Pozorišna rediteljka Tanja Mandić Rigonat govori za Novosti o svojoj postavci Nušićeve "Gospođe ministarke"
Nušićevski likovi skrojili su nam društvo po svojoj meri
Na večernjoj sceni beogradskog pozorišta "Boško Buha" premijerno je izvedena "Gospođa ministarka" Branislava Nušića u režiji Tanje Mandić Rigonat. Slavnu Živku ovoga puta igra glumac Goran Jevtić...
Novosti: U svojim "Pozorišnim referatima" Jovan Hristić piše o postavci "Gospođe ministarke" iz 1982. godine i citira Vinavera kome je Branislav Nušić "jednom prilikom tvrdio da humor nikako ne sme da izgubi vezu s jednostavnim nagonskim životom". O čemu ste vi razmišljali dok ste ponovo čitali Nušićevu dramu?
Tanja Mandić Rigonat: Nušićeva "Ministarka" je kao narodna pesma, svi je napamet znaju, ili misle da znaju o čemu je u tom tekstu reč. Nušićeve replike odavno su deo našeg svakodnevnog govora. Kad želimo da što kraće definišemo neku pojavu ili čoveka u svoj njihovoj punoći i sočnosti, često kažemo: Ma ovo je kao iz Nušića. Iskreno, razmišljala sam kako da kao dramaturg oslobodim sebi prostor kao reditelju, ukratko štrihovala tekst da bi mogao da prodiše u svoj svojoj humornoj i zastašujućoj dimenziji, a da ostane jasan zaplet.Vlast je velika tema celokupnog Nušićevog dela. Pisao je Ministarku u vreme stvaranja građanske klase, u okolnostima buržoaskog klasnog društva devijantnog i iščašenog, poput ovog danas. I taj osećaj da je vreme stalo, da je ono onda i ovo danas isto, dovelo me je do toga da poželim da neka meteorska kiša zauvek uništi "Nušića"kao našeg savremenika. Njegova komediografija dijagnoza je vremena u kome je živeo, ali i danšnjeg. U tome je tragedija.Kontinuitet vlastohleplja, zloupotrebe položaja, svemoć birokratije, poltronstvo... Čovek i onda i sada jeste samo sredstvo, ne cilj.
Živkina familija je detaljna slika tog društva.
Familija koja dolazi kod ministarke da traži, poput teče koji hoće koncesiju da poseče jednu državnu šumu, pa onda Jova Robija koji zahteva da dobije državnu službu, jer sad zna sve paragrafe bolje od ma kog sudije ili profesora univerziteta – pa zašto onda država ne bi iskoristila njegovo znanje... Čitav niz drugih zahteva identičan je zahtevima i ponašanju stranaka koje namiruju svoje apetite kad se domognu vlasti. Familija ili stranka, svejedno. Živka pripada tom miljeu i radi isto ono što je videla da i drugi rade kad su na vlasti. Ministarka je samo najmarkantnija pirana u moru pirana. U vreme socijalizma, Nušić je takođe bio igran, ali kao klasik, kao riznica zanimljivih likova, smeha i mentalitetskih boja. Ali danas, u vreme diktature neoliberalnog kapitalizma, travestirane demokratije, njegova Ministarka je bolno aktuelna. Ta nova mladost njegovog dela za mene je bila fascinantna.
Fascinantan je i njegov život...
