Poznati rumunski reditelj Florin Serban, dobitnik „Srebrnog medveda“ u Berlinu, govori za Novosti o svom filmu “Ako mi se zviždi – zviždim“ i otkriva kako je među štićenicima kazneno-popravnih domova pronašao mladiće koji su postali filmske zvezde 

Dok pričaš priču, moraš da gledaš u oči

Film rumunskog reditelja Florina Serbana “Ako mi se zviždi – zviždim“ osvojio je Srebrnog medveda – Gran Pri žirija i nagradu Alfred Bauer za filmsku inovaciju na  filmskom festivalu u Berlinu 2010. godine, a uz to bio i rumunski kandidat za Oskara. Florin Serban (1975), nakon studija filozofije, hermeneutike i teorije kulture, studirao je režiju na Akademiji dramskih i filmskih umetnosti u Bukureštu. Tokom studija pravio je kratke filmove, režirao za televiziju, a magistarske studije nastavio je u New Yorku, na Columbia univerzitetu, gde sada predaje teoriju i istoriju filma. Glavni junak njegovog filma je mladi prestupnik Silviu (George Pistereanu) koji, pet dana pre nego što će izaći iz doma za maloletnike, saznaje da se njegova majka (igra je Clara Voda) vratila posle dugog odsustva. Majka namerava da uzme njegovog mlađeg brata kako bi od sada živeo sa njom, iako ga je Silviu sam odgajio. Briga za brata, koga voli očinskom ljubavlju, postaje sve veća i Silviu smišlja način da se izvuče iz zatvora, ne bi li sprečio majku da povede dečaka sa sobom. Uz to, zaljubljuje se u mladu socijalnu radnicu Anu (Ada Condeesku), studentkinju psihologije, koju će uzeti za taoca, ne bi li se dokopao slobode i realizovao svoj plan.

Gospodine Serban, vaš film „Ako mi se zviždi, zviždim“ jedan je od najboljih filmova u 2010. godini. Dobili ste nagrade, mnogi kritičari smatraju da je upravo vaše ostvarenje obeležilo prošlu filmsku godinu. Da li se sećate početne ideje iz koje je nastao film?

Florin Serban: Vi ste vrlo ljubazni, ali bojim se da je ovo: “najbolji film godine”, ipak malo preterana kvalifikacija. Svakako da mi je drago što vam se svideo moj film, ali ne znam puno o tome “biti bolji” ili “najbolji”. Ideja je počela sa pozorišnim komadom koji je napisala Andreea Valean pre trinaest godina. U to doba, Catalin Mitulescu, koscenarista i koproducent filma, napisao je nekoliko verzija i cela stvar je dosta dugo ostala na tome. Pre tri godine, dok sam studirao u Americi, Catalin mi je poslao te nacrte i upitao me da li bih možda bio zainteresovan da radim na scenariju. Zaljubio sam se posle prvih nekoliko stranica. Priča je prošla kroz mnogo izmena, tako da biste sada jedva prepoznali komad, ali nešto što je od početka bilo prisutno, nešto veoma vredno, još uvek je tu: energija i stav tih dečaka prema životu.

Radili ste sa glumcima koji nikada pre nisu glumili, sa naturščicima... Kako je bilo na snimanjima?

Kada radite film sa glumcima koji nisu profesionalci, rad na filmskom setu samo je vrh ledenog brega. Mnogo je važnija priprema, meseci pre dolasaka na set. Na samom setu ne možete da previše oblikujete uloge koje će tumačiti glumci – amateri. Ali, želim da kažem još nešto: imali smo stvarno mešovit kasting! Dečaci oko glavnog junaka zaista su zatvorenici, ali ostali su pravi glumci. Glavni glumac bio je srednjoškolac u to vreme, prvi put je igrao na filmu, ali ja sam radio sa njim onako kako obično radim sa profesionalcima. Devojka koja igra Anu (Ada Condesku) upravo je završavala studije glume. Ona tada nije bila glumica sa iskustvom i to je bio njen prvi film, ali je pre toga igrala u pozorištu. Majka dečaka iz filma je poznata rumunska glumica Clara Voda, a upravnik zatvora je poznati rumunski pozorišni glumac (Mihai Constantin). Zaista, mešovita ekipa.

Napravili su odlične uloge! Da li je izbor glumaca, među kojima je najviše štićenika vaspitno-popravnih domova za maloletnike, bio složen?

