Goran Marković, reditelj

Kraj iluzija u kojima smo živeli pedeset godina

Nova drama poznatog reditelja Gorana Markovića sa naslovom Falsifikator deo je projekta Posle pada u kome učestvuje petnaest evropskih zemalja. Falsifikator, koji je premijeru doživeo u maju na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, a u kome igraju Tihomir Stanić, Danica Ristovski, Miodrag Krivokapić, Daniel Sič, Ljubomir Bandović, Slobodan Ćustić, Nataša Marković… - odigrava se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih u Bosanskoj Dubici, gde glavni junak Anđelko, direktor škole, falsifikuje diplome, piše lažna svedočanstva kad to nekome za neki posao zatreba, ali iz čistog ideala, što je u ovoj kompleksnoj i zanimljivoj priči najzanimljivije.

YC: Gospodine Markoviću, zašto ste temu pada locirali baš u Bosnu i baš u „šezdesetosmaške“ godine. Da li je povod ovog evropskog konkursa dvadesetogodišnjica pada Berlinskog zida? 

Goran Marković: Tema konkursa je Pad uopšte. Nije vezana za pad Berlinskog zida već za fenomen pada. Zato sam izabarao pad koji najbolje poznajem i za koji sam emotivno vezan: pad zemlje u kojoj sam rođen. Moje mišljenje da je početak sunovrata Jugoslavije nastao neposredno posle propasti svetske studentske pobune 1968 godine. Posle gušenja tzv „Lipanjskih gibanja“ u nas došlo je teško, „olovno“ vreme. Vlast se održala, ali je istovremeno počela da se raspada supstanca te same vlasti - teritorija. Bila je to Pirova pobeda Brozovog režima.  

Na jednom mestu ste izjavili kako junaci vašeg komada zapravo reprezentuju različite „sile“ koje su razorile Jugoslaviju. Osim Anđelka, falsifikotra, koji ispadne najčistiji, junaci koje pominjete su jedan udbaš, jedan IB-ovac, jedan ustaša, jedan muslimanski fundamentalista, jedan ubica...

Vidite, drama nije matematika niti objektivna istorijska studija. Junaci ove priče samo nagoveštavaju koje su sve sile vukle tu zemlju na različite stane ali ne predstavljaju manekene nečega što se stvarno odigralo. Pričati priču znači menjati stvarnost, falsifikovati je ako hoćete, u silju postizanja jedne druge istine - umetničke. 

Da li bi se moglo reći da je Falsifikator metafora konstrukcije jednog društva, a junakov kraj - eksplozija takvog poretka?

Ne. Moj junak je čovek sa iluzijama, toliko snažnim da bi se u određenom trenutku moglo pomislite da je on idiot. Ali on nije umobolan, on samo ima dobre namere sa ljudima kojima je okružen i veruje da je svet u kome živi sposoban da bude idealan. Međutim, poznato je da je put u pakao popločan dobrim namerama pa ni moj junak neće završiti srećno. Njegov kraj će ujedno biti i kraj naših iluzija u kojima smo živeli pedesetak godina. 

Bitan deo vaše drame čine Filmske novosti, žurnali u kojima se Tito sreće sa svetskim državnicima. Oni su važan deo zapleta Falsifikatora...

Oni su deo miljea, dekor u kome živi moj junak. Ujedno, danas žurnali iz tog vremena pokazuju koliko smo tada bili naivni. Kada danas gledate nakinđurenog Broza i slušate otužne tekstove koje po tim žurnalima izgovaraju spikeri morate pomisliti da je cela naša nacija bila na pragu idiotizma. 

Već se uveliko priča da je vaša priča nastala po priči Nedeljka Stanića, oca poznatog glumca Tihomira Stanića…

Samo po motivima, fragmentima biografije tog čoveka. Cela priča je, zapravo, potpuno izmišljena i sa pravim životom Nedeljka Stanića nema mnogo veze. 

Mića Vujičić