Lovorike i trnje

Kad se slegne prašina

U knjizi razgovora „Gorki talog iskustva” pronalazimo nekoliko pitanja o književnim nagradama. Danilo Kiš opisuje prašinu koju podignu, ali i usamljenost koja za njima dolazi 

Nedavno ti je francuski ministar kulture Žak Lang dodelio orden „Viteza umetnosti i književnosti”. Šta piscu znače nagrade? – pita novinar Danila Kiša oktobra 1986. „Čoveku je prijatnije da dobije nagradu, nego pogrdu”, odgovara Kiš i skreće pažnju na princip koji je formulisao u „Savetima mladom piscu”. Primaj ih sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zalužiš.

Razgovori sakupljeni u „Gorkom talogu iskustva” (priređivač: Mirjana Miočinović), čije je novo izdanje objavio Arhipelag, odgovaraju i na pitanja o literarnim priznanjima. Na nekoliko mesta, Danilo Kiš pominje Andrićevu nagradu koja mu je dodeljena početkom osamdesetih za „Enciklopediju mrtvih”. Opisuje kako ga ona, najblaže rečeno, raduje, i da je doživljava kao nešto što mu posredno daje sam Ivo Andrić. 

Iako je u pitanju intervjuera pomenuto vraćanje Ninove nagrade (za „Peščanik” 1972.), objašnjava koliko mu prija prizanje koje nosi ime Ive Andrića, ali i da se boji kako bi svaki drugi razgovor na temu nagrađivanja mogao da bude neugodan, „meni zapravo već i jeste neugodan”.

Nekoliko stranica dalje, novinar saopštava kako je posle „Časa anatomije” stekao utisak da se Kiš na izvesno vreme povukao iz takozvanog javnog života. Pita da li bi u tom kontekstu „Andrić”  mogao da bude come back? „Ne znam”, odgovara. „Ja lično volim situacije kad pisac nije prihvaćen i stoga ni za sopstvenu prihvaćenost ne činim ništa.” Objašnjava da više voli da bude osporavan nego slavljen i da ga, valjda zato, neke nagrade potresaju. Plaši se da bi mogao da postane pisac koji nije problematičan.

Zanimljiv je pasus o ćutanju tadašnje javnosti posle izlaska „Enciklopedije mrtvih”. Saznajemo kako je bio rešio da ne da nijedan intervju o toj knjizi i tako izvede eksperiment u odnosu na kritiku i delo. Rezultati su bili porazni. Međutim, iako je, po njegovom mišljenju, tom delu bila namenjena sudbina otpisane knjige, od takve sudbine spasla ga je upravo Andrićeva nagrada.

Danilo Kiš bio je jedan od najmlađih pisaca čiji je roman proglašen za najbolji roman godine na Ninovom konkursu. U „Gorkom talogu iskustva” kaže kako dodeljivanje književnog priznanja može da podgine prašinu, „prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti”, nakon čega knjiga živi svoj život. Taj život opisuje kao usamljenički, slučajni, s osamom koja će oko pisca i njegovog dela biti još veća, a tišina još stravičnija.

(Blic, 11. januar 2015.)