Žalost je vertikalna
Džulijan Barns: Nivoi života, prevela sa engleskog Bojana Vujin, Geopoetika

"Izgubili smo stare metafore i moramo naći nove" – kaže Džulijan Barns negde pri kraju svoje knjige, shvatajući da ne možemo biti Orfeji i Euridike na stari način. "Ne možemo sići onako kako je on sišao." Možda su Nivoi života – proza u najlepšem smislu te reči, kad nije ni roman, ni priča, ni esej, ni memoarska književnost, a ipak dotiče granice gotovo svih tih vrsta – pokušaj da se pronađu nove metafore; napiše novi bedeker za "silazak u podzemni svet". 

No, ova knjiga od stotinak stranica počinje u visinama. Njen prvi deo Greh visine posvećen je letačima balonom koje manje zanima horizontalno, a više vertikalno (visina i dubina). Jedan pukovnik iz Kraljevske konjice, zatim Sara Bernar ("ličnost kojoj tako izvrsno pristaje upadljivost" kako je pisao Henri Džejms) i Feliks Turnašon u svom balonu nad balonima, sredinom devetnaestog veka, pokušavaju da sagledaju svet iz druge perspektive. Jedan uporno pali cigaru ne hajući što curi gas, glumica sa visine baca praznu flašu šampanjca i kore pomorandže na običan svet, dok treći, krakata figura s grivom crvene kose, inače novinar, karikaturista, fotograf, balonista, preduzetnik i izumitelj, pokušava da fotografiše iz korpe.

 
U drugom delu Na nivou reč je o onoj drugoj "korpi": o jednom neuspešnom udvaranju i Sari Bernar koja još uvek nije spremna za miran život. Sledi Gubitak dubine. Džulijan Barns u trećoj, ključnoj celini, opisuje očajanje posle smrti svoje supruge.

Kako spaja ta dva vremenski udaljena sveta? – pitanje je koje će verovatno postaviti svaki čitalac. Odgovor je već u prvom pasusu: "Spojiš dve stvari koje nikada ranije niko nije spojio. I svet se promeni." Ove reči, poput refrena, povezuju različite perspektive i nivoe, uz još nekoliko motiva koji preleću iz celine u celinu. Kao mirovanje, na primer, prividno kretanje u oblacima, zatim izbacivanje balasta, određivanje položaja, tlo ispod tebe, pad i nadjakna od plute (ako upadneš u ledeno Severno more).

 
Ukoliko prati trag reči metafora ili metaforično, čitalac brzo shvata da se sve tri proze u Nivoima života nalaze u istoj korpi, pod istim balonom. "Žalost je vertikalna  – i vrtoglava – dok je tugovanje horizontalno", zapisuje Džulijan Barns, pripovedajući o svojoj boli. Opisuje kako u ljubavi izmičemo mecima, kao vitka Sara Bernar kapljicama kiše. Ali uvek je tu negde skriveno koplje, uvek na kraju lupimo o zemlju.

(Nin, 28. novembar 2013.)