Roman Obris Rejčel Kask, u izdanju Booke, možda se ne spušta do dubina dela Rastka Petrovića Ljudi govore („samo ćelijicama, samo ćelijicama“), ali ima ponešto od tog dobrog ritma („Izgleda mi šumno na vodi! Tramontana malo, gospodine“).

Glavna junakinja i naratorka Fej jednostavno beleži šta čuje usput, na putu u Grčku. Posle razvoda, izgovara i upija jezgrovite zaključke o ljubavi, braku ili pisanju, pokrivajući njihovu moguću banalnost živim opisima („Napolju je nabreklo letnje popodne učmalo poleglo po pisti“) i zapitanošću o granici između privida i stvarnosti.

U prvom romanu iz ciklusa o Fej, kratko i vešto skicira junake („Držao se pomalo ukočeno, nesigurno, kao glumac kad treba da izgovori reči koje su već ušle u legendu“). A da ispisivanje velikih misli sebi mogu da priušte samo književni znalci s okom za naizgled male priče, Rejčel Kask potvrđuje dok likovi Obrisa razgovaraju o Elpenoru iz Odiseje. Ushićen, kod Kirke, zaboravi da siđe merdevinama, pa ga Odisej kasnije sretne u Hadu i upita „zašto je pobogu tako glupo nastradao“.

(NIN, 26. april 2018.)