Mirjana Uaknin, prevodilac s francuskog knjiga novog Nobelovca Patrika Modijana, govori za „Novosti“ o njegovom književnom svetu ispunjenom traganjima, misterioznim likovima i starim telefonskim imenicima

Da se ne izgubiš u kraju

Nobelov komitet dodelio je ovogodišnju nagradu za književnost šezdesetdevetogodišnjem francuskom piscu Patriku Modijanu, za umetnost sećanja, kako je saopšteno, kojom oživljava najneverovatnije ljudske sudbine, oktrivajući kako je izgledao svet za vreme okupacije. Mirjana Uaknin prevodi Modijanova dela gotovo dve decenije. Nekada za beogradsku izdavačku kuću „Stubovi kulture“, a sada za novosadsku „Akademsku knjigu“.

Novosti: Kada ste prvi put čitali Patrika Modijana?

Mirjana Uaknin: Bilo je to krajem osamdesetih u Beogradu. U biblioteci jednog svog druga pronašla sam Modijanovu „Ulicu mračnih dućana”, nagrađenu Gonkurovom nagradom, o kojoj se od početka govorilo kao o delu veoma bitnom za francusku književnost,  a koja je,  pre mog susreta s njom, bila već prevedena i objavljena u Zagrebu.

Govorimo o izdanju Zlatka Crnkovića koji je knjigu objavio 1980. u ediciji „Hit”. Kako biste ukratko opisali Modijanov književni svet?

Teško je opisati književni svet koji je u toj meri neuhvatljiv. Možda rečima kao gubitak, nemir, neizvesnost. Praznina i odsustvo, takođe, to je ono što ga čini bliskim i Pereku. Prošlost i sadašnjost se ne mogu razdvojiti. Sve se udvaja i  ispunjava  nesigurnošću i sumnjom.

Pripovedači najčešće traže neku misterioznu osobu. Prvi Modijanov pasus koji ste preveli zapravo je oglas. Traži se mlada devojka, Dora Bruder...

Gotovo svi Modijanovi romani počivaju na anketama, sa naratorom u potrazi za nestalom osobom. Modijano često na sebe preuzima ulogu detektiva. Od „Ulice mračnih dućana” to je čak postala njegova specijalnost. Njemu je drag postupak koji se sastoji u korišćenju sirovog materijala iz života koji se nudi kao dokument, novinski oglas, policijski izvešaj. Upavo kao u „Dori Bruder” gde je to umeće dovedeno do savršenstva.

Mislite li da bi autobiografski roman „Rodoslov” mogao da bude ključ za razumevanje piščevog proznog opusa?

Apsolutno. Iako poriče da je „Rodoslov” u potpunosti autobiografski roman. On tvrdi da u književnom postupku nema želje za introspekcijom, niti za objašnjenjem sebe samog, već jedino potrebu da se detalji njegovog života, koji pretpe literarnu transformaciju, mogu dovesti na plan imaginarnog, poetskog. Ipak, u ovom romanu mnoge teme i motivi Modijanovog dela našli su razrešenje.

U „Maloj princezi” postoji metalna kutija za biskvit u kojoj je nekakva beležnica, stare fotografije, telefonski imenik. Izgleda da pisac živi među malim relikvijama iz prošlosti, da književni svet ima temelj u fragmentima takve dupke pune arhive.

Stari telefonski  imenici, beležnice i arhivska dokumenta u kojima je sve precizno, moćan su izvor inspiracije za Modijana. U jednom intervjuu je čak naglasio da su oni vrsta dopinga koji ga dovode u posebno stanje koje mu pomaže da piše. U mnogima od njegovih romana intriga počinje da se odvija posle jednog jedinog telefonskog poziva. Činjenica je da mu sav taj materijal služi da izgradi „arhitekturu” svog književnog dela. Na konkretnom planu, pomaže da rekonstruiše detaljne topologije mesta, poput Pariza u prošlosti, koja više ne postoje.

Da li ste upoznali Patrika Modijana?

Ne, nažalost, nisam ga upoznala. Sva komunikacija s njim se obavlja preko izdavača, „Galimara”. Nadam se da će se situacija promeniti sada kada je dobio Nobelovu nagradu. To za mnoge pisce znači i obavezu da pomalo izađu iz svoje samoće.

 
Pregledali smo fotografije piščeve radne sobe na internetu. Čini se da se nigde ne vidi kompjuter…

U pravu ste. Modijano je sve knjige napisao rukom, ispisujući crnom hemijskom olovkom i sitnim, zgusnutim rukopisom čitave sveske. Kompjuter mu je stran kao i bilo koja druga mašina. Bilo je zabavno kada se u razgovoru za novine požalio da nakon svake završene knjige mora da pronađe strpljivu, milosrdnu dušu koja bi mu sve prekucala. 

Opisali ste u novinskom članku kako posle podneva ide u šetnju. Uvek volimo da saznamo nešto o piščevoj svakodnevici. Znate li još nešto?

Mogu da znam samo onoliko koliko prenese književna štampa ili radio. O njegovom radu: svakodnevan, presecan dugim popodnevnim šetnjama. O ličnom životu: tek toliko da živi već skoro četrdeset godina sa suprugom Dominik u srećnoj zajednici i da imaju dve kćerke, Mari i Zinaidu. Kada je čuo vest o Nobelovoj nagradi, posvetio ju je svome unuku koji živi u Švedskoj.

O čemu se radi u Modijanovom novom romanu „Zato da se ne izgubiš u kraju”?

U svom poslednjem, dvadeset osmom romanu, Modijano je na scenu ponovo postavio jednog pisca, Žana Daragana. Žana, kao Žan Bosman u romanu „Horozont”, ili kao svoje prvo lično ime, uz Partik. Daragan živi vrlo povučeno u Parizu 2014. Nepoznati glas mu javi da je pronašao njegov izgubljeni telefonski imenik i on pokušava da vrati zaturena sećanja od pre skoro pedeset godina. Jedan dečak raste bez svojih roditelja u  udaljenom predgrađu. Nekadašnji Pariz iskrsava iz zaborava i budi davne i bolne epizode…

Šta mislite o izjavi u kojoj objašnjava kako uvek piše istu knjigu?

Čitavo delo Patrika Modijana liči na veliku slagalicu. Mislim da je slika koju je upotebio preterana. Modijano piše romane koji liče samo na njega. Nakon pola veka od književnih početaka, nizanje romana nudi čitanje čvrsto povezane celine u formi dugačke poeme, u kojoj je svaka nova knjiga dodata strofa.

Mića Vujičić (Novosti, Zagreb, 12. decembar 2014.)