Knjiga Nobelovca V. S. Najpola U slobodnoj državi, objavljena 1971. i nagrađena Bukerovom nagradom, našla se posle skoro pet decenija u centru pažnje književne javnosti. Povodom velikog jubileja priznanja, nominovana je za Zlatnog Bukera. Iako je glasanjem na internetu ipak odabran Engleski pacijent Majkla Ondačija, staro delo pisca rođenog 1932. na Trinidadu, zaintrigiralo je čitaoce.

Izdanje se može pronaći na beogradskim pločnicima, za 100 ili 200 dinara. Štampano je 1981. u ediciji „Reč i misao“, u prevodu i s pogovorom Davida Albaharija, koji navodi da se ova knjiga, „nazvana romanom“, u stvari sastoji od dva dnevnička zapisa (prolog i epilog), dve duže priče i naslovne novele. Rad je objavio samo centralni deo, novelu o putovanju dvoje junaka kolima kroz afričku zemlju usred političkog prevrata. (Bobi reče: „Ne verujem da će odrati kralja.“)

Glavni lik (belac, Englez, homoseksualac, službenik vlade u sada nezavisnoj državi) i Linda koju će na molbu poneti kolima iz glavnog grada u Južni Kolektorat, na sigurnije mesto, kako misle – sagledaće novu stvarnost iza izgrebane šoferšajbne, suočiti se sa nasiljem i sopstvenim predrasudama.

Čitavu roud-prozu, sa zvukom helikoptera u pozadini (strašnim kao kod Dž. M. Kucija), čine razgovor iz automobila i opisi stvari što ih vide usput. Sažete, moćne deskripcije prirode (kiša, vrućina, blato, presavijeni i mokri listovi palmi, terasasta brda, kolibe, iskrivljeni telegrafski stubovi, kaki pantalone), plus potmuli odjek društvenih promena, vešto skriveni nemir, opasnost na licima vojnika. „Ako naletite na vojsku, pretvarajte ste da ste mrtvi.“

Bobi gleda u svoj omiljeni saobraćajni znak „pazite na odronulo kamenje“. Uvek vreba kada će ga videti. „Tako je precizan. Zar ne?“ Priča Lindi o nervnom slomu, psihijatru i pilulama za smirenje. Premda ima i težih scena, uz reči „u kolonijalističkim danima“, svaki put nas mami i melanholija. Treba izvući živu glavu, međutim, opasnost počiva tek na kraju, u Bobijevoj usamljenosti.

(NIN, 19. jul 2018.)