Poznati beogradski književnik i slikar Mileta Prodanović govori za „Feral“ o svom novom romanu „Kolekcija“, o svojim fotografijama koje su tokom marta bile izložene u Beogradu, te objašnjava kako se ikona „Belog anđela“ našla na etiketama pivskih flaša

U galeriji beogradskog Studentskog kulturnog centra bile su tokom marta izložene fotografije Milete Prodanovića koje su ukazale na jedan zanimljiv kulturološki problem. Naime, ovaj poznati slikar, i u isto vreme jedan od najznačajnihih savremenih srpskih pripovedača, prikazao je četrdeset fotografija na kojima se moglo videti gde se sve mogla pronaći slika „Belog anđela“ – značajno umetničko delo iz trinaestog veka koje je u osamdesetim i devedestim naprosto postalo amblem i našlo se na pivskoj flaši, privesku, na platnoj kartici i mnogim drugim još čudnijim mestima. Pored zanimljivih fotografija, kritičku snagu ovom projektu dala je autorova veština esejiziranja, polemisanja, ali i oštro oko za (u najmanju ruku) čudne kulturološke pojave koje Mileta Prodanović pre ostalih oštro vidi i o njima otvoreno piše. Pored takvih eseja, napisao je četrnaest knjiga, a jedan od njegovih najboljih romana „Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan“ u Hrvatskoj je objavio „Arkzin“. Biobibliografskim podacima treba dodati i podatak da je rođen 1959. godine u Beogradu, da je profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u istom gradu i da je autor izdavačke kuće „Stubovi kulture“.

Zaista je teško poverovati da je ono što vidimo na vašim fotografijama stvarnost, a ne foto-montaža. Gde ste to sve pronašli „Belog anđela“?

Zar zaista mislite da je teško pronaći tu sliku u današnjoj Srbiji? Možda ste prestali da je primećujete, ali barem četvrtina kafana ima je, makar kao razglednicu na fiskalnoj kasi. Kada uđete u taksi dogodi vam se da pomislite da ste greškom ušli u crkvu, na konzoli vozača obično stoji nešto nalik na minijaturni ikonostas. Glavnina od četrdesetak fotografija prikazanih na izložbi sakupljena je tokom poslednje tri ili četiri godine. Bilo bi ih znatno više da sam fotografisao svakog „Belog anđela“ kojeg sam video u nekom interesantnom kontekstu – iz svake „vrste“ izabran je po jedan reprezentativan slučaj, jedan privezak za ključeve, jedna slagalica, jedan vitraž, jedna fasadna dekoracija, hologram na platnoj kartici...

Kako objašnjavate pojavu „Belog anđela“ na etiketi pivske flaše i na svim tim drugim čudnim mestima?

Pre svega, nije na odmet znati šta ta slika jeste. Ona je nesumnjivo jedna od najznačajnijih zidnih slika nastalih u trinaestom veku na širim mediteranskim prostorima. Nalazi se u manastiru Mileševa. Zbog čega je ona, krajem osamdesetih, sa takozvanim „buđenjem naroda“ iščupana iz konteksta i spontano prerasla u amblem – teško je reći. Ona nije tradicionalni simbol ili paladijum nacije u smislu u kojem je to za Poljake, na primer, Bogorodica Čenstohovska. Ona čak nije ni ikona nego detalj jedne šire kompozicije. Teško je sve to ne videti kao deo fenomena koji bi se mogao nazvati novokomponovana duhovnost. A o njemu bi se moglo govoriti naširoko, čak i izvesti neka vrsta komparativne analize za područje celog zapadnog Balkana. Konkretan slučaj anđela na etiketi za pivo potiče iz sumanute 1993. godine. To BIP-ovo pivo bilo je relativno kratko na tržištu, koliko se sećam, intervenisalo je tadašnje ministarstvo kulture. Pokazalo se da je dobro što sam sačuvao nekoliko etiketa.

Izjavili ste zanimljivu stvar: da je devedesetih godina slika „Belog anđela“ postala brend u Srbiji.

