Jelena Lengold, spisateljica

U proznom Lengoldlendu

Izdvačka kuća Arhipelag predstavila je na Sajmu knjiga novu zbirku pripovedaka Jelene Lengold. Vašarski mađioničar sadrži dvanaest novih priča koje poznata beogradska spisateljica objavljuje nakon zapaženih zbirki pripovedaka Pokisli lavovi i Lift, te romana Baltimor.

Yellowcab: Jelena, književna kritičarka Vladislava Gordić Petković nazvala je vaš novi prozni svet Lengoldlendom. Lengoldlend je “nepristupačni teren ljubavi i sećanja, nedoumica, strahova, predeo u kom se nastanjuju demoni smrti i uspomena…” Kada biste morali da sami, u nekoliko rečenica, napišete, recimo za neki literarni bedeker, šta je to Lengoldlend - kako biste opisalu tu proznu zemlju?

Jelena Lengold: Vladislava je divno izmislila tu reč Lengoldlend, zar ne? Baš mi se sviđa. Lengoldlend je pre svega jedna zemlja bez čvrstih granica i sa prilično nejasnom zakonskom regulativom. Što će reći, tu može da se dešava svašta, kako trenutak zahteva. Otkad znam za sebe kao pisca, u mojoj spisateljskoj zemlji vlada jedno isto godišnje doba, jesen. Puno toplih boja, puno onog najizdržljivijeg jesenjeg cveća, smenjivanje tmurnih kišnih dana i skoro letnjeg sunca, ali – dolazak zime je sasvim izvestan

Vaša prethodna zbirka pripovedaka Lift bila je pravi hit; nema je u knjižarama, očekuje se novo izdanje. Kako biste opisali razliku između priča objavljenih u Liftu i ovih novih iz Vašarskog mađioničara?

Priče iz Lifta sam pisala sa četrdesetak godina. Vašarskog mađioničara sam napisala na pragu svojih pedesetih. To je najvažnija razlika, jer sa njom jedan broj životnih iluzija otpada, a na njihovo mesto dolazi nešto drugo. U Liftu sam tek naslutila čari sazrevanja i starenja, u par priča, a u Vašarskom mađioničaru sam se ozbiljno uhvatila u koštac sa ovom neminovnšću. S druge strane, shvatila sam ono o čemu sam ranije samo slušala: vreme nam nimalo ne oduzima na čulnosti, naprotiv. Kako sazrevamo, sazrevaju i svi naši doživljaji. I mislim da se i to oseća u Vašarskom mađioničaru.

Ako dozvolite, moja omiljena priča iz vaše najnovije zbirke je priča „Ofelijo, idi u manastir“, koja je od kritike definisana kao „veseli i peckavi postfeministički traktat: čantranje muškarcu, započeto pesmom Parnog valjka”: Neda nije više tako ohola/Neda mnogo lakše sada kaže da. Vaša junakinja dublje razmišlja o stihovima i od njih pravi priču…

S vremenom sam shvatila da u meni živi feministkinja, iako se za feministkinju nikad nisam eksplicitno obrazovala, niti sam zvanično ulazila u feministička udruženja. Ali mi je veoma blisko sve što vodi svet ka emancipaciji. Verujem da emancipacijom ljudi postaju zadovoljniji, svi, ne samo žene, verujem da svako treba da teži ka svom punom izrazu, iako je pred čovečanstvom još dugačak put. Ja ne spadam u one ljude koji misle da je budućnost orvelovska i bezosećajna. Naprotiv, ja istinski verujem da čovečanstvo polako postaje humanije i uređenije. Da u to ne verujem, sve što stvaramo činilo bi mi se besmislenim.

Dve priče objavili ste u Playboyu. U najavi je pisalo da vi pišete najbolje erotske priče u Srbiji - što je zaista tačno! Koliko je teško pisati u ovom žanru, da li je teže ili je za vas priča-priča?

Ovdašnja književna javnost ima običaj da stavlja etikete sa negativnim/jeftinim predznakom na mnoge stvari, a jedna od njih je erotska literatura. Još ako je to pisala žena, onda joj skoro ne gine da završi u nekom od unapred pripremljenih fajlova. Bilo da to nazovu ispovedno ili sentimentalno ili senzualno ili kako god - meni se u svakom slučaju diže kosa na glavi od tih opštih mesta. Sigurna sam da pisce muškarce niko od novinara ne pita: "Koliko ima istinitog i autobiografskog u vašim knjigama?"  E, za razliku od toga, mene su - zato sto sam žensko – skoro svi koji su ikada sa mnom radili intervju to pitali. To ume da nervira. I naravno, njih nije interesovalo da li ima autobiografskog , recimo, u onih nekoliko priča o samoubicama, nisu brinuli da li sam možda suicidalna, nego ih je isključivo interesovalo "da li su erotske priče zasnovane na ličnom doživljaju". Ima jedan momenat kada ta vrsta javne znatiželje, dakle, ne za knjigu, već za mene lično, počinje da se doživljava ne više kao kompliment nego kao silovanje. Ja očigledno imam potrebu da se kao pisac izrazim i na taj način, kroz erotiku, ali maštam o tome da književni kritičari i novinari imaju prema tome jedan džentlmenski odnos. Hoću da kažem: ako neko piše erotsku literaturu, to uopšte ne znači da nije stidljiv ili povučen. A to većina ljudi ne shvata.

Zanimljivo je što na početku citirate dva – i to dva savremena srpska pisca, Pantića i Velikića, čije junakinje, ako ne grešim, pominjete u priči „Ofelijo, idi u manastir“. Nije baš čest slučaj da se citiraju kolege-pisci?

Tačno, u toj priči sam se malo poigrala sa junacima Pantićevih i Velikićevih knjiga, ali sam im ovim citatima na početku moje knjige dala do znanja da ih veoma poštujem, i da su mi vrlo dragi, pre svega kao pisci, ali i kao prijatelji. Ja sam s Novog Beograda, za mene je Mihajlo Pantić brend, i ne znam koje bih veće ime mogla da citiram, a da se to u mom bloku više ceni!

Mića Vujičić