Beogradsko-barselonski pisac Igor Marojević govori za „Feral“
o svojoj novoj zbirci pripovedaka, o Mediteranima, Perastu i porno divi Moani
Poci, te objašnjava kako je i koliko socrealistička jugoslovenska kinematografija
kriva za izbijanje rata na teritoriji SFRJ početkom devedesetih...
Beogradska izdavačka kuća „Laguna“ objavila je novu zbirku
pripovedaka jednog od najvažnijih savremenih srpskih pripovedača Igora
Marojevića, najmlađeg proznog
autora koji je zastupljen u poslednjem izdanju “Kratke istorije srpske
književnosti” Jovana Deretića.
Igor Marojević (1968, Vrbas) diplomirao je Srpski jezik i
književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Upisan je na program doktorata
iz komparativne književnosti na Univerzitetu Autonoma u Barseloni. Objavio je
romane “Obmana Boga”, “Dvadeset četiri zida”
i “Žega”, kao i knjige priča “Tragači“ i “Mediterani”. Prve četiri
knjige objavio je u izdavačkoj kući “Stubovi kulture“. Za hrvatsku izdavačku
kuću „Naklada MD“ priredio je 2003.
godine knjigu „Oslobađanje lektire – antologija srpske kratke priče“.
Mediterani” čine drugi dio njegovog etno-petoknjižja,
započetog romanom “Žega”, za koji je dobio nagradu “Stevan Pešić” i Nagradu iz
fonda “Borislav Pekić”. Prvi roman “Obmana Boga” nedavno mu je objavljen u
prevodu na španski (El engaño de Dios, H2O Barcelona), a potpisao je
ugovor i sa izdavačkom kućom Ana Paula Faria, za prevod ove knjige na
portugalski. Njegov prvi pozorišni komad “Nomadi” izvođen je na katalonskom i
španskom jeziku u produkciji barselonskog Instituta za teatar 2004. godine. Po
njegovom drugom romanu 2003/2004. igrana je istoimena pozorišna predstava (“Dvadeset
četiri zida”) u Beogradskom dramskom pozorištu. Živi na relaciji Beograd-Barselona.
Zbog čega za naslov vaše najnovije zbirke pripovedaka „Mediterani“
uzimate Mediteran u množini?
Najpre zbog raznih oblika kolektivizma, koji je svojstven za
razne krajeve Mediterana. Onda, čak i faktor klime, prirode i hrane je kao
veziv raznih punktova Sredozemlja negde diskutabilan. Sve je u tom smislu diskutabilno,
sem mora: raznih mora. Raznih mora i zaleđa. Svaka je knjiga istovremeno i
anti-knjiga, a ja sam u ovoj, za pobočnu polemiku, uzeo pre svega Brodelov
„Mediteran“. Ukratko, Mediteran je toliko raznolik da meni, danas, manje adekvatno
zvuči geopoetička jednina nego naslov „Mediterani“, koji uvažava plurale prostora.
Nadam se da se to vidi i u samim pričama.
Čini se da u njima ovog puta razbijate i iluziju o
Mediteranu kao mestu koje je uvek samo lepo...
Poslednjih godina u Barseloni sam slušao mnoge dnevne teze o
Mediteranu kao raju, ojačane masovnošću instant-turista koji se mahom trude da
za tri ili čak sedam dana na terenu „skinu“ što više opštih mesta vezanih za
grad i okolinu. Meni od sažimanja nove sredine na turistički prospekt mnogo više
znači da iz zadnjeg plana uočim kako se glamur i, u slučaju Mediterana, visoki
turizam i visoki hedonizam, mešaju sa svakidašnjim ostacima totalitarne svesti
i nemogućnošću istinskog poistovećenja s Drugim. Knjigu ne otvara slučajno
„Nurija“, priča o junakinji koja želi da živi mediteranski hedonizam. No, zidovi
stanova u zgradi iz doba Prve republike suviše su tanki a njen sused otprilike
misli da Franko i nije bio loš ako se njegova epoha uporedi s onom u kom čestit
čovek mora da deli prostor sa glasnim i suviše strastvenim svetom poput Nurije.
Izjavili ste da su nam se loše stvari na društvenom planu
događale upravo zbog tog „nekritičkog pogleda“.
Uopšte, mit poseduje i magijsku ravan i to je njegova lepa i
složena strana, ali i svaka predrasuda ima svoju pozitivnu stranu. Opšte mesto
o divoti života na Mediteranu omogućuje čoveku da izgradi svoj raj na zemlji. No,
iako pozitivna, takva predstava malo je i beslovesna, budući građena na nečem
što gotovo da ne postoji. Nema metafizičkih palmi, nije uvek toplo, puste plaže
gotovo da je nemoguće pronaći, tržišna logika ometa gotovo svaki hedonizam.