Uživala sam u otkrivanju podataka iz piščevog života koje nisam znala, recimo, da ga je crkva anatemisala 1922.zbog skrnavljenja lika kaluđera koji se u krčmi napija sa kraljevićem Markom u istorijskoj drami "Nahod", ili da je tri dana na konju predvodio demonstracije, držao govore i pozivao na otpor na današnjem Trgu republike 1908, kad je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu. Zanimljivo mi je bilo što ga je oduvek publika obožavala, a kritika lomila.Zanimjiv je podatak da je 1910.bio pozvan na zagrebačku premijeru drame "Knez od Semberije". Andrej Fijan je igrao naslovnu ulogu. Uspeh je bio ogroman. Kako piše Milan Đoković, na poklonu, na scenu su izneseni venci, jedan s hrvatskom trobojnicom i natpisom na ćirilici, drugi sa srpskom trobojnicom i natpisom na latinici, kao simbol težnje za jedinstvom. Šovinisti su digli strahovitu graju i dvorana se pretvorila u sukobe između Hrvata koji su zastupali ideju bratstva i onih koji su negodovali. Pobedili su jugoslovenski orijentisani Hrvati, omladina je na rukama pronela Nušića ulicama Zagreba, a na večeri u njegovu čast pozdravio ga je Stjepan Radić. Čitati o Nušićevom životu i čitati njegova dela istovremeno znači suočavati se s jednom drugačijom slikom sveta i društva od one kakvom je predstavljaju današnji mitomani krune I monarhije i buržoaskog društva. Da je danas živ sigurna sam da bi bio nepodnošljiv za današnje stubove društva i da bi bio na nekoj listi nepodobnih umetnika. Ovako, svarljiv je kao genijalni deo srpske literarne i pozorišne tradicije, pa na udaru može da se nađe reditelj sa svojim konceptom.
Dok ste radili predstavu, bilo je napada na vaš koncept...
"Tradicionalisti " mogu da divane na temu šta bi Nušić rekao što mu danas Živku Ministarku igra muškarac i da tom lažnom pozorišnim temom ispiraju svoja usahla usta. Naravno, razmišljala sam kako da kontekstualizujem njegov humor i da ga konceptom dovedem do krajnjih granica, granica užasa današnjeg sveta. Pored reči Branislava Nušića: "Ja znam samo za jedan humor, jedan jedini, onaj koji izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života", dodala bih da nas smejanje nakaznosti pojava u životu, politici, tokom trajanja predstave, čini istinski slobodnim ljudima koji vide pojave onakvim kakve jesu, a ne onakvim kako ih predstavljaju razni gurui političkog marketinga, razni nevidljivi i vidljivi režiseri dans makabra koji se pleše na raznim tačkama planete. Smeh je trenutak slobode prepoznavanja u istini. Misliti svojom glavom i smejati se slobodno onome što boli kao glupost sa dalekosežnim posledicama – identitet su čoveka koji uspeva da se uspostavi kao ljudsko biće izvan poželjnih matrica ponašanja i ispiranja mozga raznim tehnikama i metodama često upakovanim i u foliju umetnosti.
Kako ste došli na ideju da glumac Goran Jevtić igra Živku ministarku?
Gospođa ministarka za mene je arhetip, komična maska koju su stvarale glumice koje su je igrale. Od Žanke Stokić, za koju je i napisana, preko Ljubinke Bobić, Olivere Marković, Ružice Sokić, Milene Dravić... Ona je stanje svesti, deformacija koja nema pol, opasna sublimacija izvitoperenja i ludila vlastohleplja. Ona je za mene i srpska i svetska politika, s tim što su u predstavi naglašene lokalne boje. Goran Jevtic je izuzetan glumac za kojeg granice ne postoje. On je moja istinska fascinacija i inspiracija. Glumački uragan. Glumac sa bezbroj boja i mogućnosti. Ministarka je naša šesta zajednička predstava. A ideja da on igra Živku došla je iz našeg zajedničkog osećanja vremena u kojem živimo. Ovo je vreme travestije. Zarad vlasti travestiraju se ideje, ljudi, političari.Travestija je prisutna u jeziku i političkom delovanju.Ovo je vreme ostvarenih Orvelovih vizija i stahova. Društvene, političke travestije nisu odlika samo srpskog političkog podneblja, već i evropskog, svetskog...
Poznata je stvar da muškarci često igraju i ženske likove.Otkud sad da je takva vaša rediteljska odluka postala tema, za nekoga čak problem?
