Vladimir Paskaljević, filmski reditelj i
scenarista, dramski pisac i prozaista, govori za “Feral” o svom scenariju po
kome je Goran Paskaljević snimio najnoviji film “Optimisti”, ali i o svojim
pričama, prvom romanu, te o stanju u srpskoj kinematografiji, robovima i
gospodarima…
Poslednjih
dana meseca septembra u Srbiji je premijerno prikazano najnovije filmsko
ostvarenje poznatog reditelja Gorana Paskaljevića. “Optimisti” su inspirisani
Voltaireovim “Candidom”. Film je sačinjen od pet priča Vladimira Paskaljevića,
koji je ujedno i scenarista filma. Vladimir je
rođen 1974. godine u Nišu. Diplomirao je televizijsku i filmsku režiju na
Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a među kratkim filmovima koje je
snimio, posebno treba izdvojiti u svetu nagrađeni film "Delfini su
sisari". Sa svojim ocem Goranom Paskaljevićem napisao je scenario za film
"Dolazim po tebe i vodim te sa sobom", a kao čitalac, prepoznao je pametnu
i dobru kinesku priču na kojoj je stariji Paskaljević bazirao svoje poznato
filmsko ostvarenje "Kako je Hari postao drvo". Beogradska izdavačka
kuća "Aleksandrija pres" objavila je pre dve godine roman
"BDSM" – njegovo prvo prozno ostvarenje…
„Optimisti“ su nastali po vašoj zbirci
priča. Zamolio bih vas da za čitaoce u Hrvatskoj ukratko prepričate o čemu se
radi u toj vašoj prozi koju ste pretočili u scenario?
U pitanju je nekoliko slikovitih priča iz
života, uglavnom o likovima kojima je lakše da poriču realnost nego da probaju
nešto da promene i urade. U mojoj najomiljenijoj priči o radniku i njegovoj
silovanoj ćerki to se najbolje vidi. Njenom ocu je lakše da poveruje da mu je
ćerka zavela tajkuna, nego da ju je tajkun silovao, jer će u protivnom morati
da se bori protiv sudstva, policije, medija koje tajkun ima u džepu. Zato on
odluči da mu se u njeno ime izvini i optimistički se nada da će se izvinjenje
prihvatiti. To se i dogodi, tako da idioti, koji zameraju ovom filmu da je
mračan, nemaju zašto da žale: dali smo im happy end! Generalno, u filmu se
uglavnom radi o sličnim pričama iz "vesele" domaće svakidašnjice.
Dakle, pet odvojenih priča koje povezuje
crni humor…
"Optimisti" su više ciničan nego
crnohumoran film. U svakom slučaju, humor je izgleda jedini način da se ljudi
nateraju da razmišljaju. Tužnog li vremena…
Film je inspirisan Voltaireovim „Candidom“?
Voltaire se rugao lažnom optimizmu svoga
doba koji su širili crkva i feudalci. Živimo u modernom tajkunskom feudalizmu i
moronski optizam je globalni trend. Trend je da u svakoj situaciji tragamo za
rešenjem u okviru sistema, a nikad protiv. Taj trend dolazi iz korporacijske
psihologije i preneo se na sve nivoe. A često je jedino rešenje u okviru
sistema da se izvinimo onom koji nam je silovao kćer.
Scenario je sa vama pisao i Filip David.
Kako je izgledala saradnja sa njim?
On je sa Goranom prvi došao do inicijalne
ideje da se treba zavitlavati na temu širenja lažnog optimizma i kasnije je
sarađivao kao neko ko pročita materijal i analizira ga. Naučio sam od njega da
je najvažnije da sa sobom tačno razjasnite o čemu pravite fikciju i zašto.
Kada su vas pitali zašto ima toliko mraka
u vašem scenariju, dali ste interesantan odgovor o sto ljudi koje ste poznavali
i time opravdali crnilo...
Pa, da,
čudili su se što je iz moje glave izišao takav film, jer ja sam mlad
čovek. Ali, moja generacija nije videla ništa svetlo u prošlosti. A u stvari ja
i ne mislim da je film posebno mračan. "Optimisti" su samo cinična
komedija o vremenu, a svi su je doživeli deranžirajuće, jer su se možda sa
filmom osetili prozvanim. I to je samo potvrda bolesti vremena. Nek drugi prave
vesele tinejdž-kemp-komedije i pišu kritike sopstvenog filma, kako se u stvari
jedino oni bave stvarnošću. Meni je upravo to tragično.
