Nije nikakvo čudo to što su "Berlinsko okno", kao roman u nastajanju, podržali Fond "Borislav Pekić" iz Beograda i Stiftung Preussische Seehandlung i Literarisches Colloguium iz Berlina, jer je već sinopsis nagovijestio zanimljivu temu, a minuli književni rad Saše Ilića (1972.) bio kredit da će se ideja razviti u jedan od najvažnijih romana napisanih na ovim prostorima u posljednjih deset godina. Glavni junak "Berlinskog okna", koji u jednom trenutku priznaje da ima problem s "tuđim sjećanjem", u toku priče nestaje iza paravana tuđih ispovijesti, sudbina i sjećanja. Prošlost epizodista, a u stvari glavnih junaka romana Saše Ilića, postaje zapravo prošlost nositelja ove priče, a potom i povijest čitavog čovječanstva. On luta Berlinom, tragajući za mornaričkim oficirom Jankom Baltićem, "koji se 1992. izgubio sa broda DBM 141, putujući od Visa do Splita feribotom a potom ko zna kud", i usput, poslovno snima i zapisuje razgovore s ljudima iz bivše Jugoslavije, tonući i sam u tuđe uspomene i stare slike. Roman "Berlinsko okno", koji je u Srbiji objavila "Fabrika knjiga", u Hrvatskoj se pojavio u izdanju "Devedeset stupnjeva".

- Čini mi se da je metafora koja nosi vaš roman "Berlinsko okno" - sudbina kabaretkinje Ise Vermehren. Otkud ona u vašem romanu, kako ste je pronašli?
 
- Sve se dogodilo slučajno. Negde krajem aprila 2002. putovao sam iz Hallea za Berlin. Kasnio sam na voz, tako da sam utrčao u vagon ne stigavši da prethodno kupim kartu. Pošto sam se našao u vozu, shvatio sam da će me kazna za švercovanje koštati previše kao i kupovina karte kod konduktera (do 40 posto više). Nisam imao "DB" (Deutsche Bahn) karticu koja omogućava popust tako da sam odlučio da izađem na sledećoj stanici. Tako sam dospeo u istočnonemački gradić Bieterfeld koji sam jedva dočekao, pošto mi se ozbiljna kondukterka iz susednog vagona približavala. Tada sam na klupi železničke stanice u Bieterfeldu (reklo bi se, Gorkom polju), čekajući sledeći voz i dobrano kasneći na sastanak sa jednim prijateljem iz Berlina, pronašao zaboravljeni list Freitag. Listajući ga, otkrio sam prvi tekst o kabaretkinji Isi Vermehren. Tako je sve počelo.
 
Suočenje sa zlom
 
- Kakvu je to priču otvorio Freitag?
 
- Radnja mog romana događa se u Berlinu u proleće i leto 2002. godine u malom krugu emigranata iz stare Jugoslavije. Pokušao sam da tematizujem problem sećanja na mračna vremena - period raspada države kada je reč o Jugoslaviji, kao i na vreme Trećeg reicha u Nemačkoj. Već možete da pretpostavite da među mojim junacima ima raznih nacija, naposletku i Nemaca. Isa Vermehren je sa petnaest godina bila izbačena iz gimnazije u Libeku, jer nije želela da pozdravi nacističku zastavu (što znači da godine ne predstavljaju problem kada je suočenje sa zlom u pitanju). Onda je sa harmonikom krenula put Berlina tražeći posao. I našla ga je u kabareu "Katakomba". Tu je nastupala za vreme režima nacionalsocijalista. U toku rata, kabare je bio zatvoren, a njegovi performeri deportovani u logore Buchenwald, Dachau i Ravensbrück. Isa je o tome, pošto se rat završio, napisala odličnu knjigu pod naslovom "Reise durch den letzten Akt".
 
Priča u "Berlinskom oknu" je neka vrsta jugoslovenskog putovanja kroz poslednji čin.
 
Uloga zločinaca
 
- Ali, s njezinom sudbinom, povezuju se još neke…
 
- Pa da. To vam je kao u našim starim liftovima. Tamo je obično markerom bilo napisano: "Odavde nema povratka". Stajao je tu još i crtež obešenog kostura kao deo obavezne ikonografije. Šalim se, naravno, ali nešto od te logike važi i za pisanje romana. Jedna priča ili tema inicira drugu. Tako me je povest o kabaretkinji iz "Katakombe" podstakla na razmišljanje o ljudima iz stare Jugoslavije. Uzgred, u Berlinu sam često sretao naše emigrante i razgovarao sa njima. Njihova priča mi je bila važna; pomogla mi je da pronađem onaj važan drugi glas u romanu koji bi svedočio o vremenu raspadanja države iz meni nepoznatog registra. Tako sam došao do priče o socijalističkom funkcioneru Arifu Hodžiću. Njegov je put od Beograda do Berlina potpuno makabristički i to iz više razloga. S jedne strane, on pripada sloju ljudi čija je prošlost nakon raspada SFRJ zabranjena i književno nepodobna. Ako pogledamo jugoslovenski književni mainstream od sredine šezdesetih, videćemo da se takvom čoveku odavno već spremala presuda. Stvarana je klima u kojoj bi bilo društveno prihvatljivo "uklanjanje" takvih ljudi. Tokom osamdesetih se taj rigidni diskriminatorni diskurs preneo na politiku. Stoga je danas jugoslovenska prošlost tabu tema u gotovo svim bivšim republikama, a slavljenje zločinaca osnovni (partijski) zadatak.
 