Pa jeste, to je neka vrsta nacionalnog kviska. U vreme NATO intervencije 1999. godine neko je izjavio da Amerika ima Paju Patka a mi „Belog anđela“. Niz fotografija bio je, zapravo, samo polovina izložbe „Brendopolis“. Komplementarnu seriju činili su akvareli na kojima su prikazi gradova sa renesansnih i drugih slika dopunjeni bilbordima i globalnim robnim markama. Tako imamo nešto što iz davnina stiže u naše vreme i nešto što iz našeg vremena putuje u prošlost. A što se tiče same reči u naslovu moje izložbe... Ja pišem na beogradskom jeziku koji je, kao što znate, oduvek bio veoma inkluzivan, pa mi je svaka jezička isključivost strana. Ipak, ponekad me kosne neka reč koja se zapati. Tokom osamdesetih bila je to reč „zaživeti“. Sve će biti u redu, samo da zaživi samoupravljanje. U devedesetim pojavio se glagol „ispoštovati“. Kada odete kod nekoga na neko slavlje, govorilo se „ja sam ga ispoštovao“. Kada neka turbo-diva uvaži mišljenje producenta ona ga „ispoštuje“. Ili neko vrati dug u obećanom roku. E, sada imamo taj nesrećni „brend“. Brend je sve – od prezervativa do MMF-a, preko Cece i Jece. Naravno, i ta freska koja se multiplikuje na najneverovatnijim mestima.

Ne morate biti previše religiozni da biste zaključili da je skrnavljenje kada neki genije dođe na ideju da će se papirne salvete bolje prodavati kada na njima odštampa „Belog anđela“. Pa se onda naši dragi svatovi najedu čvaraka i podvarka i ubrišu svoja masna i pijana usta svetom slikom. Dovoljno je samo da građanski poštujete nešto što drugi ljudi poštuju, bilo iz religioznih razloga ili kao umetničko delo. Ja sam pre svega vizuelni umetnik i utoliko me je pojava te slike na transparentima u prvi mah pogodila. Ta trivijalizacija. A onda sam sve počeo da posmatram kao nekakav antropološki ili sociološki fenomen. Ili deo šire priče.

Poslednjih godina bavite se Beogradom, pokazujući kako fotografijama, tako i esejima koji ih prate, kako su devedesete menjale grad. Koje vas je fenomen - otkriće najviše zaprepastilo?

Knjiga „Stariji i lepši Beograd“ napisana je dok je na vlasti bio taj razarajući režim. Ona je bila skoro iznuđena – ja sam deset godina čekao da neko pozvaniji od mene napiše studiju o urušavanju Beograda u senci ratnih zbivanja. Onda me je jedan prijatelj zamolio da na alternativnom univerzitetu, koji je osnovan nakon Miloševićevog napada univerzitete, održim neki kurs. Pošto sam dobro pamtio to pretvaranje Beograda u sveopšti buvljak, potpuni raspad urbanističke regulative, sve „crne tačke“, pa čak i nadgrobne spomenike mafijaša i gospodara rata, koji su priča za sebe, nije mi bilo teško da za nekoliko nedelja napravim solidan arhiv fotografija. Pažljivo sam pripremio predavanja i ona su se zapravo sama od sebe pretočila u knjigu. Legendarne su, naravno, dve alpske vikendice koje su podignute na ravnom krovu blizu mosta koji vodi ka Novom Beogradu. One su postale metafora za sebe i, nažalost, više se ne mogu videti jer je ispred njih napravljena betonska zavesa da sakrije sramotu. Sjajan je i spomenik „Večne vatre“, to jest memorijal naše veličanstvene pobede nad 19 zemalja NATO-pakta, to je opredmećena misao Mire Marković koja sada služi kao lepa podloga za mlade grafitiste.

Koja vam se „fenomenološka“ pojava učinila kao najbolja metafora devedesetih godina u Srbiji?

