Ognjenović Žarko Laušević kao Kanjoš) ekipa je
imala povratak za Beograd 8. avgusta, a ja sam se vratio dan ranije jer su Kiš
I Paskal Delpeš za 8. avgust planirali odlazak na more. I tako smo uveče 7. u
kući bili nas četvoro – Paskal, Žunja, Danilo I ja. I Kiš je tražio u jenodm
trenutku da vidi TV dnevnik. Poslednja vest bila je vest o smrti Mire
Trailović, upravnice Ateljea 212. Kiš je naglo ustao, tamo negde prema toj
vesti I opsovao. Bio je prijatelj sa tom godpođom. Kiš je 68, 69 radio ponešto
u Ateljeu 212, ona “Elektra 69”. I ujutro 8. Kišovi su odleteli za Dubrovnik.
U subotu, 12. avgusta (valjada je bila subota) video sam
u Politici pesmu “Na vest o smrti gospođe MT”:
Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
Kakav uspeh srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju,
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
Kakva demonsrtacija sile.
(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)
Sad sam ja opsovao…I krenuo.
Te godine u oktobru Kiš je umro u Parizu. Nije napisao
“Kao da ti ne bih verovao na reč”, nego “Kao da ti ne bismo verovali na reč”.
Kako ste se upoznali sa Kišom?
- Pa već se ne sećam. Bio sam napisao neki tekst o Grobnici
pa su u časopisu ispale neke fusnote, možete misliti – fusnote. Pa sam želeo da
to kažem Kišu, telefonom. Mirjana Miočinović kaže da je ona rekla Kišu - Ima
tamo neki mlad Crnogorac. I taj tekst. I tako je to bilo. Kiš me je upoznao
i sa Kovačom. Ne volim to anegdotsko. Poznanstvo sa Danilom Kišom, to je dar. A
boja? Boja presečenog nara. Ponekad u sve to ne verujem, da je sve to
bilo sa Kišom. Zato se gotovo i ničeg ne sećam. Tih prisećanja, ili ih se
prosto klonim, kao da mi nešto govori pusti to, to je tako bilo, i ne diraj.
Ima jedna fotografija, kad iz kapele iznosimo kovčeg sa Kišovim telom, Pekić,
Kovač, Karaulac, David, Krivokapić, Mandić… vidi se moja ruka, rame, kosa, ali
moga lica na toj fotografiji nema. I to je neka opomena.
Kakvo je remek delo čovek, to je Šekspir. I to jeste Kiš
Danilo. Kakva bezazlenost, kakva zanesenost. U to vreme živeli smo na Lionu, u
jednom soliteru, tako petnaest spratova i tri iste zgrade u nizu. Mislim da je
tamo došao prvi put, dao sam mu adresu, ali brojevi su nekako bili skriveni na
tim zgradama. Neka grupa dece zvrjala je ispred zgrade, i Kiš priđe i pita, to
je čisto mediteransko - montenegrinski
način, da ne zna neko, gleda jednu klinku, zna li ona gde živi BK?
Ta klinka, Ivana, četiri godine, kaže: “Znam, i ja tu živim, to mi je
tata”. I tako, popnu se Ivana i Danilo na peti sprat. Meni je važan u
životu bio taj peti sprat. Peti sprat koji se šeta iz Beograda u Moskvu. Ali to
je druga priča.
Da, da, to poznanstvo sa Kišom, to je dar, a kako sam to
zaslužio, to ne znam. To je kao kad je počelo snimanje “Kuma”, te glumačke
probe, to glumačko zagrevanje: “Ušli
smo i seli za sto, – to priča Al Paćino – i svi su se pretvarali da je on
samo još jedan glumac, Marlon Brando, iako smo svi bili nervozni.” I onda
je Dajana Kiton (šta li bi Kiš ispevao od njenih inicijala) rekla: “Ja to ne
mogu da podnesem, ne mogu da verujem”. Ne može da veruje da igra sa Brandom.
Kako čoveku dobro čini kad se divi. Pa tako i ja to poznanstvo sa Kišom. To je
kao da sam igrao u Puškašovoj lakoj konjici: Grosič, Božik, Kočiš,
Hidegkuti, Puškaš, Cibor. Pa možda se povredi Nandor Hidegkuti, s njim sam
pričao jednog maja u Subotici. Svirao je Rajta Janoš i segedinski citraši, svi
preko sedamdeset godina. Hidegkuti je tražio samo instrumental… I znam da sam
igrao, da igram sa njima, recimo protiv Engleza na Vembliju, kad smo pobedili
6:3. I još da je sa nama Bajdo Vukas, najvažniji gospodin u Splitu u drugoj
polovini 20. veka. Zato što je Hajduk tek sa Vukasom postao prvak države. A
grad postaje veliki kada ima prvaka države. A u Subotici je Rajta Janoš
Hidegkutiju svirao neke od onih Kišovih pesama, samo ja nisam to tada znao.
Sećam se samo da je Hidegkuti na kraju tražio da svira Prokofjeva. A šta od
Prokofjeva, toga ne mogu da se setim.
Kakva je bila ta Kišova dečačka radoznalost i kakvo
osećanje radosti, vodoskoci strasti i duhovitosti, kakav šarm. Tu nije bilo
odbrane. Tu ne pomaže ni holandska odbrana, ni rusko otvaranje, ni Tigran
Petrosjan, ni Mihail Botvinik:
“Privukao Roben jednom Margo k sebi,
Pokazav joj alat, malo ga zaklati,
I namah on htede da ga upotrebi,
Ali Margo reče: “To će me zaklati,
Suviše je golem i dugačak da bi…”,
Dobro, reče Roben: “Da ne bude bola,
Neću stavit celog”; a onda je zgrabi,
I gurnu joj alat, al’ samo do pola.