Naravno, Mediteran kao raj na zemlji je vrlo benigan ideal u poređenju sa
slikom iz balkanskih devedesetih, u kojoj su mnogi maštali o svojim zavičajima u
njihovom mitskom izdanju iz 18. veka kao nečemu boljem od sadašnjice: Karadžić je
verovatno bombardovao s brda siguran da ispoljava skromnu lojalnost mitu o
istrazi poturica. Međutim, u konkretnom slučaju mojih knjiga, „Mediterani“, koji
podrivaju manje opasne mitove, samo se nadovezuju na „Žegu“, koja kroz parodiju
magijskog, mitskog realizma, tretira neke balkanske ratove.
Jedan deo Mediterana
je veoma bitan za vašu poetiku. To je Perast. Zbog čega je ovaj toponim tako
često mesto događanja vaših priča?
Perast je meni metafora mediteranskih kontrasta: blještava
spoljna slika i ne tako bleštava svakodnevica. S jedne strane je to negdašnji centar
Boke, zanimljiv muzej i dom mnogih turista, a s druge: tamo danas živi svega
nekoliko stotina ljudi. Sve to mi je dobar pars pro toto za sudbinu Mediterana,
iz kog se centar civilizacije poodavno preselio.
Pored Perasta, čuveno tematsko mesto u vašim pričama je
Moana Poci...
Zato je u svojom prozi vezujem za Perast. Meni želja za idealnim
krajolikom, u ublaženom vidu liči na čežnju gledaoca za porno-junakinjom. U oba
slučaja imate nešto što zavodi na prvu loptu, ali je nestvarno. Moana Poci moja
je omiljena porno-glumica. Nijedna nije umela tako da bude dominantna u okršaju
sa tri-četiri mužjaka kao Moana. I to bez prenemaganja, siktanja i suvišnih
perverzija. Onda se zaljubila, udala i prestala da radi. Posle nekoliko godina
braka je umrla, u svojoj tridesetčetvrtoj. Sa svim tim, ona je bila jedini
predstavnik gotovo čedne, gotovo aristokratske pornografije, a takve mešavine su
me zanimale, i danas me zanimaju. Onda sam prestao da gledam mnogo štošta, pa i
porno-filmove, i počeo da pišem.
Voleo bih da popričamo o vašoj priči „Zlatne godine YU
kinematografije“, koja razbija mit o jugoslovenskoj kinematografiji. Ta
pripovetka krije u svojoj pozadini jednu
zanimljivu tezu. Vi tvrdite da su i domaći filmovi uticali na pojavu rata u
SFRJ? Kako?
Volim Stendalovu rečenicu „Loš ukus vodi u zločin“. Ako se
njome sad poslužim: domaći socrealistički filmovi, pretežno obeleženi
preglumljivanjem, meketanjem, žuborenjem i patetičnom muzikom – suvišnim gestovima
i zvucima što iz raznih oruđa napastvuju smisao – te ofanzivnim kolektivizmom, svakako
su postupno uticali na to da neki ljudi kao realnost brže prihvate radikalno nizak
kontekst kakvi su govor mržnje i, najposle, rat.
Govorili ste i o tome da su neki termini toliko izanđali
u javnom diskursu, da se više maltene ne mogu koristiti u prozi?
Izdvojena upotreba svih onih reči koje je politika,
praktično, nacionalizovala, automatski nosi niz pridruženih značenja i opštih
mesta. Takve reči mogu u prozi umesno da budu korištene samo u radikalno
promenjenom kontekstu. Nadam se da sam o preduslovima balkanskih ratova
devedesetih uspeo da na donekle svež način progovorim kroz priču o „istorijatu“
ex-YU filma odnosno italijanskog porno-filma, u „Ratu za čast Moane Poci“ i
„Zlatnim godinama YU kinematografije“. Možda čak i kroz priču o
bjelaško-zelenaškom ratu u romanu „Žega“.
Vaš drugi roman „24 zida“ dramatizovan je i postavljen u
Beogradskom dramskom pozorištu. Ali, zanimljivo je da ste tek u Španiji počeli
da pišete drame?
Kada sam pogledao adaptaciju svog romana, znao sam vrlo malo
o razlikama između pisanja dramskog i proznog teksta. Onda sam na drugoj godini
postdiplomskih studija u Barseloni uzeo i neke predmete iz dramaturgije, a
jedan od njih predavao je Sanćis Sinistera, pisac „Aj, Karmele“. Kod njega smo
za vežbu dramatizovali jednu priču Tomasa Bernharda a profesoru se donekle
svidelo kako sam ja to uradio. Baš u tom trenutku, njegovom prijatelju, koji je
uradio možda najbolju režiju Bernharda na Iberijskom poluostrvu, pokojnom Đordiju
Mesaljesu, bio je potreban neki kritički, gotovo bernhardovski dramski tekst. Povezali
smo se i našli po senzibilitetu i moj komad „Nomadi“ je, u njegovoj režiji i
produkciji barselonskog Instituta del teatro, izvođen 2004. po Kataloniji i
Baskiji. Kasnije sam tekst preveo i slao mejlom i šest ili sedam srpskih
teatarskih kuća odbilo ga je. Skoro svi su me udostojili obrazloženja, doduše
usmeno, a to ne čudi: Srbija je društvo oralne kulture. Upravnik jednog
beogradskog urbanog pozorišta mi je rekao da je problem što se se radnja odvija
u Barseloni - što, praktično, tretira multikulturalizam i kritiku njegovog
površnog shvatanja - i da je valja prebaciti u Beograd: od komada, praktično,
napraviti komediju mentaliteta.