Čovek se i danas može setiti brojnih arhitektonskih i svakih drugih ludosti. Naravno, ako želi. Može se setiti turbo-folka i tog zastrašujućeg eskapizna kao paravana ubijanja. Ali meni je, uz dužno poštovanje onih koji su na bilo koji način i na bilo kojoj strani patili, u sećanju ostala jedna uzgredna duhovitost sa televizije koja, mislim, najbolje govori o sveopštem razmekšanju mozga u Srbiji devedesetih. Ne mogu da se setim bolje metafore. Dakle, to je jedna reportaža: novinar pita tipa koji peca na obali nekog jezerca u Beloj Crkvi da li je tačno da u tom jezeru živi som od pet metara, nekakva neman koju meštani zovu Besi. Tip odgovara da su to gluposti, nema nikakve nemani, to je malo jezero. Novinar insistira: a da li ste sigurni? U stvari ne znam, verovatno da živi, zapravo, apsolutno je siguran. Pa onda drugi krug – da li biste otišli da živite u nekoj stranoj zemlji. Ne pada mu na pamet, on je tu rođen, tu su rođene generacije njegovih predaka, tu je najlepše. Onda novinar kaže, pa dobro, da li ipak postoji neka zemlja koja Vam se sviđa. Italija, kaže pecaroš kao iz topa, sutra bih otišao tamo da živim. I tako, njegovo veličanstvo građanin za nepun minut izreče dva para kontradiktornih sudova, i to rezolutnih. Sa takvom populacijom zaista je moguće izvesti sve što zamisle „inžinjeri ljudskih duša“.

Kako vam danas izgleda Beograd?

Bez obzira što spadam u kategoriju trajno očajnih ljudi, što ne vidim neku bitniju razliku između one i ove vlasti, moram da kažem da je situacija u gradu bolja nego u zemlji. Ako bih krenuo da nabrajam šta sve može biti bolje, to bi potrajalo, ali, sve u svemu, rekao bih da se Beograd ubrzano približava svom nekadašnjem duhu, naravno, u novim okolnostima. Kao da su i ti metiljavi predsednici, i ti groteskni političari, i taj silni tamjan, ministar policije koji je u mladosti obijao trafike i ministar pravde koji je za Dolančeva vakta zabranjivao knjige, pomalo strano telo u gradu u kojem zasedaju. Čak i u najgorim vremenima nisam sumnjao da će se to desiti pre ili kasnije jer u Beogradu naprosto geografija preteže nad demografijom. Zahvaljujući svom položaju to je grad koji je obično bolji od onih koji u njemu žive.

Koja vam pojava u gradu bode oči nakon 5. oktobra? Da li vam demokratija koja je stigla nudi nekakve teme za buduće izložbe?

Opet ću se setiti jednog bizarnog detalja. U pomenutom bedekeru beogradske propasti postoji fotografija saobraćajnog znaka zabrane parkiranja sa tekstom na tabli „osim za vozila SPS“. Meni je to bilo interesantno kao, eto, još jedna od zabranjenih zona, pa sam to doveo u vezu sa iracionalnim zatvaranjem ulica kordonima tokom protesta 1996-97. godine. Taj saobraćajni znak je 5. oktobra iščupan, demoliran, kao i celo sedište SPS-a ispred kojeg je stajao. U trećem izdanju knjige „Stariji i lepši Beograd“ dodao sam postskriptum u vidu foto-albuma sa komentarima. Tu su fotografije dva saobraćajna znaka zabrane parkiranja koji su nikli na beogradskim ulicama svega nekoliko meseci nakon promena. Na jednom piše „Osim za vozila DSS“ a na drugom je jedno S manje – za vozila DS. U nekim malo pametnijim zemljama napišu „privatan parking“ ili nešto slično.

Vi ste veoma vredan i plodan pisac. Da li vam se isplati taj rad? Možete li da živite od pisanja?