“Jaoj, reče Margo, ja sam vaša žrtva,
Stavite ga celog, i tako sam mrtva.”
Ovo je Kleman Maro (1496 –1544.) Ja mislim da je to
izmišljeno francusko ime. Sve je to Kiš sam smislio i napisao, iako piše da je
prevod.
Još ne mogu da verujem da je otišao i znam da će se
pojaviti taj čovek koji dolazi iz daleka, taj Don Kihot sa rukama kao
vetrenjače, i da će sve počistiti, taj vitez, Danilo Kiš koji je bolovao od
neizlečive mladosti.
Mirko Kovač je objavio novi roman...
- Neki su fenomeni, neke su pojave neobjašnjive. Tako i
ta generacija Pekić, Kiš, Kovač i David, on je nešto mlađi. I David je objavio
odličan roman. Ta njihova različitost i veliko književno i privatno
prijateljstvo. I tako visok književni nivo. To se više nije ponovilo u našoj
književnosti. Oni ne smeju biti književna istorija, nego savremenici. Njihova
pojava liči mi na onu Puškašovu generaciju ili na onih pet ruskih kompozitora
Borodin, Rimski Korsakov, Musorski…. Kovačev roman Grad u zrcalu dobio
sam 26. decembra, 26. studenog, na njegov rođendan. On je jarac, i evo šta piše
Kovač u posveti: Dragi Bota, dok sam pisao posledenje poglavlje stalno sam
mislio na tebe i na naše očeve”. Pa dalje: “I Žunji doturi ovo zrcalo da se
malo podseti na naše crnogorske jade… Uvek s ljubavlju, tvoj Mirko Kovač.
Ako Mirko bude objavljivao posvete, tako sam bar
obezbedio mesto u književnosti, u žanru posveta. Na poslednjim stranama ovog porodičnog
nokturna je velika partitura, Kovačeva poseta ocu u sanatorijumu Brezovik. Naši
su očevi bolovali i umrli u tom sanatorijumu. Umrli u istom mesecu, u aprilu,
tih dalekih ‘62. i ‘63. Poreklo našeg prijateljstva je na tom čarobnom bregu.
Sve sam to kasnije saznao.
Često sam išao u posetu ocu i krišom pio vodu iz očeve
čaše, iako sam znao da mi je to najstrožije zabranjeno. Tako sam vežbao
dribling. Tamo su bile neke velike terase, i ja sam zamišljao da je to deo NEP
stadiona. U Kovačevom romanu, baš tu u finalu na delu je iskrenost višeg reda.
To je vraćanje duga ocu, za onaj obračun, obračun sa ocem, u nekim ranijim
Kovačevim knjigama. Sećam se tog autobusa, autobusa iz filma Zle pare
koji je išao do sanatorijuma. Kovač kaže u sanatorijumu se ne leči bolest , jer
tuberkuloza nije bolest nego klica smrti. Tako sam tek čitajući Grad u
zrcalu ukapirao da sam odrastao u klici smrti. Moj otac je otišao u
sanatorijum kad sam se rodio. Tako je to trajalo jedanaest godina, do aprila
1962. Moj otac je bio lep čovek, čovek sa stasom. On je dolazio iz neke daleke
zemlje, iz Persije, ili Avganistana, taj tip. Ali već se ne sećam ni njegovog
kašlja, ni njegovog glasa, ni smeha. Bio je duhovit i tako je lepo crtao konje.
Konji u pokretu prolaze neku reku. Tako sam prvi put osetio šta je ritam. Ima
jedna fotografija, mog oca Đorđija iz Beograda, tu je živela moja porodica, te
daleke 1936. Kakve velike i gvozdene oči. I košulja sa ruskom kragnom. I druga
fotografija, nedelju dana pre smrti na bolesničkoj postelji. Gde su otišle one
oči iz Beograda, gde su upale? Ovo se zove bolest fusnote. Moja bolest.
A u ovom Kovačevom romanu zavoleo sam onu nevjestu,
nevjestu iz Dubrovnika, u beloj venčanici koja lebdi po Sponzi, po Gundulićevoj
poljani. To Kovač prati kao u filmu Vrt Finci Kontinijevih i vidi kroz
rupu, kroz prozor na Buži, vidi kako nestaje ta žena s ruba morske stene. I
kako pada u more u neku ogromnu plavet. To je Kovačeva Nike od Samotrake.
Odavno nisam video lepše samoubistvo. Više je to od samoubistva. Grad u
zrcalu koji ide u red velikih savremenih svetskih romama provocira na esej,
kad budem u boljoj formi, evo ovog leta, na esej “Kosac i nevesta”. U Kovačevoj
novoj verziji romana Ruganje s dušom ima jedno muzičko samoubistvo,
samoubistvo kosca. I gde su se sreli kosac i nevesta. E to ću videti u tom
eseju.
U Beogradu mladi otkrivaju Kovača i to je veliki dobitak
za ovdašnju književnu scenu jer tako modernu produkciju mogu porediti sa tim
ritmom velikog pripovedača.
U jednom od poslednjih poglavlja Kovač se seća kako je na
ledinama u okolini grada N. igrao fudbal, i kako je fudbal igrao i na ulici, uz
ulično svetlo.