Kako je došlo do toga da se odjednom uključite u
književni život Španije?
Pošto sam u Barselonu došao praktično ne znajući jezik, odlučio
sam da naučim španski kakvim se ne bih sporazumevao samo na pijaci ili u
taksiju. Želeći da razgovaram i o književnosti, upisao sam postdiplomske
studije iz komparativne literature. Kasnije sam prekinuo studije, ali na njima sam
upoznao neke ljude. Onda se pojavi neko ko zna i srpski i kasteljano pa
jaranski prevede priču-dve, neko to pročita, nekom se dopadne, nekom ne, a
„Lateral“, tada dosta jak časopis, objavio je dve moje priče, „Perast“ i „Rat
za čast Moane Poci“. To je bila neka vrsta opšte preporuke, pa se pojavi i neki
agent da bi na kraju moj prvi roman „Obmana Boga“ bio preveden i objavljen, uz
ponešto još.
Kakva je razlika između književnih života u Španiji i
Srbiji?
Ogromna i teško porediva. Ukratko, jedna od osnova španske
književnosti je Servantesov „Don Kihot“ – parodija heroizma i buduća osnova za
postmodernizam – a srpske Njegošev „Gorski vijenac“: kolektivno pregnuće
istrage poturica kao tema, teška epika, buduća osnova za Matiju Bećkovića i
slične pesnike. Iz takve postavke mnogo toga proizlazi.
Prevodite hispanske pisce. Upoznali ste nekoliko velikih
pisaca te kulture. Ko je na vas ostavio najjači utisak?
Pokojni Roberto Bolanjo, za kog je i Suzan Zontag rekla da
je najznačajniji savremeni latinoamerički pisac. On je praktično arhivirao magijski
realizam. Da nije bilo njega, pitanje je kada bi mladi latinoamerički pisci
mogli da konačno prestanu da osećaju poetičku obavezu prema magijskom realizmu,
da na garsijamarkesovski Makondo uzvrate pojmom MekOndo (od MekDonalds,
makintoš) i naprave istoimenu antologiju svoje generacije. Možda je zanimljivo
da sam, načinivši izbor iz Bolanjovih priča, iz razgovora sa njim ustanovio da
je i on, koju godinu ranije, posvetio nekoliko narativa Moani Poci. S tim što
ju je nazvao drukčije, pa to nisam mogao da prepoznam prevodeći. Bili smo se
dogovorili da osnujemo međunarodni fan-klub Moane Poci, ali prerana smrt ga je
odvojila i od mnogo značajnijih projekata.
Za hrvatsku izdavačku kuću „Naklada MD“ priredili ste
2003. godine knjigu „Oslobađanje lektire – antologija srpske kratke priče“. Da
li se u međuvremenu pojavio neki novi pisac u Srbiji čija vam je proza privukla
pažnju?
Prirodna posledica bavljenja književnom kritikom bila je da raspoznam
neke nove pisce, te da na ljubazni poziv Romana Simića napravim antologiju, tačnije
antoramu kako sam je nazvao: ona tretira samo mlađe pisce a u tom domenu se,
bar što se srpske proze tiče, mnogo pre može napraviti korektna panorama no istinska
antologija. U međuvremenu sam prestao da se bavim kritikom. Sada, kad uređujem
ediciju domaće proze unutar „Lagune“, opet mi je posao da čitam i neke mlađe
pisce. Ima dosta svežih rukopisa, formalno smelih i idejno savremenih, a
problem leži uglavnom u neuglačanosti jezika. Mislim da će za koju godinu imati
o kom novom srpskom piscu šta da se kaže, a do tada preporučujem Zvonka
Karanovića i Slobodana Tišmu.
Da li pratite savremenu hrvatsku proznu scenu i šta vam
se iz tog sveta naročito dopalo?
Kada sam učestvovao na prvom Europskom festivalu kratke
priče, dobio sam dosta stvari iz hrvatske književnosti, tako da sam je pomalo
pratio. U Hrvatskoj je, svakako, odnos državnih institucija prema književnosti
mnogo ozbiljniji nego u Srbiji. O kvalitetu mogu samo da generalizujem. Ipak, po
mom skromnom uvidu, hrvatska proza bliža je Duhu vremena no srpska, ali je
srpska formalno raznovrsnija. Nema velike razlike ako govorimo o onom šta se
trenutno piše: hrvatska je II liga zapad, a srpska II liga istok.
(Feral Tribune, 8. septembar 2006)