Sigurno da dobro poznajete poetiku svog
oca Gorana Paskaljevića. Kako se, poetički gledano, „Optimisti“ nastavljaju na
njegov raniji opus?
On smatra da su "Optimisti" treći
deo trilogije o posleratnoj Srbiji kojeg čini ovaj film zajedno sa "Snom
zimske noći" i "Buretom Baruta".
Bilo je ciničnih komentara. Zašto Lazar
Ristovski igra toliko glavnih uloga?
Ideja je bila super. On se pojavljuje u
svim pričama, u potpuno različitim ulogama, da bi se tako gledalac zbunio i
isprovocirao, da bi se aktivnije uključio u traganje za smislom filma. Jako je
teško igrati različite karaktere sa istim licem u istom filmu, a on je to, mislim,
uspeo.
U Srbiji je veliki hit bio roman
„Dolazim po tebe i vodim te sa sobom“ savremenog italijanskog pisca Niccola Ammanitija.
Vi ste dramatizovali knjigu, a Goran Paskaljević režira film. Dokle se stiglo
sa tim projektom i čime vas je privukao Ammanitijev roman?
Mene je privukla priča o dečaku koji ima
probleme sa huliganima, jer sam na sličan način prolazio u Beogradu koji je
oduvek Meka kriminalaca i uličnih huligana. Ne znam da li je Goran sasvim
odustao od tog filma.
Pre nekoliko godina objavili ste roman
„BDSM“. O čemu se radi u vašem romanu?
Radi se o apsurdu kulture. O apsurdu
nacionalne pripadnosti. Ljudi danas u moderno doba možda odvoje dva tri dana
godišnje za religiozne i nacionalne svetkovine, a nacionalno su opredeljeni.
Što bi Ernesto Sabato rekao: "Ti Srbi i Hrvati, kad dođu ovde u Argentinu,
potpuno su isti, a tamo, u domovini se poubijaše zbog razlika." Junaci
romana "BDSM" su Bosanci koji upražnjavaju sado-mazo seksualne igre i
perverzije. Igraju se robova i gospodara dobrovoljno, uživaju u tome. Onda se
javnost u malom gradu uzburka kad to otkrije, hoće da ih linčuju zbog
"nemorala". A pritom ista ta javnost se oduševila nacionalnim koljačkim
opcijama. Kao što je perverzno igrati se sadomazohizma u kom si rob ili
gospodar, tako je perverzno i apsurdno, možda čak i opasnije da si u tripu da
si Hrvat ili Srbin ili Bošnjak. Biti Srbin ili biti Hrvat, samo je po meni
stvar tripa, manje bitan detalj vezan za lifestyle. Sećam se kada smo se kao
klinci igrali kauboja i Indijanaca, podjednako smo verovali u uloge, možda i
još više. No, po meni svako mora imati pravo izbora čega će da se igra. Kad bi
postojala zemlja gde je nacionalni dohodak sto hiljada dolara godišnje i kad bi
tek tako delili pasoše, verujem da bi velika većina vatrenih nacionalista pohitala
u taj Eldorado i odrekla se svoje kulture. Amerika je dokazala to. Ljudi koji
se ponose što su Hrvati ili Srbi tri
kolena unazad, to su robovi sopstvene gluposti. Onaj
koji diktira nacionalne, kulturne i religiozne matrice, taj je gospodar, a rob
je onaj koji ih prihvata.
Vaši junaci ne ratuju zbog istinskih
nacionalnih osećanja. Oni su prevareni. U to su ih uvukli raznorazni profiteri
koji su se poigrali sa njihovim nacionalnim osećanjima. Da li ću pogrešiti ako
kažem da u vašem romanu, rat u Vavilovu, počinje spletkama?