- Zašto?
 
- Pa zbog toga što su nam ti zločinci "pomogli" da konstituišemo svoje nacionalne identitete, obračunavajući se sa Drugima umesto nas. Radi se dakle o sklopljenom ugovoru, a takvi se dokumenti mogu diskreditovati samo na sudu. Dok se to ne desi, taj đavolski ugovor će funkcionisati kao medijator u svim našim odnosima. Zato se mediokriteti proglašavaju za najbolje i mi ćutimo, zato su udovice ratnih zločinaca popularne, zato čitamo šund i uživamo, zato uporno opstojavamo na stanovištu da je hijerarhiju društvenih vrednosti nemoguće uspostaviti. U stvari je moguće, ali to zavisi samo od nas. Od našeg (ne)pristajanja na participaciju u tom ugovoru.
 
- Citirate na početku Emanuela Levinasa. Prošlost drugog i prošlost čovječanstva jest moja prošlost…
 
- A koga bih drugog? U tome je stvar u romanu. Nije važan onaj koji priča, već svi oni drugi čije se priče prelamaju kroz njegovu optiku. Hteo sam valjda da kažem da "Berlinsko okno" nije "moja priča" već "priča drugih", dakle ne ono što sam "ja doživeo" nego upravo to što si "ti iskusio". Radi se o inverziji, kao kada ti ponude onaj čuveni "šlag na torti”, a ti kažeš, ne hvala, meni je torta bitna.
 
- "Berlinsko okno" podržao je prestižni Fond Borislava Pekića. Upravo ovaj pisac negdje je zapisao da nikada ne piše ono o čemu će govoriti i da nikada ne govori o onome o čemu će pisati. Ne mislim sada na velikog Pekića, ali primijetio sam da među nekim piscima postoji praznovjerje: vjeruju da će izgubiti priču ukoliko je ispričaju nekome prije nego što je napišu. Što mislite o tome? Pekićeva stipendija dodjeljuje se baš na tom principu da prije pisanja ukratko prepričate roman...
 
- Pa, recimo, da postoje i takva uverenja kod pisaca. Međutim, ja bih odvojio to pričanje o budućem književnom tekstu od javne prezentacije ideje. Ja, recimo, često razgovaram sa jednim svojim prijateljem, piscem. Moram da priznam da mi ti razgovori nikada nisu štetili. Štaviše, tom prilikom sam izložio mnoge nacrte za svoje nenapisane knjige; takođe, čuo sam odlične priče, koje će, ukoliko nikada ne budu napisane, ostati neki oblik književne privilegije. Stipendije za pisce su nešto drugo: one obavezuju da unapred izložite detaljan koncept knjige. Moram da priznam da to nije lako. Međutim, ja sam donekle imao sreće, jer sam konkurisao sa gotovo završenom knjigom. Ta činjenica je, verujte mi, rasterećujuća, jer je suočenje sa sinopsisom, nakon dobijene stipendije, prilično teško. Neki pisci nikada ne ispune to svoje književno obećanje. Ako pogledamo istoriju Pekićeve stipendije, zapazićemo nešto slično. Mnoge knjige nisu napisane ili su se pojavile u nekom novom obliku. To je razumljivo, jer sinopsis, kako ga ja razumem, nikada nije završena stvar. Knjiga pronalazi svoju formu tek u procesu nastajanja, tako da na kraju samo ideja može biti identična sa prethodno predloženim sinopsisom. Stoga mislim da se žiri Fonda "Borislav Pekić" ne opredeljuje za sinopsise, već za ideje.
 
Privilegirana bratija
 
- Borislav Pekić je bio nevjerojatno vrijedan pisac. Kad pomislim na Pekića, prva asocijacija mi je neumoran, predan, vrijedan rad na rukopisu. Dozvolite mi da primijetim da vi dosta dugo radite na svojim rukopisima...
 
- To je tačno. Vidite, sada ja mogu da kažem kako to radim, jer bdim nad svakom reči i tako dalje, ali mislim da bi to bilo preterano. Presudan razlog za to je, u stvari, nedostatak vremena. Ja ne živim od pisanja. Glavna stvar kojom se bavim u životu je neprestano upinjanje da preživim u ovom društvu. Pošto dobro znam da od svojih tekstova to ne mogu, nastojim da pronađem poslove koji bi mi to omogućili. Ne mogu da se pohvalim kako mi to baš polazi za rukom. Kulturni model u Srbiji omogućuje samo Kaporu, Bećkoviću, Ćosiću, Goranu Petroviću i ostaloj bratiji da nesmetano rade na književnosti i da od toga zarađuju. Mlađi pisci ovde nisu poželjni. Oni moraju da rade na železničkoj stanici, kao kolporteri, noćni portiri, prodavci peciva. Oni ne mogu da rade ni za novine, jer tamo tezge drže uvaženi novinari. Njima preostaje samo da odu iz zemlje ili da u "zemlju propadnu". Sada izračunajte sami koliko je nedelja, meseci, godina potrebno mlađem autoru da bi u takvim uslovima napisao solidnu knjigu.
 