Odgovor na drugo pitanje je – ne. A da li se isplati? Pa na nekom drugom planu, da, svakako. Ja sam zaposleno lice, radim na Univerzitetu umetnosti, svakog prvog četristo evra u džep... nije šala. Kada me je akademik Ljubomir Tadić svojevremeno pljuvao na stranicama NIN-a rekao je da sam „nastavnik crtanja“. Meni se to jako dopalo. Kada me pitaju šta sam po profesiji ja sam, da skratim priču, obično odgovarao „slikar i pisac“. A ovo je, čini mi se, još bolje jer je kraće. Može li čovek poželeti da bude nešto više u životu nego nastavnik crtanja? Naravno, kad se sve tezge i prihod od knjiga saberu ostane sa jedne strane manjak sati koje posvećujete detetu a sa druge dovoljno novca za prosečno pristojan život. Ne mogu da kažem da nije motivišuće to što moji produkti znače nekim ljudima. Nisu to neki bestseleri, naravno, ali nisam nezadovoljan ni tiražima ni prijemom toga. Za razliku od Hrvatske, čini mi se da su u Srbiji tekuća kritika i u likovnim umetnostima i u književnosti odavno u stanju kliničke smrti i ako izađe nekoliko prikaza izložbe ili knjige, što se meni obično dogodi, to je sasvim u redu.

Sigurno je da za neke vaše knjige znaju čitaoci u Hrvatskoj, jer ste i ovde nagrađivani za prozu. Ali, kako biste opisali svoju poetiku onima koji će tek čitati vaše romane?

U Hrvatskoj je izašao roman  „Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan“. Izdavač je bio mali, „Arkzin“, i mislim da se nije mnogo potrudio oko promocije i svega ostalog, tako da mislim da sve to nije imalo naročitog efekta. Izašao je lep prikaz u ovim novinama i to je, koliko znam, sve. Iako kažu da ništa u životu nije slučajno i dalje verujem da je moj boravak u literaturi sticaj okolnosti. U mladosti nisam priželjkivao da postanem profesionalni pisac, ali tako je ispalo. Školovao sam se za slikara, to i jesam, tokom studija objavljivao sam prikaze izložbi i eseje u tadašnjoj omladinskoj štampi. Bilo je to vreme takozvane „nove slike“, na početku osamdesetih bio sam član grupe „Alter imago“ koju su osnovali moji prijatelji Tahir Lušić, Nada Alavanja i Vladimir Nikolić, izlagali smo diljem „nekadašnje naše“, od Kopra do Skoplja, i ta izlaganja su često pratili nekakvi autopoetički ili, ako hoćete, manifestni tekstovi. Oni su se postepeno odvajali od materijala kojeg su pratili i dobijali autonomiju književnog teksta. Tako je nastala moja prva knjiga „Večera kod Svete Apolonije“ koja je zapravo pseudo-biografija renesansnog slikara Andree del Kastanja. Nakon te knjige uguran sam u kritičarsku fioku takozvane „nove srpske proze“. Te klasifikacije i generacije nakon izvesnog vremena postanu besmislene, ja sebe nisam video kao nekoga ko zadovoljava fluidne propozicije te grupacije, ali šta je tu je. Devedesete su razvejale sva ta bulažnjenja o formi, trebalo je zaista zauzeti stav na neki drugi način. Te godine su za mene počele knjigom „Pas prebijene kičme“ o kojoj se više govorilo kada je, krajem devedesetih, izašlo drugo izdanje. Valjda je toj sredini u kojoj su tada nosioci iracionalnog imali svojih pet minuta bilo najzgodnije da ignoriše štivo koje je dovodilo u pitanje njihov pobedonosni hod. Kasnije su usledili romani, knjiga putopisa koji su prvobitno bili objavljivani u „Danasu“... Ja, nekako, živim u uverenju da su sve moje knjige međusobno različite. U njima se tu i tamo pojavi nekakva esejistička linija, možda kao dug mojoj prvoj profesiji, ali to svakako nije na uštrb priče, dinamike... Mislim da je, naravno, u književnom delu važan jezik, ali okosnicu ipak čini dobro postavljena priča koja neće ni podceniti ni preceniti čitaoca.

