Decenijama je bio poslanik u parlamentu i uredno vodio dnevnik o Blerovoj
eri. Laburista, nekadašnji funkcioner, danas autor trilera i baštovan koji je upravo
šokirao svet člankom o Birmingemskoj šestorci, otkriva NIN-u kako pisati dnevničke
beleške u tviteraškom dobu
Prošle nedelje objavljen je roman Prijatelji Harija Perkinsa, nastavak političkog
trilera Državni udar na
sasvim britanski način Krisa Malina, hita iz 1982, koji je doživeo
televizijsku adaptaciju i bio prikazan u trideset zemalja, nagrađen i Baftom i Emijem.
Priča o novom predsedniku Laburističke stranke, s idejama o promenama šokantnim
za okoštali i opasni establišment spreman da u sprezi s tajnim službama sruši s
vlasti nekadašnjeg radnika u železari, pomerena je u budućnost, u postbregzitovsku
Britaniju.
Alaster Kembel
ocenio je prozu sjajnom, a Stiven Frirs promišljenom. Počinje sahranom Harija Perkinsa,
na dan kada Amerika objavi rat Kini, a potom se zaplet prebacuje na Perkinsovog
najbližeg saradnika u levom krilu; na borbu s desničarima, s korupcijom, i ličnom
tragedijom.
Konci igre vuku
se iz senke.
Postoji teza jednog
kritičara da žene američkih predsednika uvek imaju bolje memoare od svojih muževa.
Šta je s dnevnicima političara? Da li tipovi iz drugog reda bolje pišu od lidera?
Sedamdesetjednogodišnji
Kris Malin, poslanik laburista od 1987. do 2010, bio je u vrhu vlasti tokom Blerove
ere. Funkcioner u nekoliko resora, pored ostalog, ministar zadužen za afrička pitanja,
transport, okruženje.
Uredno je, iz
dana u dan, beležio šta se događa, i predstavio značajne dnevničke knjige, godinu
za godinom, počevši od 2009. „Autor sam tri toma koji opisuju uspon i pad
tri laburističke vlade između 1997. i 2010“,
kaže za NIN, ljubazno se izvinjavajući što kasni s odgovorom na naše pismo. Putovao
je po svetu, obišao Laos... Zamolili smo ga da kratko objasni na koji način pisati
dnevnike, pogotovo o društvenim previranjima, u doba Tvitera, u vremenu koje, po
rečima Ijana Burume, stvara utisak da je svaka ekspertiza suvišna.
Misli da dnevnik treba
razbiti u male komade. Zalogaj po zalogaj. „Treba ga pisati
svakog dana. Dobrom piscu dnevnika potrebno je: 1. oko za detalj, 2. meka ruka,
3. samodisciplina, 4. da ne shvata sebe previše ozbiljno! Trebalo bi da pokuša da
prenese čitaocu ne samo ono što se dogodilo, već i kakav je osećaj bio biti na tom
mestu.“
Napominje za naš magazin da je neizbežno prisutan
element egoizma u celom poslu. „Čovek preuveličava sopstveni značaj, daje
sebi nezasluženu težinu, jer je to ono što mu je u mislima.“
Nudi primer za tvrdnju, pominjući nekadašnjeg šefa, u knjigama imenovanog
The Man, s kojim se nije
uvek slagao: „Toni Bler, na primer, zauzima istaknuto mesto u mojim dnevnicima, a
ja u Blerovim memoarima nijednom nisam pomenut, iako smo mnogo radili zajedno.“
Koja dela ove književne vrste preporučuje?
„Među najboljim dnevnicima koje sam čitao jesu oni Viktora Klemperera,
profesora, Jevrejina, koji je uspeo da preživi rat u Drezdenu. Zatim Džoka Kolvila,
Čerčilovog privatnog sekretara. I Pirsa Morgana, novinskog urednika tokom devedesetih.“
Prestigli su nas događaji: izlazak iz štampe
Prijatelja Harija Perkinsa, i Malinov
članak, nedavno izašao u magazinu London Review of Books, povodom četrdesetpetogodišnjice bombaških napada u
Birmingemu.
Novim tekstom šokirao je javnost. Imenovao
je dva od četiri čoveka za koje veruje da su odgovorni za napade pripisane Irskoj
republikanskoj armiji, 21. novembra 1974. Pogunila je dvadeset jedna osoba, povređeno
je najmanje sto sedamdeset.