- I kada pravite zbornik priča i kada pišete tekstove o novoj prozi i trenutnom stanju u srpskoj književnosti, vrlo ste kritični. Često polemizirate. Kada sam rekao jednom piscu da pravim intervju s vama, on je iz prve rekao: Saša Ilić je beskompromisan. Ima li na srpskoj književnoj sceni previše kompromisa?
 
- Naša kulturna scena je toliko devastirana da više nema mehanizme provere kvaliteta niti uspostavljanja njihove hijerarhije. Za to su u socijalizmu bili zaduženi komesari za kulturu, te žiriji, gradske komisije, časopisi i novinske kritike. U vreme Miloševića se to svelo na nekoliko književnih grupa koncentrisanih oko fakulteta i instituta. Do toga je došlo usled velike oseke novca i inflacije vrednosti. Moć se jednostavno povukla u virtuelne centre, nastavljajući da odatle održava nerealnu sliku stanja u srpskoj književnosti. Od tih ljudi možete često čuti kako "naša" fabrika proizvodi ne-znam-koliko romana godišnje, kako je to izuzetno i šta ti ja znam. Čak su pokušali da naprave brend od pisca Gorana Petrovića. To, međutim, nije prošlo na granici. Paralelno sa tim procesom tekla je i kanonizacija Radovana Belog Markovića. (Da li je neko čuo za njega u Hrvatskoj? Ne verujem.) Eto, na primer, njegovu knjigu "Devet belih oblaka" su objavili kao jubilarnu, stotu po redu, u znamenitoj ediciji "Albatros". I mi na to nismo rekli ništa. Klimnuli smo glavom, jer smo navikli da se takve stvari događaju. U stvari, trebalo je ustati i reći, pa zar je to smisao moderniteta koji je otpočet "Dnevnikom o Čarnojeviću". Ne znam, možda ja nisam u pravu. Vidim da univerzitetski profesori pišu studije o Belom Markoviću. (Oni vole da se bave književnim šundom. U Srbiji je to praksa od Skerlića do naših dana.) Meni se ta literatura čini kao činovničko štivo nekog provincijskog pisara u Srbiji sredinom devetnaestog veka. Mislim da je Stevan Sremac pojam moderniteta za njega, o Matavulju da i ne govorimo. Naš problem je u tome što se kulturni model ne menja. Isti ti ljudi danas zagovaraju put u Evropu preko Lajkovca ili, još bolje, skelom, pa polako. Radi se zapravo o tome da taj put ne vodi preko Lajkovca ili Kraljeva, nego preko Haaga.
  
- Prije nekoliko godina objavili ste zbornik "Pseći vek" u kome su se, pored vaše, našle priče predstavnika nove srpske proze: Srđana V. Tešina, Borivoja Adaševića, Mahajla Spasojevića, Uglješe Šajtinca i Nenada Jovanovića. Malo tko je onda mario za talent ovih pisaca i ta knjiga je na neki način bila mali protest. Mijenja li se stanje? Jesu li ovi pisci dobili mjesto koje zaslužuju?
 
- Od nas šestorice, dvojica su u emigraciji, jedan je ostao bez posla kada su radikali došli na vlast u Kikindi, jedan radi na carinskom punktu i dvojica nekako tavore. Skor je poprilično katastrofalan. Inače, taj zbornik nije bio dočekan sa nekim oduševljenjem. U Politici je te zime objavljen tekst pod naslovom "Generacija koju smo mogli imati". Dakle, mi smo se oglasili da postojimo, a oni (Književna ohrana Srbije ili skraćeno KOS) su nas upokojili. Prosto im je bilo neprijatno što smo preživeli Miloševićevu vladavinu. Ove godine su gotovo svi autori iz "Psećeg veka" objavili nove knjige. Da li to nekome nešto znači u Srbiji? Ne verujem. (Izvan Srbije – još manje.) Pa KOS i dandanas vodi kampanju protiv mrtvog Kiša. Ne treba im sad neko nov ko bi im bacao rukavicu u lice. KOS brižljivo prati situaciju. Štampa Legijine romane, a Kiša proglašava za hulju. Tako utiče na stvaranje povoljne klime u kojoj neonacističke organizacije poput Nacionalnog stroja mogu legitimno da operišu po društvu. I to ne rade više ljudi iz SANU, nego dojučerašnji postmodernisti i proučavaoci avangarde. Ljudi koji su se do skoro zaklinjali držeći ruku na "Času anatomije", sada to čine sa dlanom na Protokolima.

(Feral Tribune, 29. decembar 2005)