- Sa Kovačem je tu na ulici uz svetlo igrao njegov (i moj
prijatelj) Nikola Mijušković. Igrali su tako jedan na jedan. Taj veliki
gospodin Nikola Mijušković početkom 60-tih dao je Hajduku dva gola, ali mi je
krivo što je to dao u Zvezdinom dresu. Bio je veliki prijatelj sa Brankom
Zebecom. Igrao je i centrafora i centarhalfa. Igrao je u Sutjesci, u Budućnosti,
u Zvezdi, u Sarajevu i u Železničaru. Kovač kaže da ga je nekad u tim duelima
jedan na jedan i pobedio. Taj gospodin Mijušković pobedio je rezultatom 2:0
mladog velemajstora Aleksandra Matanovića na trgu u gradu N. u kući
Katurića, apotekara. Matanović je u to vreme bio jedan od najboljih mladih
šahista na svetu.
U knjigama uvek imate priču o Ivici Osimu?
- Prvi tekst o Ivanu, Ivici Osimu napisao sam
krajem novembra 1988. A taj tekst “Volej i sluh” o Osimu i reprezentaciji
Jugoslavije objavljen je 1. decembra. U
“Književnim novinama” ima ceo blok posvećen sedamdesetogodišnjici Jugoslavije,
1. decembar 1918. Jugoslavija je Strelac. I ja sam rođen u decembru. U
subotu, 19. novembra, bila je utakmica Jugoslavija - Francuska, na stadionu
JNA. Francuzi su došli pompezno, kočoperno, sa novim selektorom Mišelom
Platinijem. Bila je to važna utakmica, kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u
Italiji 1990. Na stadionu, bila je neka dosadna kiša i neka mukla svetlost, 7.
845 gledalaca. Tih 8 hiljada gotovo ravnodušnih ljudi, i još je Francuska
vodila 1:0, pa 2:1. Onda su Sušić, Katanec, Vujović, Spasić, Ivković i, pre
svih, Stojković i Savićević, kao prinčevi revolta, psihološku bedu gledalaca
podigli do erosa. Do igre. Luisa Valensuela (ona je na moj poziv bila u
Beogradu) ovako je pisala: “Igrači Jugoslavije sa lica gledalaca skinuli su
grimasu podanika države, koja je izgubila pamet i čast, i podizali ih do
slobodnih građana. Tajni grad Beograd dizao se iz poniženja u zbir velikog
bdenja, bdenja i bodrenja. I pobedila je Jugoslavija, čin 5, scena 3. Onaj
dribling Savićevića na rubu scene, dribling kao stih Marine Cvetajeve - čitav
život u boku, kao uho i kao eho, i volej Stojkovića za 3:2. Volej je
sluh, apsolutni sluh.”
Slučaj je hteo da je baš na ovaj dan, prepodne, bio
miting na Ušću gde je milion ljudi, ma više, 1.487.207 i akademik Vasilije
Krestić, klicalo S. Miloševiću.
Bila je to stota pobeda Jugoslavije u Jugoslaviji. I još
negde u tom tekstu, negde pri kraju, piše(m) za meni nepoznate prijatelje, pa
čak i ni za koga. I na kraju:
“Znate li da su Hrvati najbolji igrači u Beogradu: Bobek,
Čajkovski i Zebec? Novine će proći kao ženski turniri, a tekstovi moji kao
mediteranska vina, dočekaće svoj čas, svog mrtvaca.
Ja sam tajno društvo. 1. decembar, 1988.”
Ovaj tekst je posvećen Sinanu, Sinanu Gudževiću. I još
ima u tom tekstu:
“Ako dočekamo 1990. godinu kao Jugoslavija, možemo ličiti
na pravu, drsku državu.”
Pa imam tekst o Osimu “Kraljica Mab u Veroni” o utakmici
Jugoslavija-Španija na Svetskom prvenstvu u Italiji. I poslednji tekst u knjizi
“Volej i sluh”Jugoslavija Ivana Osima”, o utakmici Jugoslavija-Austrija. I opet
novembar, 13. novembar, 1991. Beč, stadion Prater u Bečkoj šumi. To je
poslednja utakmica Jugoslavije (onu prijateljsku sa Holandijom ne računam),
utakmica za odlazak na Evropsko prvenstvo u Danskoj 1992. Kad je Savićević omamljen
i plah, razbio Austrijance. Taj tekst je posvećen Mehmedu Baždareviću i
počinje: Sve jeste ako voliš. Pa dalje, sad već čitam ovaj tekst kao da
nije moj: “U državi gde sile vitlaju u slepoj omrazi, gde se ruše ogubaveli
zidovi, gde samo mrtvi vojnik zove na molitvu, gde se mapa cepa između
komunističkih monarha čiji su prestoli hranjeni krvlju, anđeli izlaze iz PLAVIH
da nam, da mi zemlja u kojoj sam rođen makar na trenutak ostane zavičaj…
Jugoslavija jeste kao inat, estetika kao moral, fudbalera koji na rubu smrti
jedne države tu smrt osećaju kao teret i kao bogatstvo. Jer ko nije bogat kad
zemlja, kad leto mre, taj nikad sebe sačekati neće… Savićević jeste u driblingu
kao eol, kao harfa, kao eolska harfa. Jugoslavija jeste kao Sarajevo,
(“Sjećaš li se Doli Bel”), u krvi Ivice Osima, majstora srategije i atmosfere.
Jugoslavija jeste kao tradicija, tradicija je lepota koju čuvamo, kao
Bernard Vukas, kao zvuk voleja Petra Radakovića (Svetsko prvenstvo, Čile 1962,
Jugoslavija-Nemačka 1:0, 85. minut, strelac Radaković na centaršut Galića), kao
radost Zvonimira Bobana posle pobedonosnog gola u finalu Omladinskom prvenstvu
sveta 1987, i opet u Čileu.
