Dobitnik Bukerove
i Zlatne Bukerove nagrade, po čijem je romanu Engleski pacijent snimljen film nagrađen sa devet Oskara, govori za
NIN
Najveće bitke biju se u prevojima topografskih
mapa – citat je kojim kanadski književnik Majkl Ondači
otvara najnoviji roman Ratno svetlo. Kako
razumeti tu rečenicu, pre priče o dečaku i devojčici čiji su roditelji napustili London
1945. i ostavili ih sumnjivim prijateljima na staranje? Četrnaestogodišnji Natanijel
je svake nedelje crtao mapu koja se iz kraja širila prema svetu. Vrebao je svaku izmenu, plašeći se da će nezabeleženo
biti ugroženo. Bila mu je potrebna bezbedna
zona. „Znao sam da će
dve ručno izrađene mape, ako se stave jedna kraj druge, ličiti na one skrivalice
iz novina gde treba da nađete deset razlika između naizgled dva istovetna crteža
– vreme koje pokazuje sat, raskopčan sako, sad ima
mačke, sad je nema.“
Zašto su karte važne Majklu Ondačiju? Otvaraju
Porodično nasleđe, „memoarsku prozu“ o povratku u Aziju („to je ime kao poslednji dah s umirućih usta“), na Cejlon, gde je rođen 1943. Pripovedač Ratnog svetla (Laguna; prevod: Dijana Radinović)
pravi precizan crtež kvarta da bi se osećao sigurnije. Da li je kartografski posao
povezan sa samoćom i neizvesnošću? Glavni junak ubeđen je da će neucrtano prestati
da postoji. „Baš kao što sam
često imao osećaj da sam zagubio
majku i oca u nekom od onih nasumično razbacanih sela sa sličnim nazivima i bez
pouzdane kilometraže.“ Asunta, u romanu Mačji sto, objavljenom 2011, zamišlja da je skicira, pa po njoj traži
majku.
„Pretpostavljam da nisam uvek svestan da se načini
toliko mapa u mojim knjigama“, kaže Majkl Ondači
u razgovoru za NIN. „Ali da bih pisao,
treba mi predeo, mesto gde ću smestiti storiju da se razvija. Tako, na primer, crtam
mapu Temze u Ratnom svetlu, a pacijent
je pravi za Hanu u Engleskom pacijentu da
bi objasnio gde se dogodila njegova priča.“
Snažna je uvodna scena: još uvek prisutni otac
uvodi Natanijela u kancelariju Junilevera, pustu preko vikenda, s reljefnom kartom
na zidu. Označena su mesta sa ispostavama firme u inostranstvu (Mombasa, Kokosova
ostrva, Indonezija, Trst, Heliopolis, Bengazi, Aleksandrija). „Lampice na toj karti koje su označavale te gradove
i luke bile su pogašene preko vikenda, u mraku, baš kao i te daleke ispostave.“
Da li i pisanje kreće iz slične tame? Pitamo Majkla
Ondačija koliko razmišlja o zapletu pre prve rečenice. Likovi možda daju odgovor:
„Slušali smo krimi-priče na radiju ostavljajući
upaljena svetla jer smo želeli da jedni drugima gledamo lice.“ Međutim, majka ih nije obožavala, bile su joj dosadne.
Od zvuka lomljenja prozorskog okna, roga za maglu i tihih koraka zločinaca, više
je volela Sat s prirodnjakom na Bi-Bi-Siju.
A tek razočarana Gospođica Lasketi, koja je preko ograde broda bacala krimiće u
more. Nisu li zapleti pojasevi za spasavanje bačeni piscu žanr-romana, a istovremeno
mišići za plivanje što dave plivače slobodnim stilom...
„U mom slučaju, zaplet se razvija dok se knjiga
piše, ne planira se unapred. Bilo bi mi dosadno pet godina, koliko mi je potrebno
da napišem roman, ukoliko bih znao sve što će se dogoditi. Postoji uzbeđenje otkrića.
Pišete i događaju se otkrića junaka, oni su neprekidno živi, zapravo uvek nešto
iskrsne, rađa se. Možda su u kriminalističkom žanru stvari previše isplanirane,
pa je dosadno. Život nema kormilara, zato Gospođica
Lasketi baci krimić u more u Mačjem stolu.“
Mačji sto govori o doživljajima jedanaestogodšnjeg dečaka
na brodu dugolinijske plovidbe, od Cejlona do Velike Britanije. Okružen je drugarima,
ali i špijunima, kockarima, avanturistima, krimnalcem u okovima, zagonetnim ženama,
gospodinom Danijelsom što prenosi vrt s najrazličitijim biljkama u Evropu. Spušta
se u utrobu broda: svetlost liči na zatvorsku. Pod plavom lampom u kabini, mutni
tipovi igraju karte. Izgledaju kao da su u akvarijumu.
Svetlo, slabo svetlo, važan je motiv? „Ne baš motiv“, odgovara Majkl Ondači. Ipak, ono je u naslovu
nove proze o maglovitoj atmosferi posle haosa Drugog svetskog rata. Prizori se neretko
sagledaju zahvaljujući uličnoj svetiljki ili faru automobila u prolazu. „Dok pišete, vi otkrivate, saznajete o čemu je priča,
najpreciznije što možete. Nije sve jasno na početku. Radi se o senovitom svetu stvorenom
do pola, u koji ste zakoračili.“
Pali se šibica da bi se sagledao prostor. Polumrak
je najbolja atmosfera za ekipu kojoj su roditelji ostavili Natanijela i Rejčel.