Zavisi, od uloge do uloge... Kad sam radio sa zatvorenicima, organizovao sam radionicu u zatvoru. Proveo sam dva meseca radeći sa njima, da bih ih što bolje upoznao. Na kraju radionice, izabrao sam one koji će igrati u filmu. Što se tiče ostalih, bio je to klasični kasting, testovi, pozivi. Sve je to uzelo dosta vremena. Trebalo mi je sedam meseci i hiljadu dečaka dok nisam pronašao Georgea Pistereanua. Nakon sam ga pronašao, proveli smo šest meseci u radu, iz dana u dan. Tek posle toga, rekao sam mu da je dobio ulogu. Dugo je trajalo, ali je vredelo. George je izuzetno talentovan i verujem da je pred njim sjajna budućnost. 

O čemu ste razmišljali dok ste radili sa optuženicima?

Stvarno nije bilo teško. Postojalo je nekakvo poštovanje između njih i mene, nekakva veza. Bio sam, i još uvek sam im, veoma zahvalan. Bez njih bi film izgledao sasvim drugačije. Glavne izmene na scenariju urađene su nakon što sam ih bolje upoznao. Ono što je sada okosnica filma – odnos sa majkom – nije bilo u scenariju pre nego što sam čuo njihove priče.

Ukoliko smem da budem ličan, nakon noći provedene sa vašim filmom, počeo sam da razmišljam o Scorseseovom „Taksisti” Travisu Bickleu. Kako biste opisali svog glavnog junaka onima koji još uvek nisu videli vaš film? I Silviu je antiheroj...

Na neki način on stvarno jeste antiheroj. Bio je to jedan od najvećih izazova za mene kao pisca: da imam glavnog junaka koji radi neke neprijatne stvari, a još uvek ima publiku na svojoj strani. Kako bih ga opisao? Tinejdžer koji želi da do kraja proživi svoje godine.

Čini mi se da je za vas kao scenaristu i reditelja najvažnija priča i da je sve drugo lako kad imate dobar zaplet!

Priča je uvek na prvom mestu. Mi pričamo priče. Mi smo pripovedači, ja sam pripovedač. Ali, ima tu još mnogo toga. Zamislite da pričate priču detetu. Ista je stvar kad pravite film! Morate da pronađete određeni ton koji će odgovarati priči koju želite da ispričate. Morate da koristite odgovarajuće reči, posebnu boju glasa za pojedini deo, da ga gledate u oči i tako dalje. U suprotnom, bez obzira na to koliko je priča dobra, stvar će biti dosadna i klinac će početi da gleda u svoje cipele, da obraća pažnju na travu u bašti, i na ptice. Na kraju će otići.

Mnogi novinari i filmski kritičari govore o novom talasu u rumunskom filmom. Kako je nastao taj talas?

Ne postoji rumunski talas. Postoji nekoliko ljudi koji prave dobre filmove, neki su bolji od drugih, ali potrebno vam je mnogo više od toga da biste to nazvali talasom. Francuzi su imali talas. To je bio talas.

Pre režije, studirali ste filozofiju, teoriju kulutre i hermeneutiku. Da li kao reditelj osećate uticaj tih nauka na vaše filmsko stvaralaštvo?

Teško mi je da kažem da ili ne. Mora postojati, ali ja ga ne priznajem. Režiranje je unutrašnje iskustvo. Ne režiram mozgom, nego srcem. Pisanje je proizvod mozga, montaža isto tako… Ali režija je visceralno iskustvo. Režira se stomakom.

Dobili ste veliku nagradu. Kako razmišljate o nagradama?

Nagrada učini da se fino osećaš. Ali, ono što je stvarno dobro, to je onaj osećaj disanja pozorišta, ta vibracija... Tamo možeš da osetiš da si uradio svoj posao. Ako jesi – osetićeš. Nagrada je subjektivna stvar, a ta vibracija – ne!

Predajte filmsku teoriju i istoriju filma na Columbia univerzitetu. Koji su reditelji i filmovi presudno uticali na vas?

Ne mogu da vam dam precizan odgovor. Jednostavno, postoje ljudi kojima se divite, oni nađu put do vašeg srca. I ostanu tamo, postanu deo vas. U tolikoj meri da stvarno više ne možete da kažete ko je tu ko. Volim Almodovara, Ozua, Bressona, Ridleya Scotta, Lyncha i mnoge druge.

Koji su filmovi, po vašem mišljenju, obeležili 2010. godinu?

Mogu samo da kažem koji je film „obeležio mene”: “Poverenje” Istvána Szabóa iz 1980. godine.

Mića Vujičić (Novosti, Hrvatska)