David Albahari, književnik

Neispunjeni snovi mogu da budu opasni

Dva glavna junaka novog romana „Ludvig“ Davida Albaharija su dva pisca. Jedan se zove Ludvig, a drugog je isti taj Ludvig krstio slovom S, iako u njegovom imenu tog slova zapravo nema. S je opsednut svojim kolegom piscem. Opsesija je na početku njihovog drugovanja neka vrsta S-ove simpatije, a na kraju već patološka kategorija sa napunjenim pištoljem. Zanimljivo je pak to što je S pozitivac, a Ludvig negativac koji će od svoga kolege ukrasti ideju, tojest celu knjigu ili preciznije “knjigu nad knjigama”. Novu knjigu Davida Albaharija objavili su „Stubovi kulture“.

Davide, glavni junaci vašeg novog romana su dva pisca. Koji je glavni problem njihovog odnosa?

Problem njihovog odnosa je u tome što nije uravnotežen. Pripovedač očigledno unosi mnogo više emocija i energije u taj odnos nego Ludvig i stoga takvi odnosi, ranije ili kasnije, postaju nešto drugo. Mržnja zamenjuje ljubav, prezir se javlja umesto poštovanja, prijatelji postaju neprijatelji, istina i laž neprekidno menjaju mesta. Ono što je delovalo kao dobitak pokazuje se kao gubitak, i to je ono što pripovedača tera u očajanje, u stvaranje sveta i stvarnosti u kojima ništa nije ono što na izgled jeste.

Junak S je toliko opsednut Ludvigom da se čini da nemamo dva junaka nego jednog. I jedan pištolj takođe. Šta biste rekli čitaocu koji bi vas upitao: nisu li S i Ludvig zapravo jedna ista osoba?

Iako njih dvojica izgledaju kao lice i naličje jedne iste osobe, oni su ipak dve različite osobe. Naravno, pripovedač bi dao sve na svetu da ipak bude Ludvig, bez obzira na to što ogorčeno insistira na tome da su različiti. Ludvig je njegov neispunjen san, a neispunjeni snovi mogu da budu opasni jer neprekidno podsećaju na promašaj, na propušteni trenutak koji se nikada neće vratiti.

Da li je vama kao piscu pomoglo to što ste u Kanadi? Na neki način ste izbegli probleme koje imaju Ludvig i S. Vaša knjiga pokazuje da književni život u Beogradu može biti više nego težak. Sitničav i primitivan, sa velikim sujetama, krađama...

Književni život je svugde isti – u Beogradu, Kalgariju ili Melburnu – i slične priče su se događale u svim tim mestima. U književnosti, kao i u drugim oblastima umetnosti, polazi se od nekih uzora, i glavni cilj umetnika (izrečen ili neizrečen, svejedno) jeste da nadmaši svoje uzore. Onog časa kada uvidi da mu to ne polazi za rukom počinje priča, koja može da bude tragična, ali mnogo češće samo služi za uveseljavanje kulturne i ostale javnosti. Drugim  rečima, mogao sam ovu priču da smestim bilo gde, ali smestio sam je u Beograd jer tu književnu sredinu najbolje poznajem i mogao sam da koristim stvarne elemente koji priču čine uverljivom. Boravak daleko od Beograda omogućio mi je da se potpuno posvetim pisanju i oslobodio me briga oko tekućih političkih i kulturnih dilema, ali me je isto tako potpuno gurnuo u prostore samoće. Sve ima svoju cenu i svaki dobitak prorpaćen je nekim gubitkom.

Zanimljiv je stav vašeg junaka S-a prema Beogradu. Beograd proglašava leglom provincijalizma, ogovaranja, gradom čiji se centar sve više smanjuje zbog naleta periferije. U ovoj knjizi vaši junaci imaju sasvim drugačiji odnos prem Beogradu?

Mržnja čini čoveka slepim, pa tako i moj pripovedač ne bira gde udara i na koga šalje svoje otrovne strele. Da mu se to događa u Beču ili Pragu, isto bi se ponašao. To ne znači da Beograd nema neke svoje mane, pogotovo kada je u pitanju odnos prema onima koji se na bilo koji način razlikuju, a i duh palanke je nešto sa čime Beograd odavno ne uspeva da se u potpunosti izbori. Stoga ne mislim da je moj pripovedač rekao nešto novo, on je samo podsetio na neka pitanja i dileme koji odavno čekaju na odgovor.

Pominjete podzemni prolaz na Zelenom vencu. To je učinio i Teofil Pančić, pa i još neki pisci u svojim pričama. Taj prolaz postaje književni problem.

Da, podzemni prolaz na Zelenom vencu je moćan simbol, pogotovo za stanovnike Zemuna i Novog Beograda koji se, da tako kažem, spuštaju u pakao da bi dospeli do svojih kuća. Istovremeno, to je svojevrsni tunel kroz koji periferija neprekidno sipi u centar, u samo srce grada. U izvesnom smislu, dakle, to je izuzetno značajno mesto za beogradsku mitologiju, ali bi ipak bilo bolje kada bi gradske vlasti uložile napor da prolaz načine mirnim mestom.

Mića Vujičić