Ovih je dana u Beogradu objavljen vaš novi roman „Kolekcija“. Radnja se razvija u dva toka: jedan deo je smešten u prošlost, u rimsko doba, a drugi je neka vrsta krimi priče u sadašnjosti...

Okosnicu romana će, verujem, mnogi lako prepoznati kao priču o Sevsovom srebru. Uostalom i ime glavnog junaka je anagram. Ono je poznato utoliko što je i našoj bivšoj zemlji a i zemljama-naslednicama bilo stalo da dokažu  da ta neprocenjiva zbirka potiče sa ovih prostora pa su se tu i tamo pojavljivali nekakvi feljtoni sa vrlo sumnjivim podacima. To što je skoro sigurno da je srebro nađeno u Mađarskoj nije pomoglo našim susedima da ga vrate. Eto, ja sam ga bar na trenutak vratio ovamo, utoliko što je deo radnje smešten u Sirmijum. Srebro je, dakle, ta nit koja povezuje vremena, za razliku od mojih prethodnih romana postoji i zrnce fantastike, ako se to još tako zove...

Imamo zakopano blago, službe bezbednosti, misteriozni nestanak mini aviona u oluji... Da li je „Kolekcija“ zapravo žanr priča? 

Tolike godine se upinjem da konačno shvatim šta je to žanr-priča, ali mi nikako ne polazi za rukom. Ja se uvek trudim da stvar postavim tako da ima glavu, rep i, što je važnije od svega, nekakvu dinamiku. Ukratko, priču. A da li je to žanr ili ne – ne znam. U odnosu na početne verzije konačni tekst je dosta sažet. Tačno je da imamo sve to nabrojano ali se, mislim, dobro uklapa.

Glavna junakinja, uz pomoć kompjuterskih programa, pokušava da u Londonu oživi fotografije svog polubrata ubijenog na početku rata u Sloveniji. Dakle, radnja ima veze i sa ratom u SFRJ?

Pa da, to je ona stara kletva – dabogda živeo u interesantnim vremenima. Rat će ovde dugo biti tema, naravno u umetnosti je ipak važnije kako od onoga šta. Često sam razmišljao o poziciji umetnika u takvim vremenima. To sve nas prati od kraja osamdesetih. Bilo je nemoralno povući se pod stakleno zvono. Mislim da je bilo naročito važno o tome pisati u vreme dok se događalo, imati jasan stav o tome. Naravno, to pisanje „na vruće“ jeste rizik, pre svega umetnički. Važno je bilo, a i sada je, razdvojiti publicističko od literarnog. Naročito me je kosnula izjava jednog starijeg pisca, zvezde naših čitanki. Ne pominjem ime jer više nije živ. On je izjavio da će, ukoliko dođe do bombardovanja, običan svet možda malo patiti, a da će to piscima dati inspiraciju da pišu nove lepe priče. Pazite, nikakve druge nego lepe. To sam stavio kao „izlazni“ moto u jednom od mojih romana. Najednom sam i sebe i svoje kolege doživeo kao pljačkaše leševa... Kakve su to lepe priče koje se mogu napisati o ubijanju, zločinu, nesreći? Naravno, moguće je pisati priče koje su dobre, ali one nažalost obično nisu lepe.

Aktuelna je afera sa ubistvima (ili neubistvima) vojnika JNA u Sloveniji. Pretpostavljam da deo priče nije inspirisan time i da je napisan ranije. Da li je to „literarna vizija“?