Svi koji pristaju na beketovsko-joneskovske
uloge, pa i uloge nacionalne pripadnosti su žrtve sopstvenih spletki. Naravno
ima i stvarnih žrtava, uvek neko može da upadne u dvorište i da te zakolje, jer
si druge nacionalnosti, jedino tada ne biraš. Granica između ta dva slučaja je
vrlo osetljiva i ona i jeste kamen temeljac ratne propagande. Ali, ukinimo
najzad nacije i nestaće nacionalne mržnje. Šta će onda biti glavni proizvod
raznih tuđmana, miloševića i izetbegovića i njihovih današnjih naslednika?
Mislim da će onda narod shvatiti da mu je jedini pravi neprijatelj onaj koji mu
zavlači ruku u džep i koji ga gura u rat.
U jednoj rečenici romana pominjete tri
stvarne ličnosti iz sveta politike: Tuđmana, Izetbegovića i Miloševića. Njihova
prezimena u romanu pišete malim slovom. Zašto?
To su ljudi koji su se igrali sa milionima
tuđih glava kao što se deca igraju sa Lego kockicama, a da stvar bude
ironičnija predstavljali su se kao mesije. Verovatno sada gore u paklu, zbog
svih ubistava koje su naredili. Ne zaslužuju veliko slovo, ma šta srpska,
hrvatska i bosanska akademija mislila o pravopisu. Braća neradnici i
političari. "Lutke bez krvi i trunke ideja, ubice na cesti - kurvini
sinovi!”, kako reče Džoni Štulić.
Da li ćemo uskoro “BDSM” gledati na
velikom platnu?
Prevelik je to zalogaj za prvi film.
Zanimljivo je da ste vi i dramski pisac.
Napisali ste komediju „Preterano nasledstvo“ koja je premijerno izvedena u
novosadskom „Srpskom narodnom pozorištu“. Ko su junaci vaše komedije?
Ta predstava je bila moj lični omaž Čehovu
i prilično je drugačija po senzibilitetu u odnosu na sve što sam do sada radio.
Umre baka koja je upropastila porodicu autoritarnim vaspitanjem. Neka vrsta
rezimea takvog života, sebičnog i apsurdnog.
Šta je teže u Srbiji: biti mladi
reditelj ili mladi pisac?
Ako pišeš, moraš da želiš da kažeš nešto da
bi bio ispunjen. A ako hoćeš da zaradiš pare od toga onda moraš da imaš veze u
politici da te proglase lektirom, pa da te svi kupuju. A za reditelja moraš da
budeš dobar sa ministrom kulture i da nemaš završenu filmsku školu. Ako se
čudno oblačiš misliće da si pravi umetnik, možda dobiješ i pola miliona evra, a
ako imaš nagrade na svetskim festivalima kratkog metra smatraće te
konkurencijom.
Kad smo već kod nagrada, hajde da se
podsetimo radnje vašeg filma “Delfini su sisari” koji je nagrađivan u svetu.
Šta je tema tog filma?
Klinac koji diže revoluciju u autoritarnoj
školi. Revolucija, moja večna inspiracija!
Našao sam podatak da ste čak i radili
montažu za film Miloša Radovića?
Bio sam samo asistent. Nema posla na filmu
kojeg nisam radio i ponosim se time!
Da li spremate svoj dugometražni igrani
film?
Nisam ušao ni u kakve konkretne pripreme,
još uvek se bavim tekstom a i nekim poslovima vezanim za televiziju. Kad to
završim, započeću pripreme. Radi se o čoveku koji otkriva da ima dvojnika koji
čini stvari koji ga sablažnjavaju, koje su u neku ruku revolucionarnog
karaktera, ono, otimanje od bogatih i davanje siromašnima. Mislim da će onaj
koji nema čak ni trunku anarhizma u sebi, voleti taj film kao što je voleo
Robina Huda.
Da li pratite hrvatsku kinematografiju?
Mislim da je situacija ista kao i svuda.
Sve je to stidljivo u svom osvrtu na zbilju. Dobar film mora da bude ujed za
dušu društva u kom je nastao. Tog trenutka kada u ex-Yu počnu da se prave
filmovi o sopstvenim zločinima, a ne o komšijskim, biće to dobar znak da se kao
regija krećemo u pravom smeru.
(Feral Tribune, 10. novembar 2006)