Valjak za sećanja

Sigurno ste nekada, na plaži, prisustvovali sceni kada jak vetar iznenada podigne suncobrane i oni polete poput opasnih insekata, dok ih dotle spokojni ljudi prate zabrinutim pogledom. Pripovedač romana Krečenje Žarka Radakovića posmatra kako na gradskoj deponiji ogroman valjak mrvi sve što ima oblik, pa i njegov Dnevnik. Sve osim – suncobrana! On ne samo da ne gubi oblik, nego s druge strane kontejnera izlazi nepromenjen, obnovljen.

Sličnim postupkom, dnevnički sklopljen roman tematizuje proces krečenja i razobličava bogate, žive uspomene, neretko najteži komad za umetničku reciklažu i prozno mrvljenje. Pomeraju se stvari u stanu i otvara prostor, pozicionirajući pripovedača. „Sedeo sam na klozetskoj šolji i gledao u prostor preda mnom.“

Najbolje stranice ispisuje baš u tim trenucima, dok golišav šeta po prostorijama koje su dobile nove dimenzije (u jednom trenu, kao od majke rođen, izlazi čak i na balkon!), i glavnom junaku pruži mogućnost da na golim zidovima ugleda zamišljene projekcije umetničkih dela.

U prozi, otvaranje prostora često povuče opasnu igru s vremenom. Otuda i na početku i na kraju rukopisa smišljeno izneveravanje dnevničke forme. Belina čini da sebe doživi slično praznom listu hartije; moleraj daje priliku da se esejizira o slikarstvu, a pomeranje i iznošenje stvari otvara priču o knjigama i filmovima. Naposletku, o postmodernizmu, što liči na zanošenje najtežeg regala.

U romanu Krečenje (izdavač: Čarobna knjiga) ima odličnih delova. Zastajemo pred poređenjima. Košulja bačena na pod hodnika liči na telo beskućnika zaspalog na parkiralištu ispred ulaza u crkvu.

Međutim, niko ne voli kada se krečenje oduži. Na nekim mestima narator odlazi predaleko u digresije, sećajući se umetničkih praksi iz sedamdesetih. Nije jezgrovit kao u svom romanu Era, inspirisanom umetnošću Ere Milivojevića, jednoj od najboljih domaćih knjiga objavljenih u protekle dve decenije.

(NIN, 23. maj 2019.)