Svi imaju fine nadimke. Leptirica, glavni staratelj, pobornik je „brzog života“, ne kuvanja, već jela s nogu, s tezge, na ulici,
gde se večera s krojačem, tapetarom ili operskom pevačicom, uz prenošenje dnevnih
vesti. Čovek s ritualom da lista časopis Život
na selu i zuri u slike plemićkih zdanja; da decu zapitkuje o galeriji slika
u školi, tražeći da nacrtaju tlocrt te zgrade.
Norman Maršal, nekada najbolji bokser velter-kategorije
severno od reke, poznat kao Munja iz Pimlika. On je imao školjkar i preživljavao
preuzimajući nekoliko puta nedeljno hrtove sa evropskih plovila. Prevartanska mreža
„krijumčara, veterinara i krivotvoritelja koji su
svi bili upleteni u trke pasa u okruzima oko Londona.“
Neodoljiva epizodistkinja Oliva Lorens, stručak
za merenje dejstva prirodnih sila na obale. Na početku rata „izgleda“ je radila za Admiralitet, merila morske struje
i mene. „U svakom slučaju, ona nije bila samo etnograf.
Sećam se kako je jednom bila sa grupom meteorologa što su jedrilicama preletali
Engleski kanal. Naučnici su cele nedelje beležili brzinu vetra i vazdušnih struja,
a i Oliva je bila gore na nebu, prognozirajući vreme i hoće li pasti kiša kako bi
se Dan De potvrdio ili odložio. Bila je uključena i u druge stvari. No ovo je dovoljno.“
Majkl Ondači, autor desetak kolekcija poezije,
sedam zapaženih romana, te memoara, eseja o filmu, i neobične poetsko-prozne bravure
Sabrana dela Bilija Kida, čeka da se priča
otvori, a potom, nagoveštavaju nam napomene na kraju, detaljno proučava građu vezanu
za izmaštane ljude i mesta. (U Ratnom svetlu
zahvaljuje se i Zbišeku Soleckom, „čiji je otac možda kupio psa od Munje“.) Majstorska igra, s pregršt sočnih epizoda, poput
one o penjačima uz zgrade, inspirisane (stvarnim!) Vodičem za penjanje po krovovima Trinitija. Ili nagim pešacima, dotaknute
u Mačjem stolu, entuzijastima s navikom
da vikendom pođu u pešačenje, noseći samo čarape, visoke cipele i ranac na leđima.
Najnoviji roman otvara zagonetku o obaveštajcima,
službama, arhivi. Prati životne sudbine špijuna i njihove dece posle rata. Primećujemo
da je u Engleskom pacijentu junake smestio
blizu Jadrana. A sada pominje Jugoslaviju. Bitna mesta na karti? Odgovara da je
sasvim sigurno u Ratnom svetlu evropska
politka trebalo da obuhvati i Jugoslaviju.
Pripovedaču donose dosijee ljudi sa zadacima da
operišu između 1945. i 1947. Još su se vodili pregovori, nisu bila uspostavljena
pravila, puškaralo se mimo znanja javnosti. Zanimale su ga gerilske snage i partizanski
borci.
Glavni junak proučava skrivene istine o ratu i
kaže: „Nacisti su u Italiji uništili krematorijum u Rižarni
San Saba u Trstu, nekadašnjoj ljuštionici pirinča koju su pretvorili u koncentracioni
logor u kome je mučeno i pobijeno na hiljade Jevreja, Slovenaca, Hrvata i političkih
zatvorenika antifašista. Slično tome, nema sačuvanih dokumenata o masovnim grobnicama
u istarskim fojbama, gde su jugoslovenski partizani bacali leševe onih koji su se
protivili komunističkom režimu...“
Još je u U
lavljoj koži, štampanoj 1987, pišući o doseljenicima u Toronto 1917, zaduženim
za izgradnju mostova, pripovedao o Makedoncima. Proučavao makedonske recepte, okružio
se, reći će u starom intervjuu, celim političkim rasponom Makedonaca, od levice
do desnice.
Ratno svetlo opet nam je blizu, premda stvara udaljene i različite
svetove. Uprkos tome, šta misli o tezi da pisac uvek piše „istu“ knjigu? „Pa pisac polednji može da zna odgovor. Očigledno
je da postoji puno odjeka, ponavljanja. I smatram da to nije problem. Pretpostavljam
da izbegavam da smeštam svoje priče u jako različite pejzaže.“
Gde god bio na mapi, Ondačijev junak često traži
roditelje. Podvlačimo rečenicu: „Kažu da čovek večno traga za nekim izgubljenim delom života.“ I onu iz usta boksera Munje, trgovca hrtovima,
što je s prezrenjem gledao na poreklo i pasa i ljudi: „Porodica nikad nije problem, već prokleti rođaci.
Ignoriši ih! Pronađi ko bi mogao biti dobar otac.“
No, prošlost ispliva, a sa njom i teško pitanje.
Šta takvo odrastanje uradi jednom dečaku...
(NIN, 5.
septembar 2019)