Prerušavanje je svojstvo plemenite pozorišne igre koja stvara smisao i traga za istinama o čoveku, društvu, životu.Nekada su u pozorištu sve uloge igrali muškarci, jer je bilo društveno neprihvatljivo da žene glume. Ta restriktivna pozorišna praksa danas je ogledalo za nove puritance i malograđane kojima je u ime "tradicije" neprihvatljivo štošta. Paradoksalno je da danas ta restriktivna pozorišna praksa postaje izazovno ogledalo za nove restriktivce. Osim toga, kao da sam dirnula u osinje pozorišno gnezno, jer markantni ženski lik (na koji valjda samo vrhunske glumice imaju pravo) dajem muškarcu. U Narodnom pozorištu već deset godina igra se "Ministarka" u režiji Jagoša Markovića, pa su se mogli čuti komentari tipa šta će nam još jedna ministarka. Koncept da sve uloge igraju muškarci, osim jedne (dete Raku glumi Katarina Marković), bio je zanimljiv i medijima, tako da se svašta tu zakuvalo.Izašli smo i u stripu. Predstavu sam režirala na večernjoj sceni pozorišta za decu i mlade "Boško Buha", dakle izvan dominantnih večernjih pozorišnih mesta. Epilog je poznat. Predstava je "eksplodirala".Tapkaroši tapkaju karte. Publika sedi i na unetim stolicama, na podu. Divota.
"Ne jednom", piše Jovan Hristić, "u Nušićevim komedijama vidimo kako ispod društvene satire (koja se i zaboravlja) izranja sigurna konstrukcija vodvilja (koja se ne zaboravlja)." Čini se da je upravo vodvilj jedna od ključnih reči kada je o vašoj postavci "Gospođe ministarke" reč?
Režirala sam politički vodvilj, travestiju. Ram za predstavu je pesma Jovana Jovanovića Zmaja iz devetnaestog veka "Srpska politika". Pogotvo stihovi: "Gde je srpska politika?/ Je l kuvana il` je presna?/ Je l skromna il` je besna?/ Je l žedna il` je gladna?/ Ili igra ili svira?/ Il` se malo reštaurira?/ Il` izdiše il` se rađa?/ Il` joj kakva baba vrača?/ Ili puzi ili sedi?/ Il` se smeje il` se jedi?/ Je l u dvoru bogatome?/ Il` u gnezdu vraninome?/ Ima l cuclu ili zvečku?/ Il` je gdegod u zapećku?/ Je l u službi il` u miru?/ Il` u kakvom manastiru?" Dok ansambl peva pesmu vidimo glumca koji stoji ispred i prerušava se u Živanu Popović. Jasno je da ono što ćemo gledati neće biti priča o ženi koja je otkačila onog trenutka kad je postala ministarka i svojim ponašanjem saplela karijeru dobrog muža ministra, već gledati "to nešto" prisutno i u muškarcima i ženama što ih ozrači onog trenutka kada dobiju moć. To nešto vlastohlepivo, deformisano – nema pol. Igre identiteta, svakodnevna promena "imidža" na tržištu političkog delovanja, smenjuju se vrtoglavom brzinom. Što bi Gogolj rekao: Đavo bi ga znao šta je ovo, čovek se preko noći "prebutnuo".
Travestija je u središtu vaše postavke?