Ako države Jugoslavije ne bude više ostaće jedna
tajanstvena ljubav (prema poštanskim markama i igri fudbalske reprezentacije
Jugoslavije) koja podrhatava nad tamnim srcem kao kapljica večnosti.“ I
dalje sve u melodrami, kao kod Daglasa Sirka ili Fasbindera: “Jugoslavija jeste
kao sve moje smrti i ljubavi, kao ljubav prema stihovima jednog pesnika iz
Beča.” Jugoslavija jeste kao igrakoju je za Savićevića I za orkestar komponovao
unutrašnji emigrant Ivan, Ivica Osim. Jugoslavija jeste kao Himna noći, kao hor
izgnanika (sve utakmice u tuđini ova ekipa je dobila), kao zvuk igre fudbalskih
majstora, mudraca I boraca, koji preti (hoće, želi) da nadjača smrtni zvuk.
Pa ide ta pesma, to je pesma “Dvoje” i Hofmanstal u slavu
Ivice Osima. Pa dalje: “Jugoslavija jeste kao Ivica Osim, kao njegova stroga
ljubav prema jugoslovenskim reprezentativcima. Jer sve jeste, ako voliš. Jeste,
ja sam Jugosloven.” To je novembar 1991.
A šta danas znači to – biti Jugosloven, šta je danas Jugoslavija?
- Voleo bih da sam Irac, zbog Džordža Besta, Džona
Hjustona ili Oskara Vajlda. Posebno zbog njegovih bajki. Ili Apaš; zbog
Vinetua. Ali šta mogu kad sam Crnogorac. I zavoleo sam Beograd kao energiju i
kao stihiju i kao Partizan. Nisam mogao da odlučim gde ću se roditi, ali gde ću
da umrem i kako, to ću ja odrediti. Umirem, umreću u mojoj zemlji. U
onoj u kojoj sam se rodio. Umreti u Jugoslaviji. Kakav naslov.
Kao umreti u Sintri.
Ima u sarajevskoj zbirci 1000 & 1 noć jedna
kratka, kratka priča dečaka Haruna. Verovatno od Haruna al Rašida. Ha, ha, ha…,
taj dečak ima, imao je deset godina. A ta priča nosi naslov Zatvori oči.
“Ja sam nacrtao zatvori oči zato jer je u Sarajevu otvoren kovčeg sa
duhovima. Indijana Džons je, kad se otvorio taj kovčeg u filmu, žmirio i duhovi
mu nijesu mogli ništa. I u Sarajevu se nikom ne može dogoditi ništa ako na
vreme zažmiri.” Ova je priča nastala u vreme opsade Sarajeva.
Tako ja zažmirim i vidim horog Ive Daneua, jedan njegov
horog na Kalemegdanu protiv Partizana kada je pogodio u poslednjoj sekundi. I
kad je pobedila Olimpija. A Partizanova publika, posle minut i po tišine,
ustala je i aplaudirala. I vidim Milana Galića na Maksimiru i njegov oksford,
tamo po desnoj strani, kako dribla Brauna i centrašut na Vladicu Kovačevića.
Tako je Partizan pobedio 2:1. Koja je to godina, to ne mogu da se setim. Jer
kad zažmiriš, godine ne važe. Pa vidim Vedrinu Tina Ujevića, vidim te
stihove napisane po vodi, tamo negde prema Korčuli. I vidim “jer čista suza
biva vrelo zvuka”. Pa dalje vidim A što je duša, što je duša tanka, taj
sanak sjenke il’ ta sjenka sanka. Il’ vidim Floberov Novembar u
Tinovom prevodu, ili onaj moto Montenjov na početku Novembra u slavu, u
slavu ili svrhu, dangube i tlapnje. I vidim Tinovu, sve je to po vodi, Našu
ljubavnu tlapnju:
A kada skinem prste i gledam slobodno u svijetlo, rojevi
zvijezda jure mojim očima. Pa onda vidim Petra Kralja kao Hamleta, kao plavi trenutak na Lovrijencu,
godina je 1967, i čujem kako kaže I mada nisam ni žučan ni brz… u meni je
ipak nešto opasno od čega se mudro bojat. Tako nekako. I vidim Boruta
Basina, prvi put na Kalemegdanu, kao neku plavu napast, kako sakriva loptu
Zvezdinim bekovima. I vidim Ivu Andrića kako aplaudira, malo gleda u
košarkašicu Šaranović, devojku Rice Gordića, a malo aplaudira, pa vidim Nšo Či
(o piše li se tako, ne sećam se), sestru Vinetuovu kako me gleda i kako se
zaljubljuje u … Vinetu se prvo pojavljuje u Zagrebu (izgubljen u prevodu).
A ja sam mislio da Vinetu i da svi veliki tipovi na svetu, i Pele, govore naš
jezik. Zažmirim pa vidim konjanika Miroslava Cerara i Starog mačka
Andrije Maurovića kako kreće u lov. I gledam Mancu Košir u Brezi Ante
Babaje. Vidim je na kiši, ne sećam se ali mora da je u Brezi padala
kiša, jer kako bi to bio veliki film da u njemu ne pada kiša. Pa ubijam Nemce u
Zagrebu, u tolaetu Gradske kavane ubijam jednog nemačkog oficira. To radi Ivan
Šibl, a ja mu sekundiram. I čujem Vitomila Zupana kako uz menuet
Čajkovskog najavljuje prelazak ruskih tenkova preko jugoslovenske granice. (To
je Radio – Ljubljana). I vidim kako se sprema da pobegne celo slovenačko
rukovodstvo. I vidim kako je ostao miran jedino drug, drug i gospodin Josip
Vidmar. I još zažmirim i vidim jedan pas Stjepana Lamze i kako aplaudira čak i
Branko Zebec.