Naravno da je literarna vizija, a i tačno je da je roman napisan ranije. U ovo doba prošle godine bio je sasvim završen. Uvek je, mislim, dobro pustiti stvar da malo odstoji. Moram priznati da sam malo zakočio knjigu i zbog toga što mi se slošilo od stanja u beogradskoj književnoj čaršiji, ali to je sasvim druga stvar. Taj kratki „slovenački“ rat se obično previđa. Meni je, za konstrukciju priče, bila potrebna što jednostavnija situacija. Svako pomeranje na kasnije sukobe uvelo bi u igru magični trougao Srbi-Hrvati-Bošanjaci i to bi znatno opteretilo knjigu. Pod teretom svega što se dogodilo kasnije taj kratki rat se uglavnom previđa, ali slika koja mi je i danas živa jeste onaj mladi Bosanac u uniformi JNA koji govori da mu je poginuo drug i na pitanje šta on tu radi kaže: „Oni, kao, hoće da se odcijepe, a mi im, kao, ne damo“. Barem stotinu puta sam se zapitao šta je bilo kasnije sa njim, da li ga je pogodilo nešto sa brda, da li je stradao u Srebrnici, da li je na Novom Zelandu... „Slovenačka“ epizoda, dakle, nema nikakve veze sa aktuelnim preispitivanjima. To je prosto nekakva vizija na osnovu mogućih parametara. Kao što u romanu „Pleši čudovište na moju nežnu muziku“ objavljenom 1996. godine postoji epizoda egzekucije u Srebrnici. Danas ćete čuti da „niko u Srbiji nije znao šta se događalo“, naravno, nije bilo na Slobinoj televiziji. Ko je hteo da zna – znao je. Tako da sam ja tu epizodu modelovao na osnovu onoga šta sam čuo. Kada je pre šest meseci na Tribunalu i kasnije na televiziji prikazan onaj zastrašujući film skoro da sam imao deja-vu. Tačno je tako opisano u mojoj knjizi, isto okruženje, ista scenografija, isti pokreti osionih ubica.

Čini mi se da je roman vrlo filmičan...

Valjda... Veujem da su i neki raniji bili. Ali to u okolnostima u kojima živimo ne znači mnogo.

Nekoliko puta ste se našli u užim izborima za „Ninovu nagradu“. Dozvolite da vam postavim jedno lično pitanje: jeste li pročitali roman aktuelnog dobitnika najvažnije srpske nagrade koja se dodeljuje za najbolji napisani roman te godine?

Prelistao sam ga u knjižari. Povodom prethodne knjige istog autora Teofil Pančić je, koliko se sećam, napisao da je to mehanički spoj Pavića i Bećkovića, mislim da je to sasvim dobra dijagnoza. Možda bi se moglo reći da je to zvuk elektronskih gusala uobličen kao knjiga. Zaista nemam sklonosti prema romanima koji imaju dinamiku na razini telefonskog imenika i ne vidim nijedan razlog zašto bih trošio svoje vreme na to. Mislim da ne poznajem nikoga ko bi bio u stanju da to pročita, izgleda da se ne krećem u tim krugovima. Pročitao sam Albaharijev roman koji je izgubio u finalu, preglasavanjem, i to je zaista jedna od onih knjiga koje na sjajan način vraćaju uloženi napor čitaocu. U normalnim vremenima i sa normalnim žirijem, verujem da ne bi bilo nikakve dileme. Pročitao sam i knjigu „Semper idem“ nedavno preminulog dramskog pisca Đorđa Lebovića. To je knjiga sećanja na detinjstvo i ne sećam se da me je neko štivo toliko pomerilo u poslednjih nekoliko godina... i na nivou jezika, na nivou tih ubedljivih slika... Možda bi to bila knjiga koja bi bila zanimljiva čitaocima u Hrvatskoj jer, između ostalog, opisuje Zagreb pred početak Drugog svetskog rata, i to iz vizure deteta i to deteta koje će, sticajem okolnosti, samo nekoliko godina kasnije, sa petnaest godina, preživeti Aušvic. Neverovatna knjiga, pravi dragulj. Bilo je još nekoliko dobrih knjiga na domaćem terenu, sve u svemu – puna kapa. A možda će vam to što je nagrađeno jedno zavičajno bulažnjenje, pa sve sa, kao uzgrednim, pominjanjem referenduma u Crnoj Gori, pojasniti šta sam podrazumevao kada sam maločas rekao da mi se slošilo od situacije u književnoj čaršiji.

(Feral Tribune, 19. maj 2006)