Političar ode na spavanje kao desničar, a ujutro se javnosti predstavi kao levičar, i tako u nedogled, u zavisnosti koju igru igra, koja igra prolazi u datom trenutku. Na tržištu borbe za vlast i moć, travestija je žanr svakodnevice u kojoj vlastohleplje ukida razum. Ministarka je biće u svetu obolelo od vlastohleplja. Ta deformacija je smešna i opasna, pa Živana nije samo smešana pojava, već pojava od koje mene spopada užas. Izranja iz malograđanskog miljea. I nisam mogla da je režiram nemajući svest o tome, ignorišući šta su sve malograđani vaspostavili tridesetih godina dvadesetog veka, i nacizam i fašizam, šta rade danas, kako su kidali ono što se danas popularno zove region, a bila SFRJ. Iz takvog razmišljanja je proizašao i kraj predstave. Živana gubi vlast, ali se ne predaje, već samo menja odeću, prerušava se u muškarca da bi se vratila na vlast kao ministar. Na kraju povede i demokratsko kolo, svojevrsno trans rastur kolo, ukazujući se publici kao neki novi vođa koji ima novi pozdrav, koji do sad nismo videli, a koji nas kako slutim čeka u budućnosti. Ta budućnost je budućnost opšteg svetskog političkog kretanja, budućnost novog totalitarizma, naravno prerušenog. Zlokoban pozdrav u svakom slučaju.Između prve i poslednje scene odvija se vodviljski zaplet. U njemu su neki sporedni likovi dobili veliki prostor, poput služavke Anke, oličenja onih koji služe svakoj i svakakvoj vlasti, prilagođavaju se.
Kažete da volite da se smejete Nušićevim likovima, ali i da ih se plašite.
Da, njegovi likovi nisu bezazleni. I kad im se smejem, ja ih se i plašim. Razmileli su se svuda, skrojili drušvo po sopstvenoj meri i potrebama. Oni se danas nama grohotom smeju dok se mi rvemo sa njima. U pozorištu možemo da ih razgolitimo, da ih vidimo kakvi jesu u svoj bedi njihove pohlepe i niskih strasti, možemo kroz smeh da se osetimo boljim, pametnijim i uzvišenijim u odnosu na njih, ili da ih prepoznamo u nama samim. U životu još uvek nismo pronašli snagu i način da im se suprotstavimo i stvorimo plemenitiji svet. Orvelov demokratski socijalizam za mene je životna alternativa, ali danas je osnovna matrica razmišljanja kako kapitalizam nema alternativu, da postoji malo bolji ili malo gori kapitalizam, ali da nema alternativu. Ispiranje mozga zaista je fascinantno.
Koliko je reditelju teško sa vodviljem, sa satirom, sa jednim direktnijim uplivom "stvarnosti" u komad? Vinaver je, zatvorimo krug sa njim, napisao kako su se "naši tvorci pogrebne dosade osećali uzvišeno nad Nušićem, što ovaj ne zahvata duboko. Nušić je bolje no oni znao šta daske podnose a šta ne..."
Smešno je da to komentarišem. Daske trpe sve, baš kao i hartija, a nešto od toga je umetnost. Pozorište je umetnost trenutka. U ovakvoj sadašnjosti obraćaš se publici i dužan si da tvoje delo na nekom osnovnom nivou bude razumljivo i pekaru, lekaru, piscu, fudbaleru... Na toj osnovi razumljivosti zidaš građevinu u visinu, pa dokle stigneš. Možeš i do metafizičkih dimenzija, neslućenih oblika mašte i pozorišnog jezika, ali definitivno nema utehe u onome "publika me nije razumela" jer sam išao ispred vremena. Trenutak u kojem predstava nastaje je neprocenljiv.Naravno, uvek ima, i neka ima, pristalica "hermetizma". Znate onu situaciju kad u pozorištu publika uzdiše, vrpolji se, iz neke učtivosti ostaje u sali da žulja sedišta, a posle čitate iz pera nekog kritičara da je predstava genijalna. U Hercogovom filmu plemena slušaju Vagnera u prašumama Amazonije. Ne znaju da je to Vagner, ne znaju šta je opera, ni da opera postoji, ni da je Vagner – Vagner, ali muzika, čudo muzike dopire do njih, obuzima ih, osećaju je.... I u Bajrotu, i u prašumi, čudo umetnosti se događa. Sve ostalo je didaskalija.
Mića Vujičić (Novosti, Zagreb)