Nin (proza)
"STONER" DŽONA VILIJAMSA
Moderni klasici

Kao kamen

Izdavačka kuća Plato objavila je važnu knjigu: roman Stoner Džona Vilijamsa (1922–1994), prvi put štampan 1965., ponovljen četrdeset godina kasnije u ediciji klasične književnosti časopisa New York Review of Books i ubrzo proglašen remek-delom. Najveći američki roman za koji nikada niste čuli – pisalo je u Njujorkeru... „Lep, tužan, ubedljiv opis čitavog života“, rekao je Ijan Makjuan, iznenađen što skoro četiri decenije ta proza nije privukla veću pažnju. „Jednostavno, to je priča o momku koji ode na koledž i postane predavač“, objasnio je i Tom Henks. „Ali jedna od najfascinantnijih stvari na koje ste uopšte mogli slučajno da naiđete.“

Vilijamsov pripovedač hronološki ređa životopis univerzitetskog profesora Vilijama Stonera, rođenog u siromašnoj porodici, na poljoprivrednom imanju u središnjem Misuriju. Njegovo otkriće literature, smicalice na katedri, brak koji ne štima, bolest, smrt roditelja, rođenje deteta, ljubavnu aferu, skandal na poslu, odjek opasnih političkih i društvenih promena u Evropi u prvoj polovini prošlog veka. Različite uspehe i neuspehe, postepeno udaljavanje od svega toga, čak od sopstvenog tela. Naposletku: smrt. Likovi ponekad gledaju u svoje ruke. Kleknu i uzmu grumen zemlje. Na farmi, s njom sve počinje, u njoj se, na kraju, sve završava.

Sigurno je reč o novom klasiku, jer samo klasična dela deluju ovako prozirno dok se prepričavaju. Džon Vilijams majstorski opisuje kako profesor Stoner – trpi! Temeljan je i savestan; ni malodušan, ni ushićen. Ne divi se džabe rimskim liričarima koji dostojanstveno prihvataju čovekovu smrtnost. Pušta život da ga šiba, da mu težina povije ramena. Na najtragičnije vesti, odgovara mehanički.

Duboko u junaku, kako će nam saopštiti narator, pripovedajući hirurški precizno, kao hladnim makazama – počiva znanje o muci, gladi, bolu i patnji. Mada se ne priseća često detinjstva na farmi, ivica njegove svesti zadržala je znanje upisano u krvi, nasleđeno od predaka, s mračnim i teškim životima, punim strpljivog trpljenja. Kakvo su lice preci pokazivali takvom svetu? Bezizražajno, okorelo i tmurno.

(NIN, 9. novembar 2017.)

среда, 12. фебруар 2020.

Bolest senzibiliše čovekov osećaj za opažanje, poput fotografske ploče – misao je Braće Gonkur, nav
петак, 29. новембар 2019.

Pisati stežući zube Oštroumna kritička zapažanja, ideje za budući roman, liste pročitanih knjig
субота, 31. август 2019.

Cipele za bespućeJunaci Popodneva pisca i Velikog pada“, „probuđeni“ zvonom na kapel
среда, 5. јун 2019.

Valjak za sećanja Sigurno ste nekada, na plaži, prisustvovali sceni kada jak vetar iznenada pod