Zažmirim i eto me na putu za ludnicu. A grad je
Barselona, idemo Janko Polič Kamov i ja, a on mi govori:
Mrtva je atmosfera, i pjesma je obleće tvoja,
kratak je njezin vijek, i vraća se nama ko snijeg.
I vidim kako se ti stihovi sele u stihove Ljuba
Đurkovića sa Cetinja, pesnika koji je jedini spojio dva najukletija pesnika,
Kamova i Disa. Oni su se prvi put i poslednji put videli u pesmi Ljuba
Đurkovića:
Kamov u Barseloni izdiše pod teretom riječi šutnja,
more nad Disom: Mooorrreeee,
I lepet crnih krila, kroz narodnu pjesmu.
Sve ovo može ličiti na košmar jednog
jugonostalgičara. Ako je Bunjuel negovao svoj košmar, što bih ja bio pametniji
od Bunjuela. Ona pesma Ljuba Đurkovića ima gavrana u naslovu, a kad je reč o
pticama, o gavranima, ko mi može oduzeti onu pesmu srpskohrvtaskog pesnika
Milana Milišića “Dva gavrana”. Ajde da se provselimo pa da pustimo celu pesmu
makar neki odgovor izostavili. Ovako idu “Dva gavrana”:
Sam šetajuć jednog dana,
Čuh razgovor dva gavrana,
Jedan drugom grakćuć reče,
“Kako ćemo provest večer?”,
Hajdmo gdje je meza prava,
Gdje je meso, a ne trava.
Gdje ubojna trešti glazba,
Gdje ne treba naobrazba.
Gdje pevaljka sise klati,
Rakija se, ljuta, zlati,
Gdje se samo onaj kudi,
Tko ne pije i ne ludi.
Kljun svoj zalud ti ne tupi,
Izlasci su danas skupi,
U privatne restorane
Ne leti se, Gavro, s grane!
Hajdmo ondak ko i nekat,
Kakvog mrtvog popričekat,
Oprimo se sjetnom gladu,
Krvlju zalijmo baladu.
Znam mehanu Zadnja pumpa,
Gdje se ije, pije, trunpa,
Dok zorica ne zarudi,
Tu je vazdak dobrik judi.
Tu čakije i makljaže,
Ko argument zadnji važe,
A u mrak kad ko zašija,
Ne traži ga milicija.
Na rebra mu tanka lezi,
Od slezine kreni, mezi,
Ne ispuštaj iz svog kljuna
Ni bokunić od bokuna.
Otvori mu teške vjeđe,
Pokljucaj mu oči smeđe,
U kosi mu friz pokvari,
O nju kandže, kljun otari.
Razderi mu cijelo tijelo,
Daj utrobu na vidjelo,
Nek groznija bude priča,
Od našeg teferiča.
Ova je pesma prvi put objavljna u novembru
1985. godine. A ja sam ponovio tu pesmu u oktobru (u Književnim novinama)
1991, na vest da je ubijen Milan Milišić. Ceo prvi deo Književnih novina
posvećen je Milanu Milišiću. I kad je u to nesretno vreme opsade Dubrovnika
broj već bio u štampi, rekli su mi u štampariji da je vest o smrti Milana
Milišića bila samo glasina. Samo sam sekund, dva stao i šutio. Ma pusti, nek
vidi Milišić kako bi ga otpratili. Ali smrt pesnika nije bila glasina. I ta
pesma Dva gavrana objavljena je drugi put 15. oktobra. Taj datum, to je
dan smrti Danila Kiša. Najlepši tekst o Kišu napisao je Milan Milišić, to je
bila moja “narudžbina”.
Tako su se u oktobru, u smrti, srela dva
prijatelja, i dve pesme na naslovnoj strani Književnih novina, Dva
gavrana Milana Milišića i Zlatna kiša Danila Kiša. A
Kišova pesma ovako završava:
Sestra moja sklanja lavor,
skamenjena lica kao,
da je neki mrtvac,
u kući žena mi bez,
reči sprema belu košulju.
I tako zažmurim I pustim jednu makedonsku pesmu
Vasila Hadžimanova (otac Zafirov, a ne sin) Sa’nok sedam treno. I mogu
da umrem u Jugoslaviji.
Je li za Vas Jugoslavija sećanje na prošlost?
- Ako se svako (svako pojedinačno) u svojoj republici,
‘ajde državi, u svojoj ulici, u dečje dvorištu suprotstavi ovim zapenušanim
njuškama, netalentovanim, hrabrim samo u gomili, nacionalistima,
nacio-fašistima, sklopiće se (već se sklapa iz regiona, na bivšim
prostorima) Jugoslavija kao kulturna, kao sportska, kao ekonomska
činjenica. Kao ta stvar. Jugoslavija kao radoznalost, kao takmičenje, kao more,
kao Dunav, kao gospodstvo, kao ljubav. Kad ovi mlađi počnu slobodije da se
kreću, da otkidaju jedni na druge… a dalje, dalje me više i ne zanima. Jer svi
najbolji, svi pravi tipovi u književnosti, u nauci, u kulturi, u pozorištu i u
politici, bili su Jugosloveni: Tesla, Josif Pančić, Dvorniković, Cvijić,
Njegoš, Ljubo Babić, Mitrinović, Crnjanski, Krleža, Andrić, Vujović, Ivan Đaja,
Matoš, Cerar, Zupan, Lubarda, Stupica, Popa, Fehmiju Bekim, Kiš, Kovač, Pleša,
Krešo Ćosić, Zafranović, Stefanovski, Sidran.