Ukoliko posetite internet stranicu ovog poslanika
u penziji, pronaći ćete biografiju, bibliografiju, agendu, ali i fotografije iz
bašte. Kris Malin je danas brižni baštovan. Sa suprugom, Vijetnamkom, i dve odrasle
ćerke, gaji jagode, paradajz, tikvice. Brine se o cveću. Međutim, pre političke
karijere, bio je novinar. Sedamdesetih je intervjuisao Harolda Vilsona, dalaj-lamu;
opisao u reportažama putovanje vozom od Mosvke do Pekinga preko Mongolije, slao
putopise sa severa Kine, iz Laosa, Rodezije i Vijetnama.
Ključni trenutak bila je knjiga Pogrešna presuda: istina o bombaškom napadu u
Birmingemu iz 1986. Ubeđen da je sud napravio grešku i osudio pogrešne ljude,
Malin je vodio kampanju za oslobađanje Birmingenske šestorke. Presuda za delo iz
1975, poništena je tek 1991.
U preseku slučaja, štampanom u prestižnom
londonskom časopisu, u rubrici Dnevnik
(„Pazite“,
reći će nam odmah, „reč je samo o
nazivu kolumne, nema veze s formom dnevnika“)
– vratio se na krvavi napad na dva paba, i dočarao
sudbinu uhapšenih. Članak je poput trilera s teškim scenama: dolazi do četiri priznanja,
ali čitamo o prebijanju tih ljudi, metodama lišavanja sna, puštanju pasa u ćelije,
čak slučaju izmontiranog pogubljenja lažnim mecima.
Dvojica od petorice
pritvorenika imali su pozitivne reakacije na kontakt s eksplozivom. Ipak, postavljeno
je pitanje ima li nitroceluloze i u nekakvim običnim supstancama; u lakovima i sprejevima...
Šerlokovsko otkriće
Krisa Malina i saradnika: zainteresovali su se za nov špil karata, saznavši da se
pakovanja ponekad „premažu“
nitrocelulozom. Nevino osuđeni usput su se kartali. Forenzički dokaz
doveden je u pitanje. Tada je naš sagovornik krenuo u potragu za pravim počiniocima.
Pomešali su se
krimić i svakodnevica, onako kako se preklapaju u trilerima o Perkinsu. Nije Grejam
Grim slučano nazvao Malinov roman o padu Sajgona odličnim i uverljivim. Najpoznatiji
torijevci pohvalili su dnevnike! „Za trenutak“,
napisao je Vilijam Hejg, bivši ministar spoljnih poslova Velike Britanije, „moj
omiljeni laburista je Kris Malin“. Razlog –
silno je uživao čitajući prvi deo Malinovih dnevničkih beležaka.
Dejvid Kameron:
„S
vremena na vreme pojave se politički memoari koji su toliko bespoštedni i pronicljivi
da im je suđeno da ih godinama daju kao oproštajne poklone u kancelarijama čitave
britanske Vlade. Pogled iz podnožja planine
je jedna od takvih knjiga.“
Zato ne čudi što
je 2011. ušao u Bukerov žiri. Predsednica saziva bila je spisateljica Stela Rimington,
bivša direktorka službe bezbednosti MI5, pa je književna čaršija pretpostavila da
će biti nagrađena priča bliska žanru. Dogodilo se suprotno. Laureat je Džulijan
Barns za roman Ovo liči na kraj. Pre toga,
jedan od najvažnijih engleskih autora, tri puta je bio u konkurenciji za prestižno
priznanje.
Majkl Čaplin adaptirao
je u istog leta dnevnike za pozorište. Predstava je imala premijeru u Njukaslu i
prebačena je na londonsku scenu.
Sada svi govore
o Prijateljima Harija Perkinsa. Robert Šrimzli, kolunista
i urednik u Fajnenšel tajmsu, napravio je kratak razgovor s Krisom Malinom. Fantastično
je povezivanje radnje romana i onoga što se u stvarnosti događa. Bregzit
uništava ekonomiju, Britanija gubi uticaj, nacionalizam se širi. Šta će se dogoditi?
„Bregziteri će
nastaviti da viču: `Izdaja!`, ma šta da se desi. Otrov je prodro vrlo duboko i biće
veoma teško izlečiti te rane“, čitamo u dnevnom listu. Ko izgovara reči? Kris Malin ili njegov pripovedač?
Možda ga Toni Bler nije pomenuo u sećanjima,
ali dnevnici ostaju kao svedočanstvo o Blerovim vladama. Književnost ne zanima politička
hijerarhija. Ništa nije crno-belo!
Osim crno-belog televizora u londonskom domu
Krisa Malina, aparata starog tri decenije, uredno prijavljenog 2009, kada se povela
žučna rasprava o imovini poslanika.
Mića Vujičić (NIN, 18.
april 2019.)