U budućnosti učestvuju samo oni koji mogu da je čuju kako dolazi

Beogradsko-barselonski pisac Igor Marojević (1968) objavio je u “Laguni” novu zbirku pripovedaka “Mediterani”. Mediterani” čine drugi deo njegovog etno-petoknjižja, započetog romanom “Žega”, za koji je dobio nagradu “Stevan Pešić” i Nagradu iz fonda “Borislav Pekić”.

Često se govori o tome da publika i izdavači više vole romane od pripovedaka. Kakvo je vaše iskustvo sa „Mediteranima“?

Iako je reč o knjizi priča, to je moja najčitanija knjiga. U potrebi da mi je komentarišu, prilazili su mi mnogi čitaoci. U raznim gradovima. Od nekih sam čuo zanimljive aspekte priča koje, dok sam ih pisao, nisam imao na umu. Nije da mi to masira ego, nego u tome pričam kao o književnom iskustvu, koje može da mi bude zanimljivo i u daljem stvaranju. Nije izostala reakcija ni u unutrašnjim, književnim krugovima. Nekoliko mojih priča već je u prevodu na bugarski, poljski, katalonski, ukrajinski jezik...

Da li je uspehu „Mediterana“ doprinela neobična promotivna turneja na koju ste krenuli sa drugim domaćim autorima „Lagune“?

Ustaljen tip književnih promocija dosta je doprineo relativno niskom ugledu domaće književnosti kod srpske publike. Na većinu ovdašnjih književnih večeri dođe šaka poznanika koji deluju kao da izjavljuju saučešće autoru zato što je objavio delo koje zanima tako mali broj ljudi. A ako takva manifestacija sliči saučešću, autor onda deluje kao glavni ožalošćeni, sve dok književni kritičari ne počnu da pričaju bezrezervno pohvalno o njegovoj knjizi i njemu – kao da je u pitanju princip „o pokojniku sve najlepše“. Sve je bolje od takve kombinacije književne večeri, saučešća i sahrane. Još ranije sam pravio sasvim drugačije prezentacije. U SKC-u sam izveo dva hepeninga: „Žega – hipergodba 1“ i „Mediterani – hipergodba 2“ na kojima sam se lišio tuđeg komotno pohvalnog, zapetljanog, a po pravilu ne odveć dubokog, književnokritičkog govora i izabrao da ilustrujem opšti okvir tih svojih knjiga koktelom prigodnih fotografija, muzičkom podlogom i čitanjem odlomaka. Ni sada, na „Laguninoj Meridijan turneji 2006/2006“ ne govore književni kritičari. Neka se piše književna kritika. Zanimljivije je, a može da bude i preciznije, da opšti okvir neke knjige uživo bude dočaran muzikom i prigodnim filmom.

Primetno je da „Laguna“ književnim promocijama pristupa sasvim drugačije...

Mi smo samo prvi skočili u vodu. Za koju godinu, većina izdavača ponašaće se kao „Laguna“, domaćih pisaca biće manje, ali će biti agresivnije prezentovani. Na ovom mestu moram da parafraziram Bovija: „U budućnosti će učestvovati samo onaj ko može da je čuje kako dolazi“.

Radite na novom romanu „Granica“. „Granica“ i „Mediterani“ su delovi vašeg etnopetoknjižja. Kako se ovaj roman nastavlja na vašu poslednju zbirku priča o Meditaranu?

U podrivanju stereotipa, pre svega. Kao što sam u „Mediteranima“ pokušao da podrijem stereotipe o lagodnom hedonizmu i visokom turizmu Sredozemlja, tako u „Granici“ hoću da podrijem neke stereotipe o istorijskom romanu s jedne, i srpsko-hrvatskim odnosima, s druge strane. Pre svega, slobodnijim pristupom i relaksiranjem teške teme. Pokušavam da to učinim u „Granici“, čiji će jedan od glavnih junaka biti, na primer, Hugo Boss, inače autor crnih SS uniformi. Kao link „Granice“ i „Mediterana“ mogu da navedem i podrivanje stereotipa o multikulturalnosti. Kao što u „Mediteranima“ relativizujem multikulturalnost, pre svega savremene Barselone, tako je u „Granici“ konstruišem tamo gde je nema: tokom Drugog svetskog rata, u Zemunu. Srbi su se u gradu plašili Hrvata, Hrvati Nemaca, Nemci Srba, pa su samim tim bili oprezniji: tolerantniji jedni prema drugima. Praktično, multikulturalniji.

Mića Vujičić