U Jugoslaviji, u državi Jugoslaviji, Makedonci, Srbi,
Hrvati, Albanci, Crnogorci, Bosanci, Slovenci, svi (smo) bili dobrovoljni
izgnanici, apatridi – a to je najbolji, najpovlašćeniji položaj. To je najbolji
status za jednog građanina: domovina kao dobrovoljno izgnanstvo, jezik kao
domovina, svi razumemo taj jezik. A koja država nije veštačka? SAD, Izrael,
Rusija, Australija?
Ne želim da se sporim je li ovo (ono) ista obala, je li
reč o istom jeziku, je li ovo (ono) isto nebo. Jedino me niko ne može ubediti
da lopta nije najsavršeniji oblik. Na tom jeziku, jeziku lopte, suštinski su se
razumeli. savršeno su se razumeli Milutinović i Vukas, Galić i Lamza, Skoblar i
Jusufi, Boban i Savićević, Daneu i Korać, Đerđa i Korać, Ćosić i Dalipagić,
Kićanović i Delibašić, Horvat i Lazarević, Zoran Janković i Lopatni, Milanović i
Šimenc, Dražen Petrović i Divac, Kukoč i Danilović. I to je najbolji dokaz da je ta ideja
Jugoslavije jedina prava stvar i na ovom i na onom prostoru. I na nebu i na
zemlji. I u vodi. Ko ne razume jezik duplog pasa taj neće razumeti ovu priču.
Dupli pas je Sokratov izum, Sokratov jezik, i zato je Žerson rekao – najbolji
dribling je dupli pas. Ili produžiti liniju na grčkoj vazi. I sad evo
izneću jedan naučni, naučno-istorijski dokaz da je Jugoslavija morala ostati
kao država, kao granica, kao vidik.
Nova Jugoslavija, partizanska Jugoslavija redovno je
učestvovala na Svetskim prvenstvima: Brazil (1950), Švajcarska (1954), Švedska
(1958), Čile (1962). Tamo u Čileu Jugoslavija je igrala u polufinalu, i u toj
baksuznoj utamici protiv Čehoslovačke je izgubila, izgubila je utakmicu u kojoj
je bila za dve klase bolja. A u finalu Jugoslaviju bi čekao Brazil (Pele je bio
povređen) i pitanje je da li bi Garinča i Didi pobedili plave. To je godina
1962. A sad lirskim skokom unapred, idemo 25 godina kasnije. Prvo jedna
fusnota, važna fusnota. Te 1987. Jugoslavija je u Italiji na Prvenstvu sveta u
košarci (mladi do 21. godine) pobedila SAD u finalu sa onih 11, 12 Kukočevih
trojki. Jugoslavija je postala prvak sveta. Te iste godine, Jugoslavija (mladi)
je igrala na Prvenstvu sveta u fudbalu. U četvrtfinalu Jugoslavija je pobedila
Brazil 2:1, u polufinalu Istočnu Nemačku (East Germany) 2:1, a u finalu Zapadnu
Nemačku (West Germany) i to na penale 5:4, u regularnom delu bilo je 1:1. I
postala prvak sveta. Bilo je to, u Čileu, u Čileu 25 godina kasnije.
Prvak sveta uprkos istoriji, istoričarima, uprkos
politici, uprkos političarima, uprkos unutarnjim i spoljašnjim faktorima. Ko na
Svetskom prvenstvu pobedi Brazil i obe Nemačke, to jeste prava država. Jer tu
nema prevare, nema nagađanja jer je Jugoslavija morala i mogla opstati. Ali,
evo šta Abdulah Sidran baš o tome kaže:
Sve što je propalo, moralo je propasti,
Kažu da je kaz’o Onaj, najpametniji među njima svima,
Strašnim ljudima – filozofima. A ja – notorna budalčina
Nikako tako ne mislim. Osim što jest propalo,
Kakvog drugog dokaza imaju – da morala je propasti? Kad
je
već propala, jesu li morala propasti i mjerila?
“Jesu li morala propasti i mjerila?” proderem se koliko
me grlo nosi –
Istoga trena dobijem,
strašan napad jugonostalgije!
Ajde nostalgija, ali o mjerilima je reč gospodo
nacionalisti, rušitelji Jugoslavije. Gospodo smradovi. Fašisti.
Mogu li sad ja da postavim sebi jedno pitanje? Pa koje
kriv za raspad Jugoslavije?
- Najveći doprinos je Josipa Broza Tita. Da bi se vodila
i jedna foto sekcija potrebno je mnogo strasti, a koliko onda treba energije,
volje, koliko posvećenosti da bi se vodila jedna država (država koja je iz
Drugog svetskog rata izašla sa velikim bonusom, kao država koja je dala puni
doprinos u pobedi nad fašizmom). Mala fusnota. Rođen sam u ulici u kojoj su svi
bili partizani, uglavnom studenti, i u ulici, i u porodici. I danas sam sve
više levičar, što je to manje popularno – toliko sam više na liniji Valtera
Benjamina, Brehta, Berlinguera.
Elem, njega država njega, Josipa Broza, nije zanimala,
izuzev kao lična prćija, kao lična država. Kao poligon da se zadovolji njegova
sujeta i njegov snobizam. I zato su mu bile neophodne svakodnevne porcije/doze
organizovanog partijskog i narodnog obožavanja. Svetkovine i talambasi,
ispraćaji i dočeci, ordenje, prstenja i odlikovanja, maršalske uniforme (bilo
ih je sedamdeset, a jedna je bila ružičasta), Brijuni i Elizabet Tejlor. Dvor
koji plovi, dvor koji vozi, gradovi, ova Titova (Mitrovica), ovaj Titov Vrbas.
I tri ordena Narodnog heroja. Zna se da je on bio kukavica u ratu.
Kakva je to bila kič opera, kakva farsa 25. maja,
proslava njegovog rođendana. Taj neobrazovani, površni i lenji čovek, čovek bez
zanimanja, imao je faraonski sindrom – strah od starenja i ogromnu želju da
doživotno vlada. Pa i posle toga. Jugoslavija je već sredinom 60-tih (on vlada
već četvrt veka i ima sedamdeset godina) disala u ritmu starenja Josipa Broza
Tita. Bila je na rezervnim plućima i veštačkom varenju. (Ta tvrđava je pod njim
bila poligon za trgovinu istoka i zapada). Teorijski deo bio je poverio Edvardu
Kardelju. Koliko se energije izgubilo u Kardeljevim eksperimentima. Kruna
teorijskog rada tog učitelja bilo je samoupravljanje kao parada gluposti, licemerstva
i idealno mesto za sprovođenje volje malih partijskih diktatora. Jugoslavija je
postajala, postala zakasnelo društvo. Počeli smo da trokiramo. On postaje sve
senilniji i sve nervoznji i bira sve osrednjije i sve lošije saradnike. Svaki
moderniji, ambiciozniji političar sklon reformama sklonjen je. Tako su
nestajali sa političke scene Kavčić, Mika Tripalo, Savka Dapčević, Mirko
Čanadanović, smenjene su dipomate od evropskog ugleda Veljko Mićunović i Mirko
Tepavac. Njegova najpogubnija čistka bila je u Beogradu i imala je
katastrofalne posledice. Sklonjena je politička klasa Koče Popivća. Latinka
Perović, Mirko Tepavac i, najvažniji, Marko Nikezić. Nikezić, evropski
obrazovan, zalagao se za reforme u društvu, u partiji, u Beogradu. Marko
Nikezić i nije bio komunista. Pre socijldemokrata, tako nekako. On bi se lako
dogovorio sa političarima iz drugih republika o ekonomskoj i drugoj saradnji.
Kakva „Velika Srbija“. Nikezića je interesovala moderna Srbija. Onda su došli
osrednji, došli su pospani i poslušni. I tako po sistemu spojenih sudova u svim
republikama. On neke više nije ni prepoznavao, ili ih je permutovao.
Osrednjost je idealna klima za nacionalizam, za
nacionalni kič. Iz tog njegovog negovanja političkog mediokritetstva, iz
njegovog političkok kiča (kaputa) izašli su , u to nema sumnje, Tuđman i
Miloševič.
Dve decenije, pune dve decenije on je živeu u strahu od
starosti i smrti, a onda je to postao opšti strah šta će biti posle njega. A da
je on mislio šta će biti posle njega ostavio bi, odnegovao bi nekog Huana
Karlosa. A on je ostavio predsedništvo. Tih 12 bezličnih. Kako ga je Kiš
provalio u Poemi o Pesniku revolucije na predsedničkom brodu, tu njegovu
nadutost, nakostrešenost, tu njegovu pozu. Bez političke moći on je šuplji
čovek: Opisati s mnogo epiteta
jedino stav
držanje
glas
i oči
dok se palubom šeta.
To je dvor koji plovi. I gledajte sad kod Kiša kakva je
biblioteka, tog, ni poluobrazovanoag inteligenta:
na lađi postoji knjižnica
sa mnogo knjiga
iz svih mogućnih oblasti:
ljepa književnost, slikarstvo,
geografija, istorije revolucija,
pjesnarice, marksističke stvari
nastanak narodne vlasti,
kuvari.
Kakva rima. Marksističke stvari, pjesnarice, kuvari.
On u životu nije pročitao 3, 4 5, 6 knjiga. Evo kod Kiša
kako on čita. Pa knjige su u njegovoj biblioteci:
... podvučeme raznim bojama
crvenom, plavom, zelenom,
(već prema
utvrđenom kodu)
Tako da kad ih uzme u ruke
može steći o njima objektivnu sliku
bez po muke
onako u mimohodu.
Tako je on čitao, u mimohodu, tako je on i radio, u
mimohodu. Ili o površnosti jednog snoba.
Vidim da u zagrebačkom tisku, u nekim
feljtonima, piše da je Krleža dao predlog Josipu Brozu za Goli otok. Pa ne
znam, ili lokaciju ili samo otvaranje logora. Kakva laž, kakva besmislica. Pa
njega je Krleža prvi pitao za nestale komuniste. Njega je Krleža još tamo 37,
38 pitao u kojim su ruskim logorima nestali njegovi drugovi Gorkić. braća
Cvijić i Ćopić... Pa ko je mogao doneti tako važnu odluku o osnivanju Golog
otoka nego Josip Broz. On je bio na rekreativnoj nastavi u Moskvi. Taj strašni
logor, u kome se dešavalo da kapo nekom zatočenom partizanskom borcu bude
ustaša, osnovan je kao strašna opomena šta će biti sa onima koji pomisle da
udare na vrhovnu vlast. Opomena sa ehooooom. Tako je nova Jugoslavija postala
policijska država, i bila je policijska država. I kad bi se otvorili arhivi
Udbe bilo bi velikih iznenađenja, na kladionici, zamislite to tipovanje, ko je
bio doušnik, ko poverenik, ko oficir. Tako je, evo, Vlastu Velisavljevića,
mladog studenta glume, na Goli otok poslao njegov profesor, dekan pozorišne
akademije, pesnik nadrealista Dušan Matić. To Vlasta Velisavljević ima „crno na
belo“, video je svoj dosije. Kako radi Udba, to sam osetio na svojoj koži, kao
dečak. U Crnoj Gori je ta policijska surovost bila najžešća. Bilo je raznih
vrsta saradnika Udbe. Bilo je raznih vrsta saradnika Udbe u Jugoslaviji.
Plaćenih, prisiljenih, dobrovoljnih. Specijalitet Jugoslavije su disidenti,
saradnici i doušnici. U slobodno vreme oni su pisali pesme, pesme najčešće, to
je najkaraće, priče, kritike, a bili su na platnom spisku policije. Disidenti
su buli Mihajlo Mihajlov i Milovan Đilas, a ostali ukras na kruni faraona,
ukras faraonske demokratije.
Bili ste na probi u FK Partizanu?
- Bio sam po dolasku na studije u Beograd. Bio sam i
hteli su da potpišu ugovor posle tri treninga. Moje srce radi u sinkopi, po
nekom specijalnom režimu i nisam dobio dozvolu od lekara u sportskom dispanzeru
u Košutnjaku. Onda sam slomio ruku na jednom turniru u malom fudbalu, ali sam
već tada imao 18 i po i znao sam da to više nije to.
Znači, niste izdržali?
- Bilo je u planu moje obitelji, ti ludi planovi
partizanskih porodica, da sa deset godina dođem kod braće u Beograd, ali nisu
me odveli. Mislili su ima vremena. A dečak nema vremena, da bi imao vremena za
sve. U tome je grešio i propovednik iz Biblije jer ili si već u 17 godini
igrač, ili je već sve kasno.
Moj prvi dar je lopta, moj prvi dar, i to je izvor
melanholije u mom odnosu prema književnosti. Književnost nije moj prvi dar.
Rekli si mi neki vaši prijatelji da ste na jednom od
prvih treninga predriblali ceo prvi tim Partizana?
- Pa, baš ceo tim. To su te crnogorske legende. Neki neki
moji prijatelji studenti iz Nikšića i sa Cetinja gledali su trening a da mi
nisu prijavili. Iz te generacije veliki igrači bili su Bora Đorđević, Paunović,
pa Vukotić i Nadoveza koji su dolazi, a ostali, tako, pristojni. I taj
dribling, bilo je to nešto iz nervoze i drskosti, a nikako iz potcenjivanja. Na
terenu, na sceni, to znam sa ulice, nemoj nikad nikog da potceniš. Inače nećeš
dobro proći. Taj dribling bio je malo iz besa prema Bobi Mihajloviću ( to je
onaj igrač koji je dao čuveni gol u Firenci Francuzima u produžetku i tako je
Jugosalvija otišla na SP u Brazilu). Dakle pita me taj gospodin Mihajlović pre
treninga, cupkajući s jedne noge na
drugu, bio sam neobrijan, brada od tri dana, Jeste li Vi sa Akademije?
(Mislio je na pozorište i film). Jesam, ako ste Vi profesor na Akademiji.
A to nije bilo baš mnogo pametno. Glavnom tipu u Partizanu tako nešto reći.
Nisam imao strpljenja, možda sam odmah hteo da budem glavni. I tako sam ostao
ulični igrač. Igrač ulice. I još igram. Što bi rekao Hofmanstal Neko ih tako
teško skoli, zatreptaše ko lista dva, te ruka ruku mimoiđe, i tamno vino tlom
se proli. Jeste, to je ljubavna, Parizan i ja. Jer sve jeste ako voliš.
Nedavno ste završili rad na predstavi “Tartif”, bili ste
dramaturg.
- Od svih pozorišta Jugoslovensko dramsko pozorište mi je
najviše na srcu. I zato što nikom nije palo na pamet da menja ime tom
pozorištu. I znam da se to jedino moglo desiti u Beogradu. Jugoslovensko
dramsko je deo jedne velike pozorišne tradicije i to deo onog Beograda koji
volim. Beograd kao stihija i kao energija. U poslednjoj deceniji počeo je da se
javlja neki udruženi otpor prema Beogradu, naravno da je to bilo opravdano i da
je to bilo zbog politike, ali za Beograd tih 15 godina, za Beograd u njegovoj
povesti, u životu, to je mala priča. U Beogradu sam upoznao Vavu Hristića i Ivana
V. Lalića, Petra Lubardu i Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića i Leonida
Šejku. Upoznao i video, Ljubu Simovića i Žiku Pavlovića, Sašu Petrovića i
Bekima Fehmiju, Ljubicu Marić i Vaska Popu, Svetozara Gligorića i Mišu
Stanisavljevića, Stojana Ćelića. Milenu Marković, Acu Popovića. I dvojicu meni
najdražih – Dragana Lubardu i Danila Kiša. Najlepši fudbal, u Beogradu, igrao
sam s Draganom Lubardom na Kalemegdanu. “Tartif” je predstava koja brani čast
Beograda od licemerstva i od pošasti fašizma. I uživao sam ta dva meseca dok
smo spremali predstavu. Sledili smo onaj Molijerov estetski princip, to je iz
“Mizantropa”: Potpuna iskrenost moj dar je najveći. Taj princip, tu
iskrenost zna da izazove kod glumaca i svih saradnika reditelj Egon Savin.
“Tartif” je začuđujuće aktuelna predstava, još ispripovedana sa humorom u
aleksandrincu. Voleo bih da ta predstava igra u Splitu. U Zagrebu smo u junu,
14. juna na danima satire.
(Feral Tribune, 